Beton br.49
Utorak 08. jul 2008.
Piše: Goran Cvetković

Paranoja u Narodnom pozorištu

Branislav Nušić: Dr,

Narodno pozorište, Beograd

Ovo je prva premijera u potpunoj kreativnoj odgovornosti novopostavljenog upravljačkog tima Narodnog pozorišta u Beogradu. Sećamo se njihovih pompeznih najava o visokim ciljevima i svetskim merilima za dolazak nekog dela na repertoar u izboru autorskog tima za svaki projekat. A sada, opet Jagoš Marković i Nušić, i to jedan slabo igrani i slaboigrajući Nušić, Dr. Umesto nužne novine u rediteljskom pristupu, ponovo jedan haotični Jagoš Marković uz pregršt dosadnih i proizvoljnih rešenja koja se svode na bakljadu pink muzičkog ukusa; ovoga puta u skupoj, baš skupoj scenografiji. Ova scenografija sama hoda i sama se otvara i zatvara, a ima i malog robota - daljinski vođenu komodicu koja plaši glumce i zasmejava publiku. Junak večeri bio je, dakle, Boris Maksimović, scenograf na delu. Ostalo budi mnoge asocijacije. Doktor, pa lažni doktor, pa pravi doktor filozofije iz Nemačke (jedan kilavi Radovan, skromni i u svakoj raboti jalovi Velimir), i ekipa: gameni i probisveti, manekeni i lažno-će-se-zakleti-na-šta-treba-tipovi koji socijalno trijumfuju. Koja je svrha stavljanja ovog dela na repertoar danas? O doktorima i o doktorima filozofije iz Nemačke u novo koaliciono doba bratimljenja dve boli i brisanja svih razlika u zajedničkoj prošlosti? Kažu da je normalna profesionalna deformacija u svim oblastima paranoja. Ja priznajem svoju dozu ove bolesti. Ništa se to meni ne dopada. Ali, ni ja se ne dopadam upravi Narodnog pozorišta, pa smo kvit.

 

Dočekale su me dve karte za premijeru. Kao kritičar Radio Beograda 2 već nekoliko godina gledam sve premijere, bar u Beogradu. Pozorišni portparoli me uredno obaveštavaju o terminima predstava, pitaju da li ću doći i daju mi nekad dve, nekad jednu kartu za premijeru i to u normalnim redovima partera. Za predstavu Dr su mi, sasvim opušteno, dali dve karte na Drugoj galeriji, gde su uglavnom studentska mesta. Kritičari i komentatori televizija i pisanih medija uredno su dobili karte u parteru. Šta to treba da znači, pitam sada javnost, jer od umetničkog direktora Kokana Mladenovića na predstavi nisam mogao da dobijem objašnjenje. Kaže, o tome odlučuje neki imaginarni šef protokola. Sve mi to miriše na novu segregaciju na podobne i potrebne kritičare, i na one nepoćudne i izlišne.

 

Verovatno su tako određeni i potrebni i nepotrebni nemački doktori filozofije, koji se ovako ili onako ismevaju iz ko bi znao kojih razloga. A što se tiče predstave, opet je to bilo paradiranje kičerskim predrasudama jednog nedoučenog mislioca Jagoša Markovića, koji svoje agramatne brljotine imaginacije, po sistemu „kako padne“, odlično plasira popustljivoj ili na sve spremnoj Upravi i poluprisutnoj publici. A o kritici se niti brine niti je želi. Tako je bar izjavio na jednoj prethodnoj premijeri drugog Nušićevog komada. Hoću da kažem da je ovo što smo videli, pa makar se tu kao glavni lik komada Života Cvijović (u tumačenju upravnika pozorišta, Predraga Ejdusa), trudio iz sve snage da popuni šablone crtanog filma, sve je to bilo žalosno i isprazno. Publika je naročito toplo pozdravila Jelisavetu Seku Sablić koja je igrala jednu šablonski napisanu provodadžiku, jer ju je igrala spretno i lično. A tako su prolazili štosovi i glumačke cake - kako je koji glumac uspevao da ih plasira. Jedan zbunjeni obris sveta u raspadanju zapravo je pokazao koliko se može biti samoljubiv u pozorištu a da to niko nikad ne plati.
Svaka Vama čast gospodo iz Narodnog pozorišta na marketinškom trudu, ali ovo nije nikakav preokret koji ste tako glasno najavljivali. Dr je još jedan truli kompromis i to je jadno umetničko delo koje nikoga neće daleko dovesti. A za zamazivanje očiju uvek ima zainteresovanih, i proizvođača i kupaca.
A možda se u stvari radi o nečem drugom?
Ili sam ja samo paranoičan?

Cement arhiva

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.