Beton br.49
Utorak 08. jul 2008.
Piše: Saša Ćirić

Potištenost

ili od čega trnu zubi literarnih potomaka

 

Dunja Radosavljević Život posle Amerike,

Stubovi kulture, 2008.

Sama autorka je svoj roman Život posle Amerike opisala služeći se terminima autobiografsko i fragmentarno štivo, autentični ženski senzibilitet i autentični ženski ugao gledanja na savremeni život u Srbiji. Zipovano: chic lit sa autobiografskom podlogom.
Kako je odavno nesuvislo istraživati procenat auto-biografskog koncentrata u literarnom destilatu (tih istraživanja nema stoga što pisci i njihovi privatni životi odavno ne privlače pažnju opšte konzumentske mase), ostaje nam da vidimo kako u tekstu funkcionišu ostale „auktorijalne odrednice“, fragmentarnost i ženskost. Zapravo, umesto fragmentarnosti romana Dunje Radosavljević treba govoriti o njegovoj nekoherentnosti. Nekoherentnost nije nužno poetički manjak, ali ovde je on eufemizam za početničko nerazumevanje značaja umetničke forme romana. Zapuštenost kompozicije romana, odnosno proizvoljnost izbora pripovednih situacija i ispreturanost umesto suvislog rasporeda, na mesto nepredvidljivosti asocijativne kakofonije donose konvencionalni erotsko-ekonomski bućkuriš. Po famoznom povratku iz Amerike (nije najjasnije ne to zašto je ona otišla u Ameriku sa 16 godina i zašto se zapravo vratila sa skoro duplo više godina, nego zašto su te dve činjenice bitne za roman, kakav je njihov značaj i efekat u pripovednoj ekonomiji i semantici teksta), naratorka menja ljubavnike i neuspešno „aplicira“ za posao u predstavništvu jedne strane firme i na jednom privatnom univerzitetu. Povrh svega, ne libi se da en passant raskrinka Ničea i Junga iz tipično ženske perspektive: Niče je tako „ROMANTIČNI NARCISOIDNI HOMOFOBIČNI HOMOSEKSUALNI MIZANTROP“ (verzal je autorkin).
Erotike je u tekstu ponajviše i ona je prisutna u rasponu od usamljenih ljuvenih tugovanki i čežnje za konkretnom osobom, do masturbacije i eksplicitnih seksualnih scena (u jednoj je serviran ménage à troi, na grčkoj plaži sa domicilnim muškim stanovništvom), gde se autorka ne libi da koristi vukovske termine za polne radnje, kao i za neophodne instrumente pri njihovom obavljanju. Zabluda je poverovati da ovakvi opisi predstavljaju veću provokaciju od standardne makulature erotskih časopisa, odnosno da mogu ponuditi prefinjenu erotsku imaginaciju budući da su iskazane oskudnim, muško-opscenim rečnikom. Glavni dobitak ovakvog pisanja „ženskog Marka Vidojkovića“ jeste u literarnom potenciranju ženske libidinoznosti kao legitimnog parnjaka podrazumevanoj muškoj dominaciji. Drugim rečima, dobitak je u tome da je do obilnog i raznovrsnog seksa stalo podjednako ženama (naratorkama), a možda i više i u bizarnijim formama, nego muškarcima. Ali, taj dobitak nije veliki (ni litararno ni kulturološki).
O ovom romanu ne bismo govorili da ga ne posmatramo u kontekstu jednog na žalost retkog fenomena, da se jedna renomirana izdavačka kuća koja objavljuje pretežno domaće autore, usudi da izda u paketu tri potpuno nova autorska rukopisa. I drugo, ovaj roman Dunje Radosavljević predstavlja očigledan trend kod mlađih litarata. Taj trend je formiran na uticaju klišea žanrovske literature, na dominaciji eksplicitnih sadržaja i brzih efekata, ogoljenog jezika i nestilizovanog pisma, na jalovoj želji za provokacijom i na odsustvu književnog zanata. Još jedna potvrda da se život posle Amerike literarnog izobilja ranijih decenija, u srpskoj književnosti sveo, uz nedopustivo retke izuzetke, na provincijalni eskapizam i sterilno početničko amaterstvo.

REAKCIJA! ŠTEMOVANJE
Cement arhiva

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.