„Prijatelji su me ubedili da mogu da se posvetim književnom radu”, reči su Dobrice Ćosića koje čitamo na koricama njegove poslednje knjige Prijatelji. Korice su ilustrovane slikom Damjana Đakova istog naziva – Prijatelji. Doduše, ljudske figure na slici Damjana Đakova nemaju lice, povezane su nekakvim labavim, dugačkim konopcem i odevene u identična poslovna odela veoma jarkih boja: roze, crveno, zeleno. Teško je oteti se utisku da nije reč o predstavi lažnih prijatelja. Čitalac će razumeti da uvek ozbiljan, gotovo tmuran Dobrica Ćosić ne može biti odgovoran za takve šarene korice svoje knjige. Knjigu je priredila njegova kćerka Ana Ćosić – Vukić na osnovu piščevih zapisa.

Ćosićevo je bilo da piše, da se priseti svojih prijatelja i njihovih života u „nesrećnoj Srbiji”. Antonije Isaković, Oskar Davičo, Mihailo Marković, Ljubomir Tadić, Momo Kapor, Mića Popović, Jovan Rašković, Petar Džadžić, kao i manje poznata imena iz piščevog zavičaja... neke su od ličnosti koje Dobrica Ćosić drži za svoje prijatelje, te sumira i opisuje ta prijateljstva, pomenute ljude i sebe u „toku istorije”, posvetivši svakom od njih po jedan zapis.
Verovatno su i oni koji se dive Ćosićevom delu i oni koji ga milosrdno, odnosno nemilosrdno, optužuju očekivali da pročitaju nešto što pisac, često nazivan i „ocem nacije i ocem prve Srbije”, do sada nije rekao. Pun životnog iskustva iz 20. veka, bivši predsednik jedne države, čovek koji se 2004. oprostio od javnog života knjigom Kosovo, možda je ovim tekstovima, pisanim uglavnom tokom poznih godina u formi dnevničkih zabeleški, mogao da nas uputi na još neki trag koji bi svedočio o tome kako se „sve dogodilo”. No, Ćosić nam je samo još jednom objasnio koliko je poguban 20. vek bio za srpski narod, ko su prljavi krivci i kako su zla vremena u Srbiji, pa i u čitavom svetu, uticala na sva njegova prijateljstva. Drugim rečima, kada otvorimo korice oslikane „lažnim prijateljima”, pročitamo nešto o pravim prijateljima Dobrice Ćosića i sve saberemo, shvatićemo da smo najviše saznali o neprijateljima Srbije i napaćenog joj naroda.

Zapisi o intimnim prijateljima ispresecani su ledenim frazama kakve smo najčešće slušali u informativnom programu RTSa devedesetih godina (...hrvatski, slovenački, makedonski i muslimanski nacionalisti i secesionisti uz pomoć Kolove i Genšerove Nemačke, Evropske zajednice i Bušove i Klintonove Amerike razbijaju Jugoslaviju ...obnavljaju ustaštvo ...izazivaju ratove...). Ćosić sudi da je značaj filozofa Mihaila Markovića umanjen zahvaljujući intelektualnoj grupaciji „antinacionalističke”, sorosevske, u biti lumpen-inteligencije. Takvi delovi rečenica, grubo „ušiveni” u tekst koji je već pisan stilski siromašnim i patetičnim jezikom, teško nas mogu ubediti u iskrenost opisa prijatelja i prijateljstava. Predočena su nam samo čvrsta ubeđenja Dobrice Ćosića o krivici Zapada, domaćih izdajnika i o postojanju nekakvih pojmova iz stereotipnog rečnika političara u predizbornoj kampanji („veliki i tragični naraštaj srpskog naroda”, „srpska patnja”, „licemerna demokratija”).
Pored pomenutih suvoparnih i ideoloških fraza kojima knjiga obiluje i koje remete stil naivnog srednjoškolskog pismenog zadatka koji dominira u svim zapisima („Te noći smo utemeljili prijateljstvo do groba”, „Kao penzioner uživao je u golubovima, dok nije ponovo zavoleo jednu ženu s kojom je nekada previjao ranjene partizane”), nalazimo opšti sentimentalni ton prisećanja. Uskraćeni za zanimljive detalje u opisu sukoba i razilaženja s prijateljima, susrećemo se sa idealizovanim ljudskim portretima (Krista Đorđević, Tila Jovanović), dok je sve negativno što se događalo u prijateljskim odnosima najčešće prikazano kao tužna posledica zlih istorijskih prilika kojima ljudi podležu (razlaz sa Oskarom Davičom).
Kako u impresumu knjige ne nalazimo ime lektora, pitamo se da li je Mirjana Vasiljević, vredna lektorka gotovo svih piščevih spisateljskih poduhvata, radila i na ovim tekstovima, ili čitamo redove pravo iz pera pisca, bez naknadnih pomeranja reči i slova (Od Altamire, valjda, nikada kao danas, slikari se nisu toliko trudili i zloupotrebljavali zbog svoje osobenosti i samobitnosti, a ipak, sve smo teže i samo iz velike ljubavi u stanju da ih zapamtimo...). Kakav god da je odgovor, sumnjamo da bi i najbolja lektura teksta uspela da nas liši utiska: čitalac koji nije upoznat sa činjenicom da je Dobrica Ćosić pisac, teško da bi to mogao pretpostaviti na osnovu stila i jezika ove knjige.
Ćosićevi Prijatelji liče na komesarske beleške jednog od učesnika rata i ideologa srpske političke scene druge polovine 20. veka, koga su davnih dana „prijatelji ubedili da može da se posveti književnom radu”. Da je reč o pravim prijateljima, oni bi mu svakako savetovali da se ostavi ćorava književna posla i posveti se vinogradarstvu, na primer. Ili je možda takvih i bilo, ali oni nikada nisu zadobili milost uobličenja.