Beton br.33
Utorak 27. novembar 2007.
Piše: Nemanja Mitrović

Od izvora tri putića

Film: Četvrti čovek. Režija: Dejan Zečević

Scenario mi je bio izvanredan, a od sina sam čula za visoku reputaciju reditelja i tako prihvatila saradnju. Moj lik je kontrapunkt u opštem mraku, jedna obična, dobra žena. Nije mi važna veličina uloge, već da učestvujem u nečemu dobrom i časnom.
 
Semka Sokolović Bertok, glumica u Četvrtom čoveku

Savremeni srpski film veoma me podseća na Crvenu zvezdu, jer poslednjih godina redovno odlazim na Marakanu nadajući se plasmanu u Ligu šampiona ili makar jednoj velikoj pobedi. Na moju nesreću, po završetku devedeset minuta i zaustavnog vremena uvek odlazim kući razočaran još jednom katastrofom. Isti slučaj je i sa srpskim filmom. Na Četvrtog čoveka pažnju su mi skrenuli intervjui scenariste Bobana Jevtića i reditelja Dejana Zečevića u kojima se oni (neskromno) pozivaju na Džonija Toa i Čan-vuk Parka. Ako su im oni stvarno uzori, pomislio sam, film bi trebalo da bude makar zanimljiv. Naravno, prevario sam se.
Četvrti čovek predstavlja jedno epigonsko ostvarenje koje se oslanja na žanr špijunskog trilera, a očigledni uzori su saga o Džejsonu Bornu, stripovi o XIII i Maks Pejn. Osnovni problem ovog filma sastoji se u razvoju radnje: reditelj se toliko oslanja na konvencije i klišee holivudskog filma tako da je gledaocima, već posle dvadesetak minuta jasno ko je četvrti čovek. Takođe, tanak scenario, uz pomoć vizuelnog momenta i tehničke veštine reditelja, može biti pretvoren u podnošljiv film, npr. Bornov ultimatum, ali to nije slučaj sa Četvrtim čovekom. Pošto je rasplet poznat, a priča se sporo razvija - gledalac se konstantno nalazi u opasnosti od dremeža.
Ipak, Dejan Zečević ima jedan adut u rukavu. U poslednjoj četvrtini filma, poput čupavca iz kutije, pred gledaoce iskače politička priča. Glavni lik filma, major Vojno bezbednosne agencije (Nikola Kojo) pronalazi video kasetu koja ga razotkriva kao ratnog zločinca. Tada Četvrti čovek iz špijunskog trilera prelazi u film sa porukom, u politički angažovano delo koje govori o odgovornosti i zločinima naših hrabrih i vrlih boraca tokom ratova na prostoru bivše SFRJ. U savremenom filmu mešanje žanrova je česta pojava i naravno da se dva pomenuta žanra ne moraju međusobno isključivati, ali takva zamisao zahteva kako veštijeg i talentovanijeg reditelja, tako i bolji scenario. Na kraju, major Milorad Ulemek - Legija, pardon, Lazar Stanković, ophrvan krivicom, poput srpskog Edipa, saznaje da je čovek za kojim čitavo vreme traga u stvari on sam i herojski izvršava harakiri.

Političke konotacije Četvrtog čoveka su jasne, ali one bivaju problematizovane produkcijom Pink Films Internationala i ulogom Željka Mitrovića. Ukoliko neki srpski reditelj, Zečević ili bilo koji drugi, zaista želi da bude angažovan u smislu pokretanja pitanja o zločinima i krimonogenim elementima u VBA i DB, kao i u pogledu kritičkog preispitivanja onoga što se dešavalo tokom devedesetih (i onoga što se danas dešava) teško će to izvesti¹ ukoliko se koristi uslugama bivšeg člana JUL-a i čoveka na čijoj je televiziji Arkan bio redovan gost. Ono što važi za Dejana Zečevića važi i za Lenku Udovički.
Da je ostalo na ovome, Četvrti čovek bi predstavljao samo još jedan pokušaj pranja lika i dela Željka Mitrovića, međutim stvari su znatno iskomplikovane epilogom. Kao što sam već naveo, u izvesnom trenutku Četvrti čovek iz špijunskog trilera prelazi u film sa porukom, ali posle epiloga gledaocu ostaje nejasno šta ovaj film zapravo želi da sugeriše. Posle samoubistva majora Lazara Stankovića saznajemo da je mastermind čitave zavere, Žarković (Dragan Petrović - Pele), ne samo ostao živ, već je posle neodređenog vremenskog perioda uspeo da se domogne i ministarskog mesta. Šta nam to govori? Epilog čini završetak Zečevićevog filma paradoksalnim. Postoje (najmanje) tri moguća rešenja koja se i međusobno isključuju, i mogu se, svako za sebe, uverljivo zastupati.
Prvo, „formalno“ rešenje: epilog nema nikakav naročiti značaj i zato ne treba insistirati na njemu. Reditelj i scenarista jednostavno od početka do kraja poštuju holivudsku matricu koja u sebe uključuje nekada verovatno iznenađujući, ali sada izlizani obrt u kome glavni negativac trijumfuje (ovo rešenje koristi se u različitim žanrovima, npr. Usual Suspects, Fallen, Primal Fear) .
Drugo, unhappy end je primer demagogije i predstavlja ulagivanje publici. Time što jedan kriminalac i ratni zločinac dolazi do položaja ministra gledaocima se možda sugeriše teza prema kojoj su svi političari, bez obzira kojoj stranci pripadaju, potpuno isti (čitaj kriminalci). Ovu tezu podržava i činjenica da je lik Političara u tumačenju Dragana Nikolića po profesiji zapravo šef mafijaške organizacije.
Treće, možemo pretpostaviti kako nam Žarkovićevo ministarsko mesto u stvari poručuje da nismo raskrstili sa politikom devedesetih, da politika zločina ne samo da nije mrtva, već se nalazi u srcu sadašnje vlasti. Opredeljenje za ovu tezu ne znači da prethodno navedene mane filma magično iščezavaju i da Četvrti čovek u momentu zadobija status remek dela srpske kinematografije. Ukoliko se opredelimo za ovo rešenje, onda je Dejan Zečević u isto vreme i loš reditelj i veoma hrabar čovek.

 

¹ To nije neizvodljivo i možda je Zečević, kao što je Žarković nasankao Lazara Stankovića, uspeo isto da uradi Željku Mitroviću.

Nikola Korać: Vojni dnevnik II

Cement arhiva

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.