Beton br.62
Utorak 13. januar 2009.
Piše: Goran Cvetković

O(d)govaranje Ljubiše

Ogovaranje, reditelj: Ljubiša Ristić,
Atelje 212, koprodukcija
Grada teatra Budva i
Narodnog pozorišta Sombor

Iz Rusije s ljubavlju / Fotomontaža: Recycle Bin LadenPriznajem da sam se dugo dvoumio i pitao da li je korisno za moj lični moralni integritet da gledam predstavu koja znači povratak Ljubiše Ristića na pozorišnu scenu posle godina koje je proveo na čelu stranke JUL, jer sam lično bio uporan borac protiv te grupe, i vratio sam se na posao posle sedam godina prinudnog odmora tek pošto je ta grupa propala. Njegova aktivnost u tom periodu, u vreme nakaznih političkih aktivnosti u kojima je baš taj JUL dominirao, iako nije izlazio na izbore, još nije podvrgnuta bespoštednoj analizi ili lustraciji, a on se vraća na velika ili mala vrata, svejedno, pod svetla pozornice. Dvoumio sam se i dvoumio, ali sam ipak, posle konsultacija sa mnogim kolegama i prijateljima, odlučio da gledam predstavu koju je Ristić režirao za Budvanski letnji festival i da o njoj pišem. Time nisam obrisao sećanje na njegove političke aktivnosti i nezakonite koristi koje je od tih aktivnosti zadobio, o kojima se još ništa zaista ne priča: vlasništvo i poreklo KPGT-a na primer, svrha i namena tog prostora, način prikupljanja sredstava za izgradnju i slično. Mislim da je nemoguće govoriti danas o predstavi koju je režirao Ljubiša Ristić a ne setiti se svih onih događaja u kojima smo svi učestvovali - ali svako na svojoj strani.
Kao što rekoh, gledao sam tu predstavu izvedenu u Budvi, za turiste i dokone šetače po plažama. Izgledala je onako kako sam verovao da će izgledati, puna spoljnih atrakcija: modnih detalja, lepih mladih ženskih tela koja se razgolićena šetkaju gore-dole po sceni, glumačkih uprizorenja dirljive intime jednog osrednjeg glumca iz kratke istorije srpskog pozorišta... Sećam se da sam jednom ušao u kuću jednog bivšeg policajca koji je imao samo jednu sliku na zidu. Na slici je bila violina pored jednog svećnjaka sa poluizgorelom svećom a sve je obmotavala crvena mračna draperija od somota. Taj stepen kiča se retko ponavlja u sećanju, ali mi je ta draperija sa violinom i svećnjakom bila pred očima sve vreme predstave. I tada sam shvatio kako je moguće da iskusan reditelj kakav je Ljubiša Ristić potpadne pod uticaj jedne takve osobe kao što je Mirjana Marković. Njih dvoje, namah mi je postalo očigledno, pored svega ostalog povezuje i duboka vera u kič kao način komunikacije. Zato je Ljubiša Ristić, koji će rediteljski ostati upamćen po nekoliko predstava koje je uglavnom radio u Sloveniji, Misa u A-molu po Kišovoj prozi, na primer, i po najigranijem vodvilju u istoriji beogradskog popozorišta, Buba u uhu (igra se od 1971. neprekidno), mogao da postane kućni prijatelj i partijski drug jedne tako opskurne porodice i da na taj način zasluži svoj deo moralne i političke krivice. Jadni Nebojša Romčević je u ovom pozorišnom projektu izvukao najdeblji kraj. Njegov komad Ogovaranje potpuno je prekrojen u surovoj adapaciji: dodati su ogromni delovi iz Šekspirovih komada, koje glavni lik Rucović (koga sasvim odgovarajuće predstavi, dakle kičerski, tumači Miodrag Krivokapić) igra na pozadini dotične plišane draperije, ili na jastucima od svile na proscenijumu, pored radnog stola ili mrtvačkog sanduka, u kič scenografiji Miodraga Tabačkog. U Romčevićevom odličnom komadu o stanju srpskog društva i pozorišta ondašnjeg, ali i današnjeg vremena, koji se zove Ogovaranje, lik Rucovića je formiran kroz ogovaranje njegovih kolega i ostalih zainteresovanih (Rucović se lično ne pojavljuje). Tako je izbegnuta sentimentalnost koja se nameće kad se evocira nečija sudbina, mnogo godina posle njegove smrti. Naprotiv, Ljubiša Ristić je, kao da mu opet diktira Mirjana Marković sa svojim cvetnim klišeima, postavio sve odnose na temelj teškog plišanog sentimenta. To razgegano čudovište ove ogromne predstave o ničemu, rasprostrlo se po celoj sali Ateljea 212 - i po sedištima publike na balkonu i u parteru, po sceni, proscenijumu... Čak je bila i jedna pauza, kada su pametniji gledaoci mirno otišli. Mislim da je ova predstava bila tek jedan politički spektakl, u kome je tekst Nebojše Romčevića završio kao kolateralna šteta. Spektakl je bio jalov, a politički poeni će tek da se pokupe. Drago mi je što sam ipak gledao ovo prikazanije i što sam prisustvovao ovom novom padu Ljubiše Ristića, sada kao reditelja. Jer ta sila veštine koja je utrošena u proizvodnju ovolike količine zamazivanja očiju publici može da se meri samo onom količinom energije koju je organizacija Mirjane Marković ulagala u zamazivanje očiju građanima Srbije i svetu. Za sve bi bilo bolje da Ljubiša Ristić pošteno prođe kroz pravednu lustraciju, a ne da se ovako, kao neznatni miš, vraća da pojede ono mali slanine što je posle mučnih aktivnosti njegove partijske drugarice ostalo.

 

 

Cement arhiva

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.