Beton br.54
Utorak 16. septembar 2008.
Piše: Ljiljana Đurđić

Prevrtanje utrobe

Sanja Domazet: Moć maske,
Zavod za udžbenike, 2007.

Ne pokušavaj da naučiš gluvog čoveka da peva - samo ćeš straćiti vreme, a gluvi će samo da se nervira.
 
Po Antoni de Melu

Sad više nema sumnje: žensku književnost u Srbiji upropastile su same žene. Sa ustoličenjem Sanje Domazet na tron vrsne spisateljice, ženska književnost se vratila tamo gde je i bila: na dno mir-jamovskog bureta. Dela Sanje Domazet, uključujući i njen novinarski rad, vrhunac su i paradigma ove tvrdnje.
Sanja Domazet piše prozu koja imitira ozbiljnu književnost i kao takva danas ima odličnu prođu. To, dakako, nije jedinstvena pojava u literaturi, ali je svakako kod nas neoprostivo sveprisutna. Svuda u svetu postoji barem težnja da se ova vrsta literarnih proizvoda detektuje kao komercijalna, pa se otprilike zna šta piše recimo jedna Doris Lesing, a šta Paolo Koeljo. Teško da će bilo koja katedra za književnost u svoj program uvrstiti dela Paola Koelja, a kamoli ih štampati u svojim univerzitetskim edicijama. Doris Lesing je odavno ušla u propisanu literaturu. Paolo Koeljo proizvodi takozvanu trash literaturu u kojoj se „dave“ književni diletanti, gledaoci sapunica i ini dokoni svet koji bi da se na brzinu vine do „čistih proplanaka uma“.
Pošto Sanja Domazet imitira „ozbiljnu“ književnost – na sličan, plačevan, „ženski“ način kao i Paolo Koeljo – ona nesumnjivo pripada klanu nedarovitih, „osećajnih“ persona ili književnih amatera. Ona je vrlo pogodna da je književni arbitri učlane u klub visoke književnosti i da od toga imaju koristi. Kakve koristi? Utilitarnost je ovde višestruka jer se jednim udarcem dokazuje nekoliko bitnih pretpostavki kad je u pitanju toliko proganjana „ženska književnost“: žena je uvek slab pisac, žena je podložna manipulaciji, muškarci stvaraju žene pisce a ne obrnuto, žene i nisu pisci osim za kratkoročnu upotrebu – u ovom slučaju i praktičnu, jer je Sanja Domazet napisala niz hvalospeva o književnim proizvodima svojih urednika za novine koje već godinama obogaćuje svojim literarnim amatersko-dečijim fantazmagorijama.

Knjiga Moć maske, sačinjena od pet priča koje idu u kompletu sa pet dramskih komada, predstavlja Sanju Domazet u svoj raskoši njenog „talenta“ da imitira sve od pripovedača do dramopisca. Ovakvim postupkom dobija se nepatvoreni kič. I imitacije mogu ponekad biti dobre ukoliko ste vešti poznavalac zanata i imate punu svest o onome što radite, kao što je to znao Endi Vorhol. Nažalost, namera i cilj se ne podudaraju – stvaralac nije svestan da stvara kič i tako mu izmiče i poslednje uporište u stvaranju visoke umetnosti.
Ova antintelektualna proza vođena je instinktom psihologije mase koja je instant emocije stavila u svoj centar i obrušila se u čistu emotivnu pornografiju. Knjiga Moć maske kao uostalom i druge knjige Sanje Domazet, sakati i u korenu uništava svako intelektualno mišljenje, razara um i emocije tako da se na kraju, ako uspete da
dođete do kraja, osećate kao da vas je neko debelo prevario zasipajući vas gomilom neopisivih gluposti. Ovako nizak nivo literature koju nudi Zavod za udžbenike Srbije ovdašnja čitalačka publika odista nije zaslužila. U apsolutno neznanje onih koji utvrđuju pravila i prepoznaju književne vrednosti jednostavno ne želim da verujem, premda je ono u ovom slučaju evidentno.
U knjizi Moć maske, Sanja Domazet je izvela virtuoznu banalizaciju svih svojih izabranih likova, tj. njihovih sudbina, kiteći ih usput najskarednijom metaforikom. U već mnogo eksploatisanim ličnostima Milene Pavlović Barili, Fride Kalo, Margaret Gotje, Koko Šanel i nesrećnog Disa, ona je pronašla sjajno uporište za svoje priče/drame i tako ih, u književnom smilu, još jednom sahranila. Jer ko bi normalno književno obrazovan bez zgražanja, a ponekad i napada smeha, izdržao bezbrojne nesuvislosti koje ovo, počesto groteskno štivo, nudi.
U drami Krila od olova koju prati priča o Mileni Pavlović Barili naići ćete na sledeće opservacije:

Želim da stanujem u tvojoj utrobi; Međ cvećem ja sam jorgovan, taj cvet koji ima samo pluća, samo utrobu, cvet koji je sama utroba; Da li Bog kad nam pritisne utrobu, čuje muziku? (Ne mogu da verujem!?). Treba napomenuti da se imenica utroba pominje na gotovo svakih desetak stranica ove knjige, pa je čitalac stalno u zabuni da li je reč o veličajnoj, biblijskoj utrobi ili narodskom izrazu za abdomen iz kojeg, pri jakom pritisku, vazduh izlazi i sa prednje i sa zadnje strane ljudskog tela.
U drugoj drami Frida i odgovarajućoj priči o Fridi Kalo sve se i doslovce dalje odvija u utrobi ili oko utrobe! ...Praćeni poplavom grčenja utrobe; ...Da se njegovo telo rasprskavalo svuda oko nje i u njenoj utrobi, u utrobi njene svesti, u utrobi njene podsvesti; Dijego: „Hajdemo u krevet da vas impresioniram.“ Frida: „Mene je već impresionirala šipka od autobusa.“; (Za ime sveta!); Rekao mi je da je živeo u mojoj utrobi.... Inače, priča plus drama, prava je domišljatost ove autorke kao ono upaljač i penkalo u zajedničkoj futroli, od toga penkalo ne piše, a upaljač ne pali.
Treća drama plus priča posvećena Dami s kamelijama, vrhunac je srpske mutne književnosti. Kamelije su ušećereno nekrofilska bajka-drama, takoreći jedna raskošna dača. Ne znam gde se sve to izvodi, ali se pitam ko to gleda ili čita, jesmo li ljudi ili sanitarije za odvod nečijeg smeća. Uglavnom, tu pas mutno laje; ...mutno im je sijala kosa; ...u natruloj utrobi Pariza...; ...da joj otvorenu utrobu kidaju prstima...; Arman: „Otkopavajte... Nikad nisam mogao dugo da je čekam!“ (Aman, da li je ovo moguće?)
Odmah odgovaram na prvu zamerku koja se u ovakvim slučajevima uvek odnosi kontekst i kažem: Stavite ove jezičko/medicinsko/grobarske nonsense i neukusnosti u bilo koji kontekst, i uvek će vam se ogaditi i život i literatura! Toliko! U utrobe Koko Šanel i Disa nisam htela da zavirujem.
Nisam ja nikakav otupeli forenzičar.

Cement arhiva

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.