Kako stvari stoje, u Beogradu će ove godine biti vrlo malo premijera u pozorištu – prosto nema redovnih uplata od Ministarstva kulture pa će se pozorišta osloniti na svoje već odigrane predstave i nuditi ih dalje za iste pare, onim gledaocima koji su do sada bili daleko od gledališta. Mučan je to put koji će morati da pređu akviziteri beogradskih pozorišta u traženju sve nove i nove publike za stare predstave. Opet, s druge strane, ovo je prilika da se pozorišta zaista reorganizuju i da u uslovima besparice odaberu ona dela koja će u smanjenoj produkciji, ostaviti snažniji utisak na gledaoce i samim tim produžiti vek trajanja predstava. Možda tu bude i neke koristi od siromaštva, možda će se repertoari praviti pažljivije i nastaće neko novo doba u kome će ponovo zacariti dobar ukus i na sceni će biti samo probrana dela iz svetske i domaće dramske literature.

Beogradsko dramsko pozorište krenulo je suprotnim putem ka sličnom cilju. Već je utvrđeno da se ovo pozorište vraća na repertoar koji se igrao u najgore vreme ove kuće – kad je posle prestanka rada Savremenog pozorišta, povezano sa Pozorištem na Terazijama, postalo Beogradska komedija. To žalosno vreme koje bismo svi da zaboravimo – evo, ponovo se vraća na velika vrata i to ne kao slučajni iskorak od glavnog puta, nego kao smišljena programska strategija, kao brend ili glavni lik pozorišta. Beogradsko dramsko se svesno okreće estradi, zabavi i nižem ukusu sa idejom da će tako pridobiti više publike i imati bolju finansijsku situaciju. Naravno, ima odličnih komada po kojima bi se mogle napraviti vrlo komercijalne predstave a da pozorište ništa ne izgubi od kvaliteta i prestiža. Nažalost, Beogradsko dramsko se opredelilo za laki sadržaj – za slatkaste komedijice najbliže TV ukusu uspavanih i lenjih gledalaca, računa sa njihovom brojnošću i praktično podilazi njihovom lošem ukusu. Razumem da neko pozorište, od kakvih stotinak u velikim gradovima, recimo u privatnim rukama, kao što je to Slavija Teatar u Beogradu, igra isključivo lake pozorišne komade, ali Beograd ima svega nekoliko vrednih pozorišta ukupno, koje pritom finansira država, odnosno poreski obveznici i ta malobrojna pozorišta imaju neku kulturnu misiju. Zato ih država i finansira, koliko-toliko, ne da bi pravila predstave zabavnog karaktera, bez umetničkih pretenzija.

Zapravo, Beogradsko dramsko je pokušalo i sa većim piscima i boljim komadima. Smrt trgovačkog putnika Artura Milera takođe se nalazi na repertoaru ovog pozorišta, ali stil u kome se prikazuje i taj kultni komad potvrđuje nameru uprave da se spusti na nivo najšireg i najneobrazovanijeg gledateljstva i da se prilagodi  ukusu te publike. Mislim da je to suštinsko izneveravanje smisla postojanja repertoarskog pozorišta i njegove svrhe. Istina je da su se vremena promenila i da se sve okreće prema tržištu, ali onda: molim, bez dotacija! Ovako sve liči na papazjaniju smisla i besmisla, ukusa i neukusa, gde su sve te kategorije izjednačene i deluju sasvim kičerski – ponižavajuće za grad koji je bio svedok i velikih pozorišnih događaja, a opet s druge strane sve liči i na poniženje pozorišne publike, jer se dobija situacija kao da smo svi nezreli ili maloumni, pa nam se plasiraju takvi banalni sadržaji sa nadom da ćemo masovno dolaziti na takve predstave i još uživati.

Verujem da bi se po scenariju filma Nismo mi anđeli iz davnih pedesetih godina prošlog veka dala napraviti i neka dobra predstava, to je jedna socijalna bajka, ali bi moglo, ako bi se bar nešto u toj predstavi odigralo stvarno, iskustveno i autentično, da zazvuči opominjuće. Ali ovako kako je to napisala Staša Koprivica, i kako je to režirao Veljko Mićunović, to je prosto amaterska limunada, kakva bi se mogla igrati u Pozorištu mladih "Dadov" na Vračaru. To pozorište se nikad nije odlikovalo nekom suštinskom analizom sadržaja, glavna tema predstava bile su zabava i sentimentalno dopadljive pričice o odrastanju tinejdžera. Anđeli čuvari u Beogradskom Dramskom Pozorištu bili su tačno na meru Omladinskog Pozorišta, iako su igrali sve odrasli i školovani glumci. Ali to kako su oni igrali, šta su igrali i kako je to bilo postavljeno, to je bilo zaista kao niz estradnih skečeva koji bi bili primereni nekoj predstavi masovnih produkcija (nekad su to radili glumci-amateri u Indeksovom radio pozorištu na svojim nastupima u Domu Sindikata u Beogradu). Ali to se nije predstavljalo za pozorište – to je bila i ostala estrada! U ovom slučaju, to je bila čak vrlo banalna i mučno dosadna estrada, sa predvidljivim i neduhovitim rešenjima: od teksta, preko režije do glume. Da ne govorimo o scenografiji Vesne Popović koja zatvara prostor za igru i guši dosadnim ponavljanjem materijala: kopija neke realističke metalne garaže-skrpljene prodavnice. A tek likovi policajca i bandita, odbeglih robijaša i skrušenog prodavca sa gubicima, bivšeg ljubavnika njegove žene, koji će pokriti njegove dugove, dva nepotrebna i banalna klošara...

Sve je to ispalo toliko banalno da je bolje da ne spominjem imena glumaca i da ovaj urnebesni fijasko zaboravimo što pre. Zbogom.