Peva: Vladimir Arsenić

G(l)asovi u (v)etru krenuli su još krajem prošle godine. Prva informacija koja je do mene stigla glasila je: Vuk sto posto. Hiljadu mi sudija, sto mi noževa, krvavih mi molitvi i ruskih konzula, pomislih, neće valjda. Od sve muke, ako čovek dobije nagradu nećemo ga se otresti sa TV ekrana do naredne dodele i „nove za Srblje karakteristične podele“ (cit. nesuđenog dobitnika). Al’ knjiga lepa, gospodska, u kožu uvezena, verovao sam još kad je ugledah tako svežu u vitrini knjižare mutirane u kožnu galanteriju da je žiri na ozbiljnim mukama samim artefaktom. U to vreme tek što objaviše onaj famozni predširi izbor, koji je posle toga proširen, e da bi na kraju bio sužen do suza. Drugim rečima, Vuk or bust bila je u to vreme logična teza-zeza a računalo se i na malu pomoć prijatelja u žiriju. Bio je to kec s hendikepom.
Imao sam problem sa osmočlanim užim izborom jer u njem jedva nađoh par imena za koje sam ikada čuo, a kamoli ih čitijah umreti. Rajko The Most Quoted Vasić sa svojim delom remek Prsti ludih očiju u čijem se naslovu sadrži dovoljno smelosti da se ode s one strane prozaičnosti nagrađivanja, odnosno u njemu se kriju sve moguće metafore koje će ikada zbunjivati svaki budući žiri ne samo Ninin, već i Vitalni, Beočug(d)an et cetera. Ko je tu lud, prsti il’ oči i da li prsti imaju oči ili oči imaju prste. A možda je tačno i jedno i drugo. K vragu, dajem oko svog prsta i prst svog oka da je i jedno i drugo potpuna istina. Wanna bet!
Zatim, tu je i Konstantinovo raskršće, srce mi od stra’ dršće, nagrada ga pokondiri, a unutra su... tapiri. Pardon, vampiri. Ipak, respektabilnih 7000 prodatih komada, plus nagradna igra, plus najbolji video spot, plus želje, čestitke i pozdravi. Pored toga, Miloša mi Crnjanskog, čije fondacije predsednik u žiriju sedi i prepodobno i ćirilično gledi, Stojiljković je lako mogao da ponovi uspeh iz novembra kad mu je uručena istoimena nagrada. Možda bi se tako šta i desilo, o silo, samo da nije tako mlađahan i živahan. Sve ostalo je bilo kao pesma za Njihove uši, kao melem za Njihovu dušu, kao sveža, mlada krv za Njihovo undead četovanje/letovanje u decembru i januaru. Ah, ta mladost pusta...
Početkom leta gospodnjega tekućega, u trenucima dok su se koplja lomila u nevidljivoj bici Goga i Magoga za prevlast u majčici našoj crkvi, u drugoj nam majčici sve je jasno, Putin ist Putin; elem, negde u vreme kada je objavljen i na svet donet uži izbor Ninin, moji izvori govorili su Komanin. Rekoh onomad Kome Nin ako ne Komaninu. Međutim, posle čitanja tog remek dela koje stoji rame uz rame sa Tomasom Manom (op. cit. čaršijskih priča) ponadah se da, bez obzira na nomen est omen ufanje gospodina Žarka The Revisionist Zapetljanina, od toga biti ništa neće jer je u pitanju literarno smeće. Što naravno ne sprečava njegovo viskičanstvo žiri da se za isto odluči, al’ mi nešto reče da će da im se smuči. I bi tako, nogekako (cit. Obeliks). Ljetopis vječnosti za vječnost osta na visokom drugom mestu i zahvaljujući lošem testu koje su žiriju za doručak servirali kod Nine, sunce knjizi nikako da sine.
Jedina svetla tačka čitavog izbora užeg i svake godine sve dužeg, beše knjiga Tri slike pobede Zvonka Karanovića. Nažalost, žiri kratko vidi i poput čuvene Brojgelove slike na kojoj slepac vodi slepe, jasno je kuda to vodi – dubokoj vodi. I problem jeste upravo u tome, dabome, što svake godine knjige koje su se jasno pokazale kao bolje od ostalih, ne ulaze u ozbiljna razmatranja za dobijanje nagrade, jer se ona, €urobombona, ne dodeljuje najboljem romanu, već prema političkim i/ili stažnim zaslugama. U to ime, Zvonko Karanović, kao i svaki drugi pisac ili spisateljica, mogu da se nadaju Nini kad mu/joj sledeći roman uđe u uži izbor jer će tek tada imati potreban staž sedenja i čekanja u istom. A to nikakve veze sa kvalitetom prezentovanog teksta nema.
A ako umre pre nego što se probudi Đorđa Pisareva bio je u tri najuža od užih, al’ u ta tri ni glas ne zasluži. Ova knjiga beše jedina koja je mogla da izađe na crtu dosadi i smrtu koji vladaju u eskazeu, debeu i cezeu – poslednje dve firme su kompanije-ćerke SKZ. Bilo bi lepo da je Pisarevljeva knjiga bolja pa da mogu da psujem kol’ko me volja. Ovako, moram da ćutim i da se nadam da će buđenje srbijanske književnosti proteći b(r)ez fatalnih posledica, iako se Nina trudila da upokoji vampira, al’ ne onog s raskršća Justinijanovog, Kaligulinog ili Dioklecijanovog, nego sam misli(j)o na književnost, zar me niste shvatili?
Preskočiću cure dve jer mislim da ne mora čovek da zna sve, a i nema se kamena na bacanje s ramena, odnosno vreme je stići do g(l)asova u vetru olujnome te reći da je to knjiga kojoj ne pripada, ni po babu ni po stričevima, ono što je dobila od Nine. Romančina ova mogla je bit kraća i preciznija, ali da je bilo nekog da tu knjigu uredi, da joj nije sudija izdavač štampar i ruski konzul sedokosi i sedobradi daddy SlobMRak čije je plodonosno zasedanje na mestu predsednika debea-cezea-eskazea bez ekspozea dovelo do iznenađujućeg oporavka ovog izdavača udavača. Ko to plača? Ko plača tog vrača da nam mRača i da okuplja mlade krajprutaše? To bi bilo lepo znati, samo se bojim da je pored sveopšteg veselja sa Milančetom Šarančićem Karašovićem Somskim jedan mali transfer iz UKS u SKZ, zajednički imenitelj K u sredini, a unutar združenog sistema Ministarstva odbrane, Ministarstva unutrašnjih poslova i Ministarstva vera i krivovera, potpuno nezapažen, almost invisible. Ipak, pored Lagune i eskaze imađaše dva romana u užasnom osmočlanom izboru, a u onom suzi-suzi-pa-izvadi-uzi imao je čak dva. Zašto, o zašto that is the question! A odgovor se u vetru gasa. The answer, my friend, is fartin’ in the wind...
Narav(n)oučenije ove obesne basne, nimalo časne, ali strasne i masne, jeste da treba nešto učinit pre nego sve ugasne. Možda je pravi put, revolucionarni i hrabar, onaj koji podrazumeva da se kolac koji Nina tako slatko drži do pola zarivenog u grudi srbijanske književnosti, sa puno muževnosti otme njojzi iz ruke i da se prekrate toj neukoj dami muke. Dole književnost na ovim prostorima, živela Nina, živeo eskaze!

Peva: Saša Ćirić

Treba li zaboraviti na NIN-ovu nagradu? Kada je godina sušna a izbor farsičan, ovakvo pitanje nameće se samo po sebi. Ali, šta nam preostaje za analizu&zabavu ako zaboravimo na NIN-ovu nagradu? I još: ako je odbacimo, to ne znači da će nestati kratkotrajni parohijalni glamur koji ovu nagradu prati, povećani tiraži, unapred rasprodate tribine po lokalnim bibliotekama sa utrostručenom apanažom za laureata/-kinju i izdavača mu/joj, posebno mesto za nagradonosce u medijima kojima je celokupna oblast kulture uglavnom „deveta rupa na svirali“.

POČETAK NINOLENIJUMA

Ako je za utehu, a moglo bi da bude, u prvoj deceniji trećeg milenijuma NIN-ov žiri je uz prošlogodišnji napravio „svega“ još dva kolosalna promašaja: forsiranje proznog anahronizma Mladena Markova Ukop oca 2002. i jalove i komične imitacije leksikografskog modela romana Mira Vuksanovića Semolj zemlja 2005. Zato su imali dovoljno kuraži da podrže atipična ostvarenja Vladimira Tasića 2004. i imenjaka mu Matijevića, 2003, da prepoznaju vrednost Hoboa (2001), koju će autor dugo&neuspešno pokušavati da ponovi, da isprave nepravdu i nagrade minuli rad Svetislava Basare, 2007. i Vladimira Pištala, 2008. (doduše grubo previdevši komparativne prednosti Koma (Dnevnika druge zime) i Savršenog sećanja na smrt), da se ne ogreše o Ruski prozor 2006, iako su bili na korak od toga.

NAGRADA KRITIKE BEZ KRITIČARA

Ako je neko zaboravio na puni naziv ove nagrade, on glasi „NIN-ova nagrada kritike za najbolji roman godine“. Ima nečeg nesvarljivo poltronskog, gerontofilnog (jedan je Gojko!) i maskulinokratskog u izboru članova NIN-ovog žirija. Po nepisanom pravilu (jer pisanog nema ili ga kriju k’o zmija noge), članovi žirija biraju se iz akademskih sredina, čiji su predstavnici ponekad zaista aktivni kritičari (A. Marčetić, T. Brajović, S. Vladušić), ili su bili nekada davno ili bi to silno želeli da budu ama su uskraćeni za tu neisplativu počast. Katkad se eksperimentiše sa akademcima iz drugih kulturnih miljea (Dušan Marinković, Stevan Tontić), drugih književnih epoha (Milo Lompar, polihistor i zadužbinar, profesionalni žirirator), iz štampanih medija (Teofil Pančić, Milan Vlajčić), ali je baza zacementirana. Muško akademsko bratstvo sa kojim ibermenšom (A. Jerkov, urednik, tribin-treger, savetnik, žiri-žrec...), ali bez ijednog, ili skoro bez ijednog aktivnog kritičara/-ke, koji bi godišnje prorešetao barem 40-ak novih domaćih naslova i podneo svoj ukus na uvid željnom čitateljstvu. Naša sredina je kriminalno nesposobna za smenu generacija koja bi doprinela relaksiranom odnosu prema žanrovskom pismu i njegovim transformacijama, ali i zaustavila šverc ideološkog diskursa iza paravana oportunističke dogme o estetskoj samosvrhovitosti književnog teksta. Pomenuta ideologija u savremenom romanu ima dva lica: ono eksplicitno gde se na jedan gorljiv način diluje plesnivim nekretninama istorijskog revizionizma i ono duboko skriveno koje generiše razumevanje romana kao ušća u koje se ulivaju kolektivna sudbina naroda i kratkovidi narcisoidni mit o vlastitom narodu kao žrtvi istorije... I kad god letina podbaci a među žetvarima zagospodare maliciozni i prevrtljivi „čuvari svetinje“, sav mutan talog etno-stereotipa i zloslutnog lamenta zaspe nas kao stihija povodnja.

PARE NA SUNCE

Da promena vlasništva ne znači ništa više od promene dizajna, najpre nas je poučila u Politici Ljiljana Smajlović. Kompanija Blic, tačnije švajcarska medijska grupe Ringier, samo kliže utabanim stazama. Nekako posle proleća, leti, kada vetrovi još nisu krenuli, obično se čuje šušmuš po čaršiji da je u NIN-ovom žiriju došlo do hokejaških izmena. Les misérable journalistes dožive „fras u šupi“: kako će ti nadljudi stići uz svoje regularne profesije da za par meseci korektno iščitaju stotinak romana, koliko im minimalno zapremi pretinac. Potom se danima domišljaju, kao pred Zenonovim aporijama ili Rubikovom kockom bez šrafcigera, iz kog bubnja izvukoše kojeg žiri-delatnika. Brzo im se razjasni da se među ocenjivačkom bratijom kamara romana deli na ravne časti: koga ko zapadne, od toga i treba očekivati da ga u drugi promakne krug (NIN-ostolski žreb). Ali im nikad ne bi saopšteno zašto je opskurni Mladen Šukalo zaseo na mesto Slobodana Vladušića, koji je obukao dres kandidata za nagradu (bivajući na kraju tek vitalo-pomazan), ni zašto je Stevana Tontića, koji je po romanima tražio „lepe metafore“, zamenio pridošlica iz praškog veleposlanstva Aleksandar Ilić. Možda je NIN-u ostao u lepoj uspomeni 2000. kada je forsirao Lep dan za umiranje Mome Kapora. Doslednost će ispoljiti i 10 godina docnije pružajući ruku vojvodi, ali ne Vuku već Komaninu.
Vratimo se Blicu u vreme žege. U švajcarsku korporaciju je utefteren NIN, Reljićeva glava spakovana za Stambol a anonimne patriotske paškvile poslate g. Mihaelu Ringieru lično, na ruke. Mlađahna ali drčna direktorka Blica šalje važan cirkular srpskim izdavačima:

Kogod hteo NIN-u u pohode,
neka prede gaće i košulju,
nek potpiše svesno pri razumu
šta pobednika prvog dana čeka:
tiraž ceo ide na kioske,
u mekome jal tvrdom pakovanju,
pola ide gazdi oda Blica.
Potpisujte, ne šalte se glavom!

Ništa nije bilo od ove pljačke, sinji kukavci od srpskih izdavača ne htedoše tek tako da predaju sekiru namazanu medom (ionako crkavicu stiču od otkupa, nagrada i donacija, sem ako nisu službeno zavedeni, tj. bahati monopolisti kojima se može da javno morališu i zgrću prihode). Poenta je da je novim vlasnicima NIN-a zinula kasa za pare a da im je sasvim svejedno ko će tu kasu napuniti: osvetnik Komanin, Wolfgang u telećoj koži sa zlatotiskom, baka Grozdana ili sedam jarića pripuštenih u tor užeg izbora. Nemoguće je oteti se utisku da, obrni-okreni, po svim domaćim književnim žirijima stoluju „naši“. Otuda u užem izboru niški strip-žanr potrage za „svetom sabljom“ umesto antiutopije koja provocira vizijom pravoslavnog totalitarizma, sterilni Pisarev umesto vrcave Mirjane Đurđević, kao i veliko SKZ-finale koje prepuštam kolegi iz dueta.

                                                  *

2009. u smo već zaboravili. Ova godina najavljuje nekoliko dobrih romana.
Budimo spremni na nova razočaranja.