Pisac sadista traži čitaoca mazohistu. Čitalac mazohista čita knjigu pisca sadiste i dok je čita batrgama koji su ispisani, iskucani, lektorisani i objavljeni na radost pisca sadiste. Pisac sadista uživa da saspe u lice čitaocu mazohisti: „Ti ništa ne razumeš. Ovo je mnogo dobra knjiga, knjiga dominacije kakve nigde nema. Ja ti kažem to je najbolje napisana knjiga. To što tvrdiš da je nerazumljiva, nadobudno naporna to je tvoj problem. Pa i ovo sada je samo tvoj unutrašnji monolog baš onakav kakav sam ja ispisivao za svoju knjigu“. I čitalac mazohista u čudu gleda pisca. I sluša pisca.

A pisac da bi knjiga bila začudnija nije našao za shodno ni numeraciju stranica da ostavi uobičajenom, nego i ona mora biti narušena, da bi to dalo nekakav obol drugačijeg čitavoj nadobudnoj papazjaniji koja vrišti sa stranica knjige. Na ovu knjigu zasigurno ne pada srebrna magla, već je gusta tmina i nevidov prekrio.

Čitam i čitam stranice koje se raspadaju pred mojim očima i pitam se zašto sebi dozvoljavam da trpim ovakav umišljaj. Ali, kako kažu, da vidimo na kraju da li će deca da se uzmu. A koja će deca da se uzmu, koji će likovi izaći iz ove knjige, ne znam, jer ne znam ni o kome čitam, ni koje sam muke pročitao. Ovu knjigu čini jedna gomila bulažnjenja koju mi ne može opravdati nijedan kritičar ili kritik, niti jedan urednik izdanja. Mogu oni ponavljati: „Čitalac mora biti pametan da bi čitao ovu knjigu“. Mogu reći: „Govoriš ovako jer ništa ne znaš i ne razumeš.“ Tako je, slažem se sa vama, ne razumem ništa. I moja je krivica. Ali sam pročitao sve redove ove mučene tvorevine.

Na strani 105. ove su reči. I potvrdu dobijaju već prvom rečenicom urednika izdanja koji ima kratak zapis na kraju knjige: „Literatura Srđana Srdića oduvek je zahtevala strpljivog, upornog, koncentrisanog i književno upućenog čitaoca. Čini mi se da to važi za roman Srebrna magla pada više no i za jedno Srdićevo prethodno delo.“ Ako je potrebno pravdanje jednoj knjizi, onda tu postoji i problem. Problem nečitljivosti u ovom slučaju. Ali pomenute i citirane veze činiće svoje da ubeđuju da knjiga donosi nešto što mi prosti puk ne možemo videti, jer za čitanje moraš biti pomilovan od nekog božanstva. I na portalu „Vojvođanske vesti“ u intervjuu, piscu postavljaju pitanje: „Roman Srebrna magla pada neophodno je znati čitati. Šta bi poručio čitaocima, na koji način da mu pristupe?“ Treba mu pomoći da se on uzdigne nad prosečnošću i ništavnošću. Znaju i onaj koji pita i pisac da je knjiga nevidljiva jer je nečitljiva, pa joj se mora pomoći na svaki način da postoji u zabranu književnom koji živi na plodnom tlu veza i saradnji.

I knjiga ovakva kakva je probija se na književnoj sceni kroz žiriranje za nagradu NINsku. A u ovom romanu kao da je žiri dobio smernice ili da je kopirao zbitije, pa je sa proglašenjem ove godine kasnio kako je pisac u ovoj knjizi i predložio.

I to je samo jedan isečak iz mnoštva isečaka koji nikako nisu dopirali do mene kao čitaoca. Ali kako je naznačeno na zidu oko ove knjige koji se još gradi, čitalac je kriv ako mu se knjiga ne svidi. Piscu i njegovoj svojti se ona svidela, jer dobro se poznaju i prepoznaju sve njihove interne i lične veze utkane u nagomilane redove ove knjige iz koje književnost kao da je nekuda otekla i isparila.