Beton br.209
Četvrtak 18. jul 2019.
Piše: Saša Ćirić

Nikog nema doma

Adresa, Dragan Velikić, Laguna, Beograd, 2019

Roman Adresa Dragana Velikića predstavlja spoj protivrečnih težnji: napisati sezonsko delo, u neku ruku tekst za jednokratnu, godišnju upotrebu, ali i respektabilno delo u kome će, kako se to obično kaže, grad (Beograd) biti jedan od glavnih likova. Prvo je obaveza profesionalnog pisca, vezanog ugovorom za svoju takođe miš-maš koncipiranu izdavačku kuću, drugo je izraz njegove pretenciozne namere. Sličan spoj protivrečnosti (popularno-pretenciozno) postoji na nivou tzv. aktuelnosti romana, kao i u pogledu njegovog stila i kompozicije.

 

Često je upućivana zamerka domaćim romanima da ignorišu sam trenutak u kome delo nastaje i tim „zadirkivačima“ Adresa ide u susret raširenih ruku. Tako smo dobili pamflet ili polemičko-kolumnistički sloj romana u kome autor bez zazora navodi novinske članke i studije naših savremenika. Naporedo s tim ide istorijska turistička tura po epohama Beograda, garnirana prizivom biografija nekoliko manje poznatih ili već zaboravljenih pisaca koji su (veći) deo svog života proveli u Beogradu (Dragomir Brzak, Ivo Ćipiko, Boško Tokin). Tako smo dobili poučnu književno-istorijsku čitanku ili mali gradski leksikon-podsetnik.

 

Međutim, ne treba brinuti da pored novinske i istoriografske građe nije ostalo mesta i za „klasičan“ rad autorove pripovedne imaginacije. U gradu koji su zaposeli novi varvari odvija se drama samooslobađanja sredovečnog muškarca. Za Velikićevog junaka novi život počinje u 50-im godinama života, nakon razvoda. Dolce vita nakon razvoda garantuje komponenta hertz-romana, koja je ipak ostala u zametku kao obećanje „jednog divnog prijateljstva“, odnosno intimne veze – u zavisnosti od erotskih kapaciteta likova. No, kako glavni lik na više mesta hvali „darove svojih predaka“, odnosno svoje genetske predispozicije, a uz to je posvećeni šetač – zdrav život i svež beogradski vazduh garantuju puno radosti u šestoj deceniji života. Što nas možda čeka u nastavku Adrese.

 

Iako ukotvljen u savremenosti (eksplicitno je pomenuta 2018.), velikićevski narativ je paseističan: putovanja su uvek putovanja u prošlost. Ali šta je putovanje (u rikverc) bez intrige i usputnih anegdota? Tako se i Adresa usputno očešala o elemente intrige, koja je, kao u svakom konvencionalnom građanskom mizanscenu, vezana za pitanje porodičnih „opasnih veza“ (ko je s kim bio a ko nije ni sa kim i tome slično).

 

Ako su autorove namere prema čitaocima iskrene (postići što viši stepen stilske razgovetnosti saobrazno visini tiraža), i naracija se poput poslušnog mezimca tome mora prilagoditi. Pa nam autor sve servira, kao na dlanu. Kao uslužan biograf svojih likova, podastire njihov pređeni put i, učini li mu se da to nije dovoljno, uvodi „direktan prenos“, odnosno tehniku unutrašnjih monologa. Sasvim pohvalno za nagrađivanog mejnstrim autora koji je od romana Islednik odlučio da igra za publiku, samouveren da rezultat ne može da izostane. Rezultat možda i neće izostati uprkos zbrzanom kraju koji liči na ove beogradske nadogradnje: naglo finale tanušne fabule uz završni lament nad Beogradom i malo citata da se zalepi konstrukcija, kao limeni krov na dozidani stan u potkrovlju.

 

DUPLO DNO ROMANA

Tvrditi da je Adresa politički roman nije smela hipoteza. Ne bi bila ni da se tvrdi da je Adresa pre svega politički roman. To je na neki način očigledno. Ono što je zanimljivo jeste da je ovaj roman politički bar na dva načina. Jedan način se može izvesti iz toga kako glavni lik sagledava prilike u kojima živi i istorijske okolnosti u Srbiji. Veza je direktna i eksplicitna, i tu je reč o željenom značenju Velikićevog narativa. Drugi način pripada metaravni i on upućuje na to kako se takva vrsta kritike Velikićevog junaka upisuje u aktuelni ideološki spektar.

 

Glavni lik se zove Vladan Todorović i on radi kao „dokumentarista u Muzeju pošte“. Njegova opsesivna ideja je da napiše knjigu o Beogradu („knjigu nad knjigama“) i stoga godinama skuplja građu, isecajući novinske članke i čitajući studije i književna dela o Beogradu. Njegove šetnje gradom ne služe samo toj svrsi, saživljavanju sa unutrašnjim impulsima grada, već na jedan mističan način služe i očuvanju autentičnog duha grada. „Bezimeni pravednici“ su ti koji „održavaju“ grad, misli ovaj lik, i „anonimnost je njihov izbor“. Oni se „ne iskupljuju velikim rečima, herojskim delima, ne naplaćuju dividende taštine“, već „jednostavno, postoje“. Nedomišljena je ova ideja o anonimnim pravednicima koji nisu ratnici, revolucionari, umetnici ni graditelji, mada i mogu da budu, recimo pisci. To je evokativna platforma glavnog junaka Adrese na koju je smestio sijaset anonimnih žitelja Beograda koji su, tako ispada, samim svojim postojanjem, može biti i šetnjama, ostavili svoj trag u biću grada, trag jedva vidljiv ali i neizbrisiv, koji će biti u stanju da iščitavaju drugi bezimeni pravednici i senzibilni šetači koji dolaze i šetaju posle njih (kao pčelice što slede jedna drugu u potrazi za polenom).

 

Meta Vladanove kritičke opservacije su predstavnici naprednjačkih vlasti koje on doživljava kao spoj ideološkin naslednika rušitelja zajedničke države, eksperata za pretvaranje društvene u privatnu svojinu i klasičnih kriminalaca koji deluju u sprezi sa predstavnicima izvršne vlasti. Svi oni zajedno su odgovorni za novi talas kriminalnih aktivnosti: od bezobzirnog prisvajanja zajedničkih prostorija u stambenim zgradama do devastacije grada megalomanskim projektima sumnjivog kapitala. Dakle, Vladanova kritika se u osnovi poklapa sa današnjom opozicionom kritikom Vučićevog ohlokratskog režima i zanimljivo da je Velikić izbegao da u Adresi pomene građanske proteste i pruži priliku svom junaku da šeta sa drugim ljudima, među kojima bi se sigurno našao i poneki „bezimeni pravednik“ i pravednica. Ipak, Vladan podvrgava kritici i tzv. stare Beograđane, samohvalisavu felu koja svoje poreklo, po pravilu ne duže od dve ili tri generacije, uzdiže u rang svojih najviših dostignuća i posebne vrline. Međutim, smatra ovaj lik, ova fela je inertna u otporu prema predstavnicima režima i, u suštini, beznačajna za održanje grada.

 

Kao poglavlje Vladanove knjige o Beogradu našlo bi se i ono u kojem bi se autor bavio tzv. topografijom zločina koji su tokom novije istorije počinjeni u Beogradu. Partizanske egzekucije posle oslobođenja u romanu zauzimaju najviše stranica od svih i tu se Velikićev lik poziva na istraživanja istoričara Srđana Cvetkovića koji iznosi podatak da su domaći pobednici nad fašizmom nakon oslobođenja u Srbiji streljali 59.912 ljudi, od toga oko 35.000 bez formalnog suđenja. Pomenuće Vladan: i dvorište kuće u ulici Džordža Vašingtona 21 gde je bio sabirni centar za beogradske Jevreje, zgradu iz koje je izvršen atentat na Zorana Đinđića, zgradu televizije u Aberdarevoj koja je bila meta NATO bombardovanja, hladnjače koje su sa Kosova dovozile leševe albanskih civila da bi ih se oslobodile u okolini Beograda, ubistvo dvojice vojnika u kasarni na Topčideru itd.

 

DVE NIJANSE GRAĐANIZMA

Naizgled neselektivan i (sve)obuhvatan, ovaj spisak pati od nekoliko stvari i upućuje na ono drugo, skriveno političko značenje stavova Velikićevog junaka. Najpre, u ovom nabrajanju nedostaje pomen okupatorskih i kvislinških zločina na teritoriji grada, dok ovo ekstenzivno navođenje partizanskih streljanja nosi obeležje neverovatnog otkrića. Taman kao tema Golog otoka u prozi osamdesetih godina prošlog veka, koji, Goli otok, ni Velikić nije propustio da pomene, uz podatak da je na Golom otoku boravio ukupno 16.101 zatvorenik. Drugo, ovom spisku jasno nedostaje interpretativni okvir, što je i generalna mana kako istorijske promene sagledava Velikićev lik. Učini se na trenutak da su na istoj strani istorije, kao bahati pobednici i nasilni rušitelji grada: partizani, otimači društvene svojine, kriminalci u sprezi sa korumpiranim političarima, zaključno sa današnjim autoritarnim populistima, presvučenim šovinistima i apologetama rata i „hanezlota“ (heroja a ne ratnih zločinaca, kako je bi to rekao Edo Popović). Takvo svođenje svake vlasti na zločin, destrukciju ili korupciju zlatna je podloga svakog autsajderskog pogleda na društvo i istoriju iza čije se željene nepristrasnosti krije površnost ili odsustvo doslednog stava.

 

Da ne bude zabune, stav Velikićevog junaka, kao i stav autobiografskog naratora u Hronici sumnje Vladislava Bajca, pripadaju kolokvijalno kazano demokratskom ili građanskom, a ne nacionalističkom svetonazoru, predstavljajući dve njegove nijanse. Narator Vladislava Bajca je poput većine građana Srbije zgrožen NATO bombardovanjem a svesno nesvestan razmere zločina koje je počinila srpska strana tokom ratova 1990-ih, dok je Velikićev junak svestan reklo bi se svega, ali ni on ne može da odoli nečemu što bi nazvali lokalnom pristrasnošću i gravitacionom silom većinskog mišljenja, kao i svojoj srednjeklasnoj perspektivi. Tako njegov lik s revizionistima deli zgranutost zbog nesrazmera partizanske pravde koja dobija oblik klasne odmazde, ne bivajući impresioniran dostignućima Druge Jugoslavije, u koje spada i najveći progres grada o kojem bi da napiše knjigu.

 

Razlika između ova dva književna lika, reprezenta dva dominantna stanovišta u građanskom ideološkom spektru, leži u nijansama i da se iščitati iz njihovog odnosa prema tamnim mestima tzv. nacionalne prošlosti. Bajčev narator neka od nepočinstava svoje strane (npr. zločine na Kosovu) namerno potiskuje ne bi li se oslobodio neželjenog tereta – e da bi punim plućima participirao u kulturnom mejnstrimu. Velikićev lik pominje sva ili skoro sva nepočinstva, mada usputno i čini se deklarativno, tek toliko da pokaže dubinu svog uznemirenog moralnog bića, ne terajući mak na konac i ne destabilizujući poredak javnog diskursa – e da bi i on sam neopterećeno mogao da participira u mejnstrimu i očekuje lovorike. Razumeli ste, ovi književni junaci su dobrim delom alter ego svojih autora.

 

Iako Velikićev lik sticanje kapitala pekićevski vidi u osnovi kao plod grabeža i prevare, svojina je pojam koji se ne dovodi u pitanje. To ne čudi jer glavni lik Adrese nije „stari Begrađanin“ pa da ne može da smisli došljake i izbeglice. Međutim, on ne deli njihovo iskustvo. Zahvaljujući nasleđenom, Velikićev lik će kupiti stan ispod Tašmajdana, ušuškan i tih, u kome će početi njegov novi život i začeti se obećavajuća romansa. Teško je otuda očekivati solidarnost glavnog lika kao „bezimenog pravednika“ sa onima koji su izopšteni iz grada – bačeni na njegovu periferiju ili u prihvatne centre, ili prema besperspektivnim podstanarima. Istoriju pišu i njome vladaju ljudi sa adresom.

 

*

Velikićev roman Adresa je u estetičkom smislu trijumf nameta popularne kulture kojima je autor podredio svoj individualni talenat. U kontekstualnom, izraz je građanskog aktivizma i građanske ideologije koja se u odnosu prema domaćem tlu i povesti vlastitog „naciona“ sramežljivo razlikuje od nacionalizma.

 

Bojati je se, što bi rekli stari Beograđani, da je put nosioca duple krune ka rotoromanima nezaustavljiv. Nadati je se da će se zasluge njegovog pamfletskog angažmana zabeležiti gde treba, pa tako ni „drugi život Njegove ekselencije“ neće izostati. Jer ko četka, taj i dočetka.

Cement arhiva

2019.

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.