Beton br.134
Utorak 16. april 2013.
Piše: Goran Cvetković

Plehanov je stigao

 

Đakon (autorski projekt rediteljke Ane Đorđević po motivima dela Isidore Sekulić)
premijera u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, 13. april 2013.

Baš sam počeo da razmišljam kako to Ministar kulture Srbije i savetnik predsednika Republike za kulturu, Bratislav Braca Petković i Radoslav Lale Pavlović, zamišljaju tu nacionalnu kulturu, koju bi rado finansirali i promovisali na državnom i svesrpskom nivou, kad – ne-lezi-vraže – eto ti prvog takvog dela na sceni – a gde drugo do u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu nekoliko dana posle diskretne reprize „Jogurt revolucije“. Da mi je neko pričao da ću i to dočekati – tako direktan odraz  političkih direktiva u umetničkom delu, plehanovljevski sto odsto, ne da mu ne bih verovao – nego bih se oštro suprotstavio i takvom sagledavanju umetnosti i takvoj prognozi društvenih kretanja. Tako nešto nacionalistički agresivno i banalno nisam mogao ni da zamislim a kamoli da očekujem realizovano na sceni tako brzo, tako savršeno spakovano i potpuno opremljeno i još u režiji jedne od najboljih mladih rediteljki u Srbiji, Ane Đorđević.

Dakle, to što smo gledali na onoj manjoj Sceni SNP-a „Pera Dobrinović“, sa ogromnim scenskim otvorom od tridesetak metara brat-bratu, bilo je savršeno konstruisan izraz tačno onih snatrenja i predloženih modela državne, puritanistčke, nacionalne i skrušene umetnosti – tačno kako je zamišljaju i predlažu pomenuti čelnici nove umetničke i kulturne politike u Srba. Prvo – ovo scensko delo NIJE uopšte odgovarajuće za tu tobože malu a preogromnu scenu, pa se i pored svih i svakakvih mikrofona, raspoređenih kojekuda po plafonu tog scenskog prostora, pola teksta uopšte ne čuje, pa prema tome i ne razume. Ogromni scenski prostor ispunjen sa svega nekoliko glumaca, koji u velikom delu scenskog vremena, sede jedno pored drugog i tiho razmenjuju intimne impresije - o ljubavi, nadi, pažnji, očekivanjima i još o kojekakvim, potpuno privatnim razmatranjima sveta i veka. Sve to se moglo mirno odigrati na već postojećoj kamernoj sceni Srpskog narodnog pozorišta – pa i da se čuje i vidi kako treba. Ovako, to je bio banalni i cinični izraz kukavičke podrške novom srpskom rukovodstvu kulturne politike, koje se već u prvih par meseci vladavine pokazalo u svom potpuno diletantskom i kičerskom svetlu. Taj nenadmašni dvojac nacionale (Braca&Lale), dobio toliko negativnih poena – što u predlozima novih zakona, što u iritantnim i štetnim izjavama o tome kako treba voditi kulturnu politiku – da su sami, po nekoliko puta, menjali svoje bahate i pompezne stavove i  pokušavali da ublaže blasfemične i poražavajuće nedotupavne izjave.
betonbr134_cement
E, pa sad smo videli tačno primenjene njihove nazore o pozorištu, kulturi i umetnosti – sa pogledom na istoriju, nacionalnu svest i građansko društvo u Srba. Videli smo malograđanski kič u punom obliku i potpuno očišćen od primesa maskiranog umetničarenja; videli smo presnu i sasvim uvežbanu aparaturu pranja mozga, sa ciljem da se upristoji i uredi kreativni duh, da se ukaže na dostojne teme i da se dostavi mera stvari: emocija, ideja, aspekata, očekivanja, tematskih okvira, moralnih načela, graničnih primera – saznanja i podržavanja dozvoljenih sadržaja, obučenih u dopustive i prihvatljive odore tvrdo-hrišćanskih normi i ciljeva. Videli smo kako se nose dostojanstveni kostimi građanskog sveta, kako se raspravlja o nadljubavnim ljubavima, kako se pročišćava odnos prema porodici i dužnosti i kako se nedostojne persone, sukladno udaljavaju od pokretačkih sila društva. Prisusutvovali smo onom najgorem, mrtvačkom pozorištu, koje je trebalo sahraniti barem pre sto godina, i mislili smo da je i sahranjeno tada, a evo ga, pod budnim okom ministra i savetnika za kulturu: promovisano, zadato i ostvareno u odiozno praznoslovnoj i nakaradnoj predstavi Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada: Đakon.

Glavno lice komada je nekakav iskušenik, pop-li-je-kaluđer-li-je, u koga su zaljubljene i mlade i stare ženske na sceni, ali on se ne da prevariti. Brani svoj moralni integritet, mrzi ljubavne veze, a pri tom propagira neku najlicemerniju moguću, opskurnu vezu pričalačke ljubane komunikacije – neke vrste verbalne onanije, kojom osvaja prostor u koji uvlači naivne i sentimentalne devojčice, kao i zrele udovice, pune prave strasti, koju on, naravno, prezire. Nešto tako perverzno i tako kičerski, propraćeno adekvatnom muzikom kompozitora Borisa Kovača, davno se nije videlo na srpskim scenama. Glumci nisu ništa krivi i neću im pominjati imena, neka se njihova aktivnost u ovoj retrogradnoj akciji što pre zaboravi. Neka sve ide na dušu rediteljke i upravnika pozorišta. Ovo je njihovo zajedničko maslo, smućkano za račun i pod direktnim uticajem trenutne (završila-se-što-pre) primitivne nacionalističke kulturne politike.

Cement arhiva

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.