Pedro Larrain je ime koje je poznato našoj publici: njegov film NO smo imali priliku da vidimo na Slobodnoj zoni pre četiri godine. Dodirne tačke između Nerude i NO su očigledne. Pored toga što se ova bave čileanskom istorijom (Neruda periodom u kojem je ukinuta KP Čilea i kad je progonjen Pablo Neruda, njen član, pesnik i senator 1948.-1950.) a NO periodom između 1988. i 1990. godine, tj. kampanjom za obaranje režima generalisimusa Pinočea, te što u oba filma igraju vrsni latinoamerički glumci Bernal i Gnecco, ovi filmovi se nadovezuju na filmove koji govore o periodu terora Pinočeove hunte u Čileu (Post mortem iz 2010. godine) i skandala u okviru Katoličke crkve (pedofilija, otimanje dece od siromašnih majki u čileanskoj provinciji što je tema filma El Club (2015.)).  Kad bi hronološki, po periodima koje obrađuju, poređali pobrojane filmove dobili bi dobar presek moderne istorije Čilea.

Larrain jeste angažovan reditelj koji polazi s otvoreno levičarskih pozicija i stavlja pod lupu državni aparat, policiju, vojsku, crkvu, kao i velike medijske kuće i reklamne kompanije koje poseduju krupni kapitalisti. Po tom pitanju Neruda se uklapa u Larrainov pristup i sve bi delovalo kao još jedan pokušaj relativno mladog reditelja (rođen 1976. godine) s bogatom filmografijom da oponaša, recimo, Kena Loacha, pod uslovom da ne postoji jedan ključan sastojak u Larrainovoj poetici, a to je opsesija ili strast. Svaki od filmova koje je napravio prikazuje glavnog junaka kojeg razdiru njegove sopstvene želje. Tako u ostvarenju Fuga (2006) klasični kompozitor, skrhan činjenicom da nikad neće biti genijalan, polako gubi razum, a u filmu Tony Manero (2008) glavni protagonista izgara od želje da bude kao Tony Manero, kralj diskoteke iz Groznice subotnje večeri (ovekovečio ga John Travolta). I upravo tu, u želji da iskaže iskonsku iskru u pesniku, Larrain, slikajući samog Nerudu u nimalo laskavom svetlu, pravi ključni iskorak koji deli ovaj film od niza predvidljivih, školskih urađenih biopicova.

Pablo Neruda, ugledni pesnik i nobelovac, jedan od najistaknutijih članova KP Čilea, prikazan je sa svim svojim manama: tašt, ovisan od poze, skandala i pažnje javnosti, ženskaroš sklon preteranom uživanju u hrani i alkoholu, prgav, opsednut idejom da postane “gigant”, nepromišljen u pokazivanju političkih simpatija (napisao je pesmu Staljinu u čast), umetnik koji stvara i bori se za proletarijat, ali živi kao dekadentni buržuj. Pritom nije veran svojoj supruzi, kao što nije bio veran ni prethodnoj kojoj duguje veliki novac i, sve u svemu, osoba je s kojom se, čini se, ne može mnogo saosećati. No, kad Neruda počne da tronutim, iskrenim glasom recituje svoju poeziju i pokaže političku hrabrost, te saosećanje s “običnim svetom” i iskreno kajanje, stvari se u trenutku promene. Neruda želi da javno prkosi Vladi iza koje stoje SAD i, ako Partija da saglasnost, ode u zatvor kao mučenik koji će skrenuti pažnju svetske javnosti na tiraniju koja šalje hiljade  političkih zatvorenika u logore u pustinji Atakama. Interesantno je da je upravnik jednog od tih logora mladi i prespektivni oficir Augusto Pinoče Ugarte.

Ipak, vrh KP Čile za njega ima druge planove – Nerudu treba skrivati u tajnim skloništima razbacanim širom zemlje, a zatim, kad se ukaže prilika, prebaciti u inostranstvo. Seleći se iz jednog teskobnog smeštaja u drugi, s policijom za vratom – navodno je na Nerudinom slučaju radilo 300 policajaca – Neruda duge dve godine pati od nedostatka inspiracije, klaustrofobije, postaje paranoičan i svađa se sa svojim malobrojnim saradnicima. Pored toga, njegovi stari poroci izbijaju na površinu, što se naročito dobro vidi u sceni u kojoj, prerušen u katoličkog sveštenika (?!), Neruda, bez znanja svojih pomoćnika, odlazi u svoju omiljenu javnu kuću. Motiv revolucionara u bordelu je posebno zanimljiv – podsetimo se samo komada Brendana Bihana (Talac) i Žana Ženea (Balkon), koji su bili Nerudini savremenici. Podrazumeva se da Neruda uspeva da umakne policiji i nastavi put prema snežnim Andima, prirodnoj granici Čilea i Argentine. Uz pomoć slavnog slikara Pabla Picassa, Neruda se dokopava Pariza gde dve godine provodi u egzilu da bi se, 1952. godine, po slomu desničarske Vlade, vratio u zemlju.

S druge strane, šta znamo o glavnom progonitelju, policijskom komesaru Oscaru Peluchenneau? U odličnom izvođenju Gabriela Garcie Bernala, Oscar je skoro pa „čovek bez svojstava“,  tvrdokorni policajac koji zna samo za svoj posao, sam, bez žene, dece, devojke, čak i bez pokazivanja seksualnih aspiracija u bilo kakvom pravcu. On se gnuša moderne umetnosti, nazivajući Picassa slikarom bez slika ali, što više upoznaje pesnika kojeg juri, to više postaje opsednut Nerudom. Njegova opsesija, iako nije naročito obrazovan i nema širinu duha, delikatnija je od Nerudine. On želi da, progoneći nekoga ko ima ličnost ispunjenu brojnim vrlinama i manama, polako i sam stekne svoju ličnost. Tako Oscara u kolima kojim se Neruda vozio, u stanu koji je navrat-nanos napustio zbog policijske racije, u hotelskoj sobi, čeka po jedna Nerudina knjiga s uvek istom posvetom: Uzdigni se sa mnom, brate iz policije. I policajac marljivo čita pesnikove redove, proučava njegov dosije, upija svaki delić biografije (što u izvesnoj meri podseća na nemački film Život drugih), ali oseća da uprkos svemu tome nešto nedostaje. To što ga juri u ime države više nije bitno, bitno je da ga uhvati sebe radi, da mu postavi pitanja koje ga stalno proganjaju: „Da li sam ja, jednodimenzionalan, nemaštovit, stvarna osoba ili sam samo deo tvoje mašte? Da li sam ja zaista samo sporedan, loše napisan lik? Da li sam i ja jednim delom ti?“

Oscar je, kao i Neruda, istorijska ličnost i stvarno je, do sloma represivnog režima, 1952. godine, vodio poteru. Po Nerudinom povratku u Čile Peluchenau je smenjen. U filmu, pak, usamljen, bez hrane, ostavljen od svojih pratilaca, tvrdoglavi policajac umire u zavejanim Andima. Umire kao pesnikova senka, kao njegov strah, nadomak argentinske granice, kao sećanje na užase policijskog aparata, kao neko koga je ubila želja da se srodi s nekim koga ne razume ni umetnički ni politički. No, kad mislimo da je sve gotovo, Oscar nastavlja svoj život u Parizu. Zadatak ostaje nepromenjen – treba progoniti pesnika. Nije bitno to što je jedan Oscar izdahnuo kad postoji čitava armija Oscara spremnih da slede i naude. Ovakav završetak je posebno jeziv ako imamo na umu da je Neruda izdahnuo u Čileu,  23. septembra 1973. godine pod sumnjivim okolnostima, neposredno posle Pinočeovog puča u kojem je ubijen Nerudin prijatelj i politički saveznik, tadašnji predsednik Salvador Aljende.

Inače, u Nerudi postoje i neki elementi art-filma koji deluju koliko retro, toliko i nepotrebno: postupak montaže nekolikih scena podseća na francuski novi talas, što nije stilski usaglašeno s najvećim delom filma, teška, dramatična muzika s agresivnim gudačima i, katkad, celokupnim orkestrom, nepotrebno akcentuje scene koje ne poseduju posebnu dramatičnost i, iznad svega, predugi Oscarovi voice overi u kojima monološki, ponekad i tri minuta u kontinuitetu, policajac objašnjava svaku sitnicu vezanu za Nerudu ili svoj život iako nam je, iz same radnje, jasno da je ono što se verbalno iznosi već predstavljeno slikom. Na drugom tasu se, svakako, nalaze zanimljiva tema, odličan scenario Guillerma Calderona, gluma Bernala i, pogotovo, diskretno, okrenuto manje ekspresiji a više detalju, izvođenje Luisa Gnecca, kao i kamera Sergia Armstronga i čini Nerudu filmom koji treba pogledati.

Možda ćete, kako je rekao hrvatski novinar Viktor Ivančić na otvaranju festivala, dopustiti da se uloge policajca koji predstavlja kapitalizam i progoni nepostojećeg neprijatelja (komunizam) obrnu, tj. da vas bauk komunizma, ne kao totalitarno ostvarenje, već kao čista ideja o ljudskoj solidarnosti i socijalnoj pravdi, zaista i sustigne.