POGLED S TAŠMAJDANA
Vladislav Bajac: Hronika sumnje (Geopoetika, 2016.)
Sve više i meni samom stav na kome insistiram, da se ponovo utvrdi razlika između istoriografije, publicistike i romana, deluje kao anahronizam i staračko zanovetanje. Jer šta ima veze što se tzv. vrhunska domaća književnost pretvorila u sklapanje porodičnih biografija, negde o ocu, negde o majci, negde o oboje, nekako su braća i sestre nepravedno marginalizovani, ali, za utehu, nađe se tu i tamo svetli primer kada autor progovori i o svojoj deci. Eto žanra našeg doba: porodična goblen literatura, pisana rukom zahvalnih sinova i kćeri, da se ne zaboravi. I kakve ima veze što je svaki odštampani prozni tekst postao roman – to se najviše traži, kupuje, objavljuje, nagrađuje – zašto bi unosili teorijsku smutnju u pitanje šta je roman, roman je sve, od telefonskog imenika do upustva za upotrebu i rešenja o žalbi. To je nama naša borba dala da trijumfalno obznanimo: fikcija je mrtva, živeo toliko isticani protejski duh romana koji je uspeo ne samo da se transformiše u teško zamislive oblike, već i da ih sve do jednog apsorbuje i provuče kroz svoj kitovljevski probavni trakt, postavši sve što čitalac poželi: sećanja, životopis, esej, skup anegdota..., bilo šta.
KAD OD VIŠKA GLAVA ZABOLI
Hronika sumnje Vladislava Bajca, razume se, nije roman, već hibridna knjiga. Samim tim, nemoguće je reći šta ona jeste, jer ona jeste toliko toga. Kada bih napisao da je Hronika sumnje svaštara ili kupusara, ne sumnjam da bi malo ko pomislio da to nije nepovoljan sud. Istina, ima tu jedan dublji razlog zašto Hronika sumnje ne može da bude svaštara, autorova pretencioznost da bude Vergilije srpske posleratne kulturne i političke istorije, a posebno Beograda, beogradske rok scene i tašmajdanskih čudesa. Ovde mislim na Danteovog Vergilija, ne na Publija Marona, predložak. Jer termin svaštara ukazivao bi na: autoironiju, ležeran odnos prema tzv. istorijskim temama i sasvim sporedan pristup u odnosu na mejnstrim. Kod Bajca sve je tome nasuprot: visokom istorijom je nađubrena svaka stranica teksta, kao u turističkom vodiču ili svakoj pravoj kafanskoj debati, autor se upregao da na svetlost prese izvuče obilje podataka iz vlastitog života, iz života svojih roditelja, anegdote o domaćim selebriti piscima, kao i sve spektakle sa Taša, od koncerata Alternatvine beogradske rok scene s početka 80-ih do gostovanja koride u Beogradu. I eto prve dileme, da ne kažem skepse, ovog divnog zamešateljstva. Ako su i pre prve stranice teksta kao „lica“ navedena: „Ona, On, Ja i drugi“, naracija o majci, ocu i sebi (kao i pripadajućim i neizbežnim drugima), mogla je da teče ustaljenim koritom biografske građanske melodrame, ali to ne bi bilo dostojno pozicije koju je autor izgradio za svog naratora. Otuda Hronika sumnje uspostavlja standard: porodičnu traumu prate istorijski potresi, skromnost intime javno delovanje u interesu opšteg dobra. Prema svecu i tropar.
Nisam siguran da razumem autorsku potrebu za naknadnim ogoljavanjem porodične traume, koja čitaoce pretvara u voajere nečeg mučnog i bizarnog. Mada Bajčev pristup nije krstaški. Posle toliko godina, može da bude vreme je da se baci obuhvatan pogled na pređeni put, bez osude i komentara, pa ipak, svoje mesto u knjizi našla su i sva pisma koje je Ja slao ocu, koji se nalazio na izdržavanju zatvorske kazne, dok je Ja živeo sa starijim bratom i polupismenom hraniteljkom, budući da ih je majka napustila dok je Ja imao dve godine.
Čitalac ne može odoleti utisku da je posebno važna patrobiografija, kao pohvala očevih postignuća za domaću kulturu, njegovo učešće u organizaciji Prvenstva Evrope u atletici u Beogradu 1962. ili njegov rad na reformi Pravilnika Zavoda tokom izdržavanja kazne u Zabeli. Bajčev Ja je neka vrsta slavodobitnog naratora, koji uz detaljnu edukaciju, u čitaocu treba da izazove i malo ponosa, bilo zato što živi u Beogradu, ili u zemlji čiji je Beograd glavni grad, ili makar da bude ponosan što u Beogradu živi autor Hronike sumnje. To je grad već davno zaboravljenih čudesa, kakva je bila Pionirska železnica i Pionirski grad na Košutnjaku, i grad impresivne tradicije, koji je 1930. za Prvi svesokolski slet Kraljevine Jugoslavije izgradio ogromnu drvenu binu u centru grada, kao što je postao jedan od retkih gradova van Španije u kome je održana korida.
A nije da se ni Ja nije upisao na stranice zaslužnih delatnika u srpskoj kulturnoj istoriji, manje kao muzičar, više kao organizator muzičkih zbivanja i muzičkih radio emisija, bilo kao pisac, mladi, koji je posle Andrićeve smrti izabran da drži „počasnu stražu“ uz Knjigu žalosti u Skupštini grada. Doprinos obuhvata učešće na „prvim demonstracijama u Beogradu“ 1967. godine, čija fotografija ponosno krasi naslovnu stranu ove svestrane knjige (vidi se natpis „Gitarom protiv rata“, ispisan kredom ispod stepenica Spomenika Knezu Mihailu). Može se reći da je to bila mala Bajčeva istoriografska investicija, u sebe i u novo čitanje fenomena „Šezdeset osme“. Bajčeva teza je da ne bi bilo ’68. bez ’67., pa i bez ’66., između ostalog, kasnije ćemo o političkim razlozima, zato što su 1967. završeni filmovi „The Wild Angels“, „The Trip“ i „Easy Rider“, dok film „Skupljači perja“ dobija Gran pri u Kanu...
POTISKIVANJA I PREDASI
U redu, sve je to malo pompezno i nadmeno, sa viškom notornih informacija, a povremeno degutantno (recimo, na stranicama gde su objavljena pisma koja Ja šalje ocu u zatvoru). Ali, kad bi svemu tu bio kraj, mogla bi se još preporučiti poneka epizoda, može i inače, o ekspeditivnoj poseti Ja Temišvaru 1971. godine ili „hodočašću“ na Krit, u mesto Matala, stecište svetskih hipika onog doba. Može se izvući i lepa zbirka proznih crtica o Tašmajdanu kao mikrotoposu grada sa kojim se Ja celog života oseća blisko povezan. Ali, za nevolju, morao je da se podnese danak (u mastilu) naslovu knjige, jer kakva bi to bila Tašmajdanska hronika kada se Ja ne bi dokazao i kao „pronicljivi svedok“ i „pouzdani tumač“ politike i istorije svog doba? U slučaju „hroničara sumnje“ to je donelo prvorazredni politički amaterizam.
Primer prvi. Smena Aleksandra Rankovića kao uvod u raspad SFRJ. Ja tvrdi, kao da je, daleko bilo, zadrti subnorovac iz Šah kluba, da je čistkom Rankovićevog kadra iz resora bezbednosti, „Jugoslavija krenula putem koji će je odvesti u jačanje pojedinačnih republika nauštrb Federacije“, a „deceniju posle Titove smrti, kulminacija nacionalnih stremljenja dovešće do ratova devedesetih“. Da je Ja kojim slučajem malo bolji logičar, uvideo bi da ono što on označava kao tragički uzrok, uklanjanje jedne čvrste ruke, daje legitimitet događaju nad kojim se lamentira. Drugim rečima, ako je čvrsta ruka, pa i srpski obaveštajni kadar (mada Ja ne govori o nacionalnoj dimenziji ovog događaja), jedina bila garant opstanku Jugoslavije, ta država nije ni trebalo da opstane. No, Vladislav Bajac je nesvestan koliko duboko njegovi sentimenti pripadaju konspirološkom imaginarijumu filma „Balkanska pravila“. Svejedno, čudi njegovo nevešto skrivanje iza fiktivnosti svoga naratora u polemici sa Mijatom Lakićevićem. Istina je da Ja na više mesta i vrlo detaljno iznosi biografiju Koče Popovića, koji predstavlja politički uzor njegovom ocu a Ja povlačenje Koče Popovića sa mesta potpredsednika SFRJ 1967. stavlja na svoju rang listu, kako bismo danas rekli, „utiska godine“. Međutim, sem fasciniranosti koju Ja ima o uglednom građanskom poreklu Koče Popovića, njegovom obrazovanju, literarnim krugovima u kojima se kretao, legendarnoj ratnoj biografiji, od Španije do Drugog svetskog rata, nije jasno zašto ga ističe u političkom smislu (simbol demokratskog preobražaja zemlje?).
To je zapravo velika nevolja knjiga koje nisu fikcija, koje formiraju vlastitu politiku sećanja i koje po meri svojih uverenja i znanja iznose političke i istorijske zaključke. Stav o Koči Popoviću je sentimentalan, dok je o Rankoviću banalan, antidemokratski i konspirološki, koji nema nikakvu drugu funkciju u knjizi sem da bude neka vrsta otkrivenog znanja i pozne istorijske rekapitulacije autora koji promišlja krupne teme, u ovom slučaju raspad SFRJ. Pošto je Hronika sumnje do srži beogradska knjiga, ona idealno nesvesno reflektuje nedostatke i ograničenja samorazumevanja beogradskih intelektualaca, razume se onih koji znaju (životno iskustvo i pročitane knjige, ali ne stručna znanja) dovoljno o svemu, o svemu imaju svoje mišljenje i ne ustručavaju se da ga pokažu.
Beograd voli o sebi da misli lepo, ne kritički, beogradski intelektualci takođe. Beograd je svet, kosmopolitizam je srce beogradske ideologije, sem kad nije, pa je to populizam ili nacionalizam, a zapravo svi ovi slojevi aktivno, možda ne uvek miroljubivo, ali efikasno koegzistiraju. I obično je na vrhu ledene sante neko što maše zastavom grada, dok u potpalublju bruse sablje kosovski zavetnici, pederoubice, „pod mač, bato“-obnovitelji Dušanovog carstva i ostala huligansko-tabloidna-poslovna zajednica. Pa opet, dovoljan je svega jedan lakmus, zvani kosovski Albanac, pa da beogradski kosmopolita počne da pravi razlike i ograde. Tako Ja na 62. strani pominje ’68. kao „godinu masovnih demonstracija u Americi, Zapadnoj Evropi i u Beogradu. Ali i na Kosovu, no tamo iz potpuno drugih razloga“. Ne kaže se kojih (veći stepen autonomije i pravo na školovanje na albanskom jeziku), ali se ne pominje ni učinak Rankovićeve policijske uprave na Kosovu. Istoj temi će se Ja vratiti na stranicama 258./9., kada sumira učinak ’68. i neostvarenih zahteva učesnika beogradskih demonstracija. Ja piše: „(Nisu bili prevareni studenti Prištinskog univerziteta koji su nekoliko meseci kasnije, u novembru ’68. na fonu opštih zbivanja, održali lokalne demonstracije za veću autonomiju Kosova. Iako je taj protest ugušen silom, Pokrajina je uskoro preko svog novog statusa dobila elemente državnosti)“. Sad, nije baš jasno da li Ja žali nad takvim sledom događaja, da li prekoreva beogradske demonstrante zbog utopizma a ironiše na račun pragmatizma njihovih prištinskih kolega, ili tek na svoj način konstatuje određene činjenice, ko će ga znati.
KOZLIĆI MEMORIJE
„U nizanju godina koje su mu dolazile iz prošlosti Ja je, valjda zasićen tom ’slavnom istorijom’, preskakao sećanja na rat devedesetih. Mislio je da one pripadaju ne tuđem nego nekom drugom životu. Nametnute, kada su prošle, postale su – ukradene“ (str. 387). Sasvim u skladu sa preskočenim sećanjem, u knjizi Hronika sumnje ne pominju se Dubrovnik, Sarajevo, Vukovar, Srebrenica, dok se Kosovo pominje ne zbog rata na njemu, već kao povod za NATO-bombardovanja Srbije i Beograda. I tu ruka Ja počinje da bude nestrpljiva, istraživačka i kreativna. Pominje oboreni F-117, ali se bavi i pravim brojem srušenih NATO aviona, kao i razlozima zataškavanja tog broja. Najveća fascinacija je doživljaj NATO bombardovanja kao rata, što iz konteksta iskustva ratova u Hrvatskoj, BiH i na Kosovu deluje neprimereno. (Kako je to satirično poentirao crnogorski pesnik Vladimir Đurišić u stihu: „Samo ste bombardovanje zvali rat“).
Antiratna zgroženost razornom moći raketa sa daljinskim navođenjem, čiji vatreni trag para nebo pre nego što će se zabiti u svoj cilj, je iskrena, to je jedino neposredno iskustvo rata koji su stanovnici Srbije imali, ne računajući vojnike, dobrovoljce i izbeglice. Ja se ne upušta u to da li je NATO kampanja bila humani intervencionizam ili militarni imperijalizam, niti mu u sećanju lebdi Šešeljeva izjava data u Skupštini da NATO može da napadne Srbiju i da Srbija to ne može da spreči, ali da ako se to desi, Albanaca na Kosovu više neće biti. Dakle, iako sebe doživljava kao građanskog hroničara, Ja nikada ne ide dublje ispod površine pojavnog, već u godinama rata beži u prostor gde su mu lična kreativnost i sloboda najveći. Takav stav je racionalan, okopavanje vlastitog vrta u doba diktature, ali otkud posle svega želja da se bude hroničar, ili, tačnije, zašto Ja ne oseća otpor prema praksi selektivne hronike koju nudi u svojim sećanjima? Time je predočio grupni autizam ljudi koji su se našli između čekića Miloševićeve ratne politike i slabe političke opozicije, čija će ideološka konfuznost tek kasnije izbiti u svom koloritu.
Kod Bajca kao tašmajdanskog hroničara Beograda, potisnuto je sve što uznemirava. Njegov Beograd je mesto modernizacije i napretka, istina uz nešto poratnog nasilja i likvidacija. Klasne, nacionalne i ideološke turbulencije su drugorazredne u odnosu na razlike muzičkog ukusa. U zbiru ovakav tip hronike deluje kao dobronamerno i podsticajno štivo, kao podsetnik da se živelo srećnije pod političkim restrikcijama nekada, nego što se živi danas bez njih. Na toj vedroj senzibilitetskoj osnovi naslažu se drugi slojevi hronike: porodično-biografski, refleksivni i anegdotalni. Razume se da hronika koja se sa svojim mučnim analitički ne suočava, već ga preskače, ne može a da ne bude u najboljem smislu polovična i ulepšana.
Taman ista takva kakva je građanska kulturna opozicija Vučićevom populizmu – pristojna, mada samozaboravna, voli svet više od dojučerašnje braće i autistično gusla samo o svom miljeu, koji alhemijski postaje mesto najbolje književnosti, umetnosti i čega god. Statistike zločina preskače, koliko pominjanje zločina vlastite strane rado prepušta, bez imalo zahvalnosti, onima koje smatra građanskim ekstremistima. Jer za predstavnika ovakve građanske opcije važi: ne treba ni sa čim preterivati, ni sa lažju, ali ni sa istinom. Važno je stalno gledati u budućnost. I biti srećan.
Ne treba na kraju zaboraviti na jedan od nepomenutih motiva zašto je napisana ova knjiga. Kao podsetnik na evoluciju jedne uspešne profesionalne karijere i kao razbarušeni selfi sa polustolećem u levom i Beogradom u desnom uglu slike. Ima li plemenitijeg zadatka za jednog literarnog hroničara sumnje?