Beton br.91
Utorak 09. mart 2010.
Piše: Saša Ćirić

Ostaste ovdje ili o hiberniranoj poeziji

Nikola Živanović: Astapovo,

Povelja, Kraljevo, 2009

Poezija opstaje uprkos degradaciji svog statusa i permanentnoj krizi kojoj su izloženi književni časopisi u Srbiji (za koju nema izgleda da bude kriza purgativnog prosvetljenja, barem kad je reč o kriterijumima selekcije i prostoru za ozbiljnu negativnu kritiku većine naših časopisa). Poezija opstaje i uprkos sebi samoj, tj. uprkos svojoj arhaičnosti, frivolnosti i rudimentarnom autopoetičkom znanju. To deluje posebno poražavajuće na mlađoj pesničkoj sceni: provokativno samosvesna redi mejd inovacija Dragane Mladenović, psiho-socijalno konfliktna Milena Marković, poezija dezintegracije Siniše Tucića, novosadska post-neoavangarda sa Majom Solar i Dušanom Pržuljem, sa srpske scene samoizgnani kino-lirik Miloš Živanović, solipsistički introspektik Petar Matović i nostalgični rekonstruktor Petar Miloradović, trans-simbolistički eterična Ivana Velimirac ili mikro-simbolista Dragoljub Stanković, poet sistema Marjan Čakarević..., o zar je to sve posle zasluženog transfera Ane Ristović u antologičarski mejn strim?

 

Biti pesnik po sebi

Astapovo Nikole Živanovića (Kragujevac, 1979.), niže kolajnu sve samih pohvala, nudeći se kao pesnički krik sezone. Ipak, uslovna popularnost zasnovana je na instant zaslepljenosti dobronamernih ocenjivača. Živanović je pesnik urbane svakodnevice koji teži efektu paradoksalnih poenti, poet beogradskog miljea sagledanog iz perspektive aporične zatočenosti u betonskim sarkofazima stanova, melički versmaher koji se ne libi da sklizne u tradicionalni patos. Iako stihove zaodeva imenima Helderlina, Pitagore, Spinoze ili Šampoliona (što je stara infantilna boljka samopredstavljanja pesnikom – dovoljno je obmotati se „Matićevim“ ili „Miljkovićevim“ šalom ili nataći šešir, tj. konvencionalno pozirati i napadno citirati), njegov senzibilitet se kreće u srpskom poker-serklu koji čine, recimo, Stevan Raičković, Mika Antić, Duško Novaković ili Slobodan Zubanović. Upravo, jedna od najboljih pesama („cela lepa“) u zbirci, jeste pesma „Neprilagođenost“ (34), koju kao da je napisao neko drugi u nekom drugom vremenu (srodna sa pesmom Mike Antića o pedlju koji nedostaje za sreću. Ovu je javno kazivao Rale Damjanović a tiskani auditorijum bez daha slušao, strepeo i plakao).

Živanovićeve pesme ne demonstriraju uklopljenost u „horizont epohe“, kako bi to sročio beogradski profesor koji nas već 17 godina drži u napetom iščekivanju da nas obasja lux naturale njegove nove knjige. Taj raskorak sa vremenom u kome pesme nastaju jeste generacijski tragičan. Nikola Živanović, Dejan Aleksić, Oto Horvat..., samoskrivljeno su upali u klopku estetskog eskapizma, trivijalnog imažinizma i arhaizacije pesničkog jezika à la Dragan Hamović, koji je koliko sladunjavo oduran toliko zagušljivo licemeran. Pisati kao da si oduvek bio star, eto gesla srpskih Bendžamina Batona na čelu sa novopečenim biznismenom, „čovek nije ostrvo“ Božovićem, i starmalo glavinjati ponornim jarugama davno već upokojene tradicije. Otuda reanimacija rime u delu pesama Nikole Živanovića nije ljupka atipičnost, stilska vežba kao ogledno dobro potentnog talenta koji bi da se okuša u prošavšim formama pevanja, već retrogradna bizarnost i deklaracija vlastite nemoći. „Ljupko“ i „sentimentalno“ postaju „već viđeno“ i „davno apsolvirano“, pri čemu, zanimljivo, rimovane stihove, i kad ih ima, ne prati poštovanje metrike i stroge versifikacijske sheme. (To nije obavezno, ali, po nauku Žere iz Crvene jabuke: „kad ga lomiš, idi do kraja“)

 

Usputna stanica smisla

Rima, ipak, nije glavni problem Astapova. To su banalnost i besmislica, sijamski blizanci značenja većine Živanovićevih pesama u zbirci. Težnja ka neobičnim efektima koji transformišu svakodnevicu, očito, iscrpla je svu kreativnu snagu pesnika pa svoj porod prepušta ljudima dobre volje koliko i srodne recepcijske kratkovidosti. U početnoj pesmi zgodno oblikovane, zagonetne i jezovite atmosfere, smrt na „Kraju dana“ „ulazi u stanove spavača“ i poput spremačice nalazi zaturene stvari i rasprema neraspremljeno. Ali zašto smrt to čini, zašto bdije nad spavačima i brine se o popunjenosti redovnog sastava šahovskih figura na tabli? Kakva li je tu čudna simbolika zapretena? Pesnik se zadovoljio da zagolica maštu a onda je ostavlja bolno nadraženu. Nije teško glumiti dovitljivog hermeneutičara i graditi velelepne kule smisla na podlozi plošnih stihova; poenta je da je suva drenovina suva pa suva. „Kraj dana“ je još i ponajbolja pesma ove vrste. Njoj parira završna pesma zbirke, „Spomenik Vojislavu Iliću“, gde su biste u kalemegdanskom parku upoređene sa šahovskim figurama (aha, eto analogije površni kritičaru!). Biste drže u šahu „spomenik crnom kralju“ (Koji je to crni kralj? Pa smrt, neznalico, ta što rinta preko noći kao bedinerka po stanovima spavača. Aha, metafora, razumem. Ali metafora čega, koje to smrtotvorne moći? I kako to ostale figure-spomen-obeležja drže smrt u šahu, čime i zašto? Čuj, kritičar, ne tupi ga mnogo, ne uništavaj čar šahovskog nokturna – ovo je poezija).

Dalji uvidi poezije Nikole Živanovića: voda je mitska, naročito u starijim delovima grada (jasno starost vuče mitskost, ne beše li čuvena knjiga o mitovima&legendama aktuelnog našeg veleposlanika Imenik klasične starine). Sledi cela pesma „Devojke na biciklima“:

 

„Da ih vidi, Pitagora bi bio presrećan,

mlade i snažne, usklađuju pokrete tela

sa pravilnim kružnicama točkova i pedala,

upoređuju geometrije i dokazuju preciznost

mladosti, rađanja i prirodnih stihija“

 

Ne znam za Pitagoru, ja nešto ne grcam od sreće, na stranu moj strah od maj-gerija snažnih ženskih butina. Kako se to usklađuju pokreti tela sa kretanjem točka, sem na jedini mogući način: okretanjem pedala. Istina, kao stari&iskusni nevozač, par puta mi se desilo, bejah mlad&drčan priznajem, da mi patika zaleti u točak a ostatak tela automatski u „znakove kraj puta“. Ali tada nisam znao za Pitagoru, Živanovića i usklađivanje pokreta tela sa geometrijom točka. „Upoređivati geometrije“ – maestralna sintagma. „Dokazivati preciznost mladosti, rađanja i prirodnih stihija“ – dabl maestralno, semantika se roji, kao brojčanik na fliperu. Eto ti šta je poezije: šta se sve može izvući iz običnog pedlanja: mladost, rađanje i prirodne stihije. Mora da se u pesniku strašno šuljalo dok je sedeo i ispisivao svoje „devojke u cvatu“ na bicikl-aparatima. Ovo ni Di Džej Danilov nikada nije radio.

 

Osveta klima uređaja

Vrlo često pesnici ne vode računa o semantičkim implikacijama pesničkih slika koje koriste, što stvara neželjen parodijski kontraefekat. U pesmi „Noćna vrućina“ (15), nepodnošljivost žege koja kulminira preko noći „približena“ je slikom „telo je razbijeno u komade“. To je sasvim pogrešna slika – kako to visoka temperatura „topi asfalt“, kako glasi čest kolokvijalni idiom, a telo razbija u komade? Uobičajenost asocijacija koje bi bile vezane za topljenje, otapanje, znojenje, zagušljivost itd. zamenjena je potpuno nesuvislom figurom. Nastavak je već čista besmislica: „telo je razbijeno u komade,/ izmešteno negde van centra“?! Kako nešto što je razbijeno u komade (srča, krhotine, raspolućenost...) može u isto vreme da bude van nekakvog centra (tela)? Naredni stihovi otkrivaju da je centar smešten u srcu a da se „život povukao na periferiju“. Dakle, ako još uvek držimo do logike i ljudske anatomije, srce ne pripada telu koje se raspalo i izmestilo se van svog centra (van svog srca), koje „uporno/ prekucava poslednje utiske dana“. Fascinantno. Najpre izraz „prekucavati“. Odmah se vidi da je reč o pesničkom tekstu. Srce dakle ne prekucava diplomski rad (sa papira na računar, recimo), već „poslednje utiske dana“. Druga lekcija iz anatomije, vezana je za poetsku kardiologiju. Srce, dakle, (uobičajeno) kuca (tj. permanentno se grči omogućavajući protok krvi kroz krvotok), ali i „prekucava“ i to „prekucava poslednje utiske dana“, tj. na neki zagonetan način preuzima ulogu mozga u arhiviranju i recikliranju dnevnog memoričkog unosa. I to je revolucionarni obrt, srce, izanđali pesnički organ širokog spektra emocionalno-etičkog prijema sveta, preuzelo je ulogu nekog programa za sređivanje podataka na hard disku.
Ali, pesnik Živanović ne insistira na tom obrtu. Njegovom „pesničkom ja“ je nepodnošljivo vruće i on želi da makar delimično ta teskoba, a može biti i da telesna dezintegracija, periferna vitalnost i srčana aritmija, pardon „prekucavanje“, pređe i na nas. Sledeća i, srećom, završna strofa objašnjava, zapravo, kuda je pesnik ciljao svojom anatomijom kardio-impresionizma. Koža je preuzela ulogu glavnog telesnog pregovarača sa svetom, telesno je svedeno na epidermalno, svest, samosvest, duh, ideje, oseti, sve je to netragom nestalo. Ali, veli početak druge strofe: „Raspao se sistem moje kože“. Eto, i od tela razbijenog u komade ima gore. Sam raspad do raspada, horor-šok-rok. Opet logička začkoljica: a je l se „sistem kože“ raspao zajedno sa razbijanjem tela i duž razbijenih telesnih komponenti ili se telo raspalo prethodno unutar „sistema kože“, kao u nekoj črvsto ušivenoj vreći? I tako redom. Eto, kako je Nikola Živanović od jedne neaklimatizovane situacije, krajnje neugodne, zapravo opasno dezintegrativne, uspeo da proizvede jednu šaljivu interpretaciju.

 

Beogradska razglednica

Velegradske senzacije uvek su jače za onog koji se s njima suočio kasnije nego za onog koji je s njima srođen od malih nogu. Što ne znači da „dođoš“ ne može svetlosnom brzinom postići urbanu blaziranost, ni da „domorodac“ nije u stanju da zadivljeno intuira bulevare i skverove, javne površi i skrovita mesta svog rodnog grada. U pesničkom smislu, a i u bilo kom drugom, nasuprot irelevantnosti porekla i individualnosti ajnfilung afiniteta (sklonosti ka uosećavanju), jedino je važno kako suočavamo jezik i grad.
U zbirci Astapovo, možemo izdvojiti (kada već ni autor ni izdavač nisu našli za shodno da tako „parcelišu“ zbirku) ciklus od 7 povezanih pesama koje su inspirisane Beogradom i njemu direktno posvećene (tom ciklusu se mogu pridružiti još neke pesme rasute po zbirci). Najbolja je početna, transparentnog naslova „Beograd“. Ona je realizovana kao ukrštaj senzacija i spoj svakodnevnih i oneobičenih slika iz javnog gradskog života. Posebno su dojmljive slike „Dunav i Sava izleteli iz šina“, „zgužvani blokovi stambenih zgrada“, „Beograd – tri grada/ što su se sudarili na krivini“. Nad njima se čitalac i hermeneutičar mogu zamisliti, uživajući. „Ruka policajca stidljiva balerina“ i „Mesec i sunce na nedopustivoj blizini“ (pre bi pasovao predlog „u“ umesto „na“), vuku na sentimentalnost, od koje pesnički rukopis Nikole Živanovića ni ovde nije imun. Ipak, glavni problem ove pesme je što ni sa boljim (neobičnim) slikama (rešenjima) ne znamo šta ćemo, kako ih razumeti. Kada krenemo da (se) prepitujemo zašto su reke izletele iz šina, kojih šina, šta je to u položaju dveju reka ili fizionomiji njihovog toka ili nečemu sasvim trećem, što je pesnika nagnalo na ovu sliku, lepota rešenja krene da su sužava a vrednost pesme kruni. I u ostale dve slike vidi se da je reč o prenatrpanosti i arhitektonskoj kakofoniji prestonice Srbalja (i ostalih koji u njoj ne žive), ali sada suptilno stilski smetaju pojedini izrazi, kakav je „zgužvani (blokovi stambenih zgrada“), jer upućuje na druge kvalitete građevina (ruševnost, ruiniranost, nepostojeći dekonstrukcionistički stil...).
Sve ostale pesme iz „beogradskog ciklusa“ su pune opštih mesta i egocentrizma: centar grada je u sobi pesničkog ja, raznovrsnost cveća na zelenim površinama uslovljava „isto toliko različitih vrsta kijanja“ (neispisani omaž Paviću), pesma „Đubre“ nije ni kosmogonija odbačenosti ili hardversko blago prošlosti već faktografija evidentnog sa banalnom poentom da je raspadanje (otpada) „mrtvo, besmisleno, truljenje u ništa“. Bez ikakvog vidljivog smisla, „mala divlja šljiva“, koja je samoniklo iždžikljala blizu Zelenog venca, nabeđena je da je u dosluhu „sa semaforom/ koji reguliše nevidljiv saobraćaj“, iznova julske žege ali sada kao prolegomena za epifanijski uvid da su „opusteli trgovi; dotrajao i izvaljen pločnik“ zapravo „naš grad u trenutku stvaranja“ (ironija, šala, zbunt, slovotvorno truljenje u ništa). I još jedna, posvećena autobusima Gradskog saobraćajnog, koji su i „jedine čvrste tačke u noći“ (iako „večno kruže“, ali to je već logički održivo jer im se putanja može uporediti sa zadatom putanjom nebeskih tela) i „od svih nas, u ovom gradu, izgubljeniji“. E sad, zašto bi bus koji ima svoju redovnu liniju (barem kad je majstor iskusan i nepripit), bili izgubljeniji od ljudi čija je maršruta barem u načelu slobodna, tj. nepredvidljiva, zna, ako zna, tek autor Astapova. Ili je sve, kako mi se stekao dojam, olako i neodgovorno slovoslovarenje umesto pisanja poezije koje vodi brigu o značenju, elementarno ga kontroliše i usmerava ka višesmislenosti a ne ka neveštim besmilicama.

 

Bezrazložni zločin

A sad kvintesenca (užasa): pesma „Aušvic“ (22).

 

„Bilo je potrebno da bude tako,

bez razloga, bez smisla;

da ima razloga, to bi bio zločin;

ne može se to opravdati razlozima.

Bilo je potrebno to uraditi,

tek da bi bilo urađeno,

da bismo bili spremni

za neko mračnije doba,

da bismo pouzdano znali

da čovek, ipak, to može.“

 

Poezija posle Aušvica definitivno nastavlja da postoji. Kao i čovečanstvo. Kao i sećanje, kao i poricanje holokausta (megadeath zločina), kao i preteća avet nacizma. Pitanje je samo zašto se doticati te teme, ima li se šta novo suvislo reći.
Faktografski opsežna studija Danijela Goldhagena Dobrovoljni Hitlerovi dželati, pokazala je da ima. Tezu ove studije je nemoguće svariti, što ne isključuje njenu istinitost. On tvrdi da je većina građana nacističke Nemačke (ali i okupiranih područja) znala za holokaust, da ga je ne samo podržavala već i aktivno sprovodila u delo, bez ijednog čina masovnog protivljenja ili pobune. On tvrdi da je ideologija antisemitizma vekovima unazad tako duboko prodrla u građanske političke ideologije da je nacizam eksploatisao nešto što je postalo deo tradicije i samim tim radikalizovao nešto opštepoznato i široko rasprostranjeno. Filosemitizam se od antisemitizma razlikovao samo po metodu ali ne i predrasudama, a cilj mu je bio da se Jevreji dobrovoljna asimiuju u nemačko društvo. Goldhagen zaključuje da je antisemitizam u nemačkoj kolektivnoj svesti od Jevreja već proizveo demonsku figuru arhineprijatelja, što je holokaust svelo na deratizaciju (nešto neugodno, ali u krajnjoj liniji korisno). Naše srce je postalo varvarsko, zločin prema markiranom neprijatelju postao je neizbežan; prirodni instrument nove civilizacije, kao nož u klanici.
Dakle, „razloga“u smislu motiva ili uzroka za holokaust je bilo, kao što razloga ima i za ratne zločine kod nas 90-ih. Razlog nije opravdanje. Reći da je zločin učinjen „bez razloga“, to znači da je učinjen u afektu ili kao apsurdan čin po nadrealističkom receptu (u Sartrovoj priči čovek sa pištoljem izlazi na ulicu i počinje da puca nasumice). Ipak, i sam Živanović a posteriori nalazi mračan istoriozofski razlog za holokaust: da bismo pouzdano postali svesni da čovek to može. Mada smo to znali i ranije, holokaust nije bio prvi genocid u ljudskoj istoriji, a nije ni jedini totalitaristički zločin u 20. veku. Ne znam ni za kakvo nas „mračnije doba“ holokaust može da učini spremnim. Tema je uzeta olako i, mimo poente, sterilno. Poezija pre nego oprez zahteva promišljenost a uz eventualnu provokaciju – odgovornost.

 

A šta je pa ovo

Pesma po kojoj je zbirka dobila naslov, „Astapovo“, samim tim povlašćena zbog specifične težine koja joj je tituliranjem zbirke dodeljena, niti takav značaj ima (što upućuje na zaključak da Živanović nije vodio računa o postizanju dublje kompozicione koherencije svoje knjige, odnosno o usaglašavanju celine zbirke sa simboličkim i intertekstualnim sugestijama naslova) niti je sam po sebi čak ni prosečna. Rimovano bez metra, prisustvujemo romantičarskoj drami u kojoj je glavna uloga dodeljena, razume se, Tolstoju. Drama je tragična, naslov je već otkrio da je reč o završnim trenucima njegovog života. Tolstoj se obraća Bogu, patetično, kao junak francuske klasicističke tragedije, varirajući gordost i skrušenost, poslušnost i samosvojnost, nadahnuće i nemoć i usput, svakako, sudbinu duše. Ništa novo, ništa posebno, ništa što bi opravdalo grandomansko posezanje za Tolstojem. Konsekventno luft-patosu pesme i vrednost same zbirke može se smestiti na istoj stanici, u nekom zabitom i prašnjavom kutku.

 

Šume su posečene a zavese spuštene

Iz zbirke Astapovo mogu se odabrati 5-6 solidnih pesama, no nepovoljan sud stoji. Nikola Živanović je u isti mah reprezent i doboroljna žrtva aktuelne srpske pesničke scene sa kojom deli: zakržljalost tematskih horizonata, neotpornost na patetiku, uhvaćenost u stupicu intimnih uskraćenosti i žalosno odsustvo svesti o epohalnim turbulencijama.

Cement arhiva

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.