1. Sartr je u svom poznatom eseju iz Modernih vremena „Šta je književnost“ pitanje „Za koga pisati“ stavio u naslov posebnog poglavlja - toliko mu je bio važan čitalac iz 1947. godine. Vasovićeva uvodna pesma „Pišem“ organizovana je kao niz direktnih odgovora na ovo pitanje. Vasovićevi odgovori nose u sebi vrstu socijalne kritike i bunta, oslikavajući internu fizionimiju emigrantskog iskustva. Oni su apsurdni jer predstavljaju anti-odgovore: govore da autor ne piše za one koje navodi kao svoje čitaoce: za izdavače, prijatelje, njihovu i svoju nerođenu decu. Vasovićev svet je svet bazičnih nuždi i isključivih opredeljenja. Izdavači su bezobzirni kapitalisti iz doba prvobitne akumulacije kapitala, čitaoci permanentno ugroženi građani koji ne nalaze izlaz iz kaveza svog straha od egzistencije. Gluvilo ovog sveta uokviruje samoća kao izgnanstvo: prijatelji su egzilanti koji ne znaju da je autor pisac, njihova deca su egzilanti iz maternjeg jezika na kome autor (jedino želi da) piše.
Paradoksalna poenta je crnohumorna: Najzad sam postao pisac,/ više ne pišem samo za sebe. Pošto je reč o nepostojećim ili nemogućim čitaocima, ova poenta zapravo glasi: „Najzad sam postao pisac, više ne pišem ni za koga“. To je i Vasovićev odgovor na Sartrovo pitanje. Šta pokriva ovaj odgovor? Njegov autor postaje autor tako što piše ni za koga. Princip ili duh njegovog autorstva, jednako kao i svet o čijem postojanju svedoči njegova poezija, obeležava ništavilo. Ovo pisanje namenjeno je nebiću. Vasovićev autor se rađa u smrti bića. On tu smrt konstatuje i sa te pozicije, koja je početna tačka zbirke Ni ljubavi ni hleba, kreće njegovo nepokretno putešestvije po Parmenidovom biću, kugli savršenog ništa.

2. Vasović prezire Kafku. Istovremno se posredno ruga svima koji u ovom manjinskom (Delez/Gatari) autoru (praški Jevrejin koji je pisao na nemačkom jeziku) vide genijalnog pisca. U svom Dnevniku I (Narodna knjiga, 2004.) Vasović piše: Evo čime je 1915, dok su njegovi vršnjaci ginuli na frontu, bio zaokupljen [introvertni] Kafka. Sledi citat u kome Kafka uzbuđeno premišlja da li i koliko obveznica ratnog zajma da kupi i grozničavo izračunava kamate. (158/159)
U pesmi „Za razliku od Kafke“ (11), dve godine kasnije, dokazuje se genijalnost Kafke u odnosu na afričkog slona. Prvi, tj. Kafka, nikad nije imao slobodnog vremena, plašio se svog oca, nije imao dece, nije završio nijedan svoj roman, večito je tragao za svojim identitetom. Drugi, tj. afrički slon, bez tereta genijalnosti, nije bezdetni neurotičar i završi sve što počne.
Vasovićev sarkazam nije transparentan ali je malicioznost prema Kafki dosledna. U navedenom citatu iz Dnevnika I Vasović je mitomah. On ukazuje na sitnu dušu prononsirane veličine „magijskog realizma“, bacajući senku osporavanja i na njegovo delo. U pesmi, čudno, Vasović je implicitno zastupnik prirode - roditeljstva, duševnog mira, dovršenih i celovitih literarnih formi, slaganja sa roditeljima, nepodeljenog i stabilnog identiteta, svega, dakle, što nije ni on sam ni njegova poezija. Implementira novi, post-nadrealistički ideal: biti afrički slon.

3. „Jednom pesniku“*

        Kažeš, hteo bi da budeš
        primljen u Akademiju.
        E, pa onda piši ono što oni vole!

        „A šta je to što oni vole, šta da pišem?“

        E, pa oni ne vole da ti pišeš,
        oni vole ono što je već napisano.

4. „Srbi“
                        Milione svojih najbližih,/ nestalih u ratu/ i rasejanju,/ brzo su zaboravili.
                        Ali, kad je 1971./ umro Luj Armstrong,/ zvani Sačmo,/ svi su plakali.
                        Božji narod.

Da postoji nacionalni Beton, Nebojša Vasović bi bio njegov glavni urednik.
Odlika novog srpskog nacionaliste i dalje je da ga sve rane svoga roda bole, ali to ne pokazuje otvoreno. On sada nastupa sa pozicije sarkastičnog defanzivca. On ne promoviše ono u šta veruje, on grubo ismeva i dekapituje ono što ne može da podnese. Na žalost čitalaca, i stari i novi nacionalista hronično pati od nedostatka rafiniranog smisla za humor. Krutost njegove visokoparne retorike i teret nacionalne brige dopušta njegovom licu tek sardonični kez ili grohot pobednika. Iz defanzive sipe strelice umočene u otrov zlobe, naročito na račun univerzalnih vrednosti. Sve što napušta atar domicilnog (tog šireg utvrđenja lokalnog i feudalnog), budi neutrnuli oprez zatočnika filozofije palanke. Nalik Nabokovljevim ruskim emigrantima ili srpskoj poratnoj emigraciji (koja je sa američkim pasošem u džepu i u svojoj američkoj domovini prozivala pobunjene srpske studente da nepatriotski primaju američku pomoć), Vasović živi tamo gde najviše mrzi. Njegov mazohizam je patriotski čin: on pati umesto drugih, potencijalnih emigranata, razobličavajući svu bedu Zapada davno izloženog svojoj neumitnoj propasti.
Ali šta ovde Vasoviću smeta, zašto Srblje proziva? Zato što mrtve svoje zaboraviše ili zato što su plačipičke? Ili i jedno i drugo?
Vasovićev problem leži u tome što sposobnost saučestvovanja u patnji drugih, kao i poštovanje smrti popularnog velikana iz druge kulture, zaista predstavlja deo hrišćanskog puta u „carstvo nebesko“. Zašto navodni kolektivni ridaj Srba nad Sačmom Vasović stavlja nasuprot zaboravu svojih nestalih u ratu i rasejanju? Zato što za nacionalistu i u emocionalnom smislu postoji hijerarhija prioriteta: tužiti se mora najpre za rod svoj, a potom, ako suza preostane, na red dolaze drugi. Povrh svega, žal zbog odlaska Luja Armstronga nudi kao komičnu sentimentalnost i sramotan erzac za imperativ tribalne solidarnosti.

5. Ako izuzmemo malicioznost (U pesmi „Nisu svi pisci budale“, navodno se hvali sposobnost za proneveru velikog novca kod pisca koji se uvek posmatrao kao tunjava i introvertna osoba bez smisla za praktične stvari. A u stvari, jedna čaršijska afera o Radoslavu Petkoviću izdiže se u rang filozofskog primera i iznova se potura kao trač i obada) i cinizam ravan zlobi (u pesmi „Nirvana“ jedan budistički pustinjak do stanja uzvišenog beščuvstva ne stiže zahvaljujući svom isposničkom životu i snazi svoje meditacije, već u nirvanu ulazi samo zato što su ćelije buđi na kori krompira pristale da mu ustupe svoje mesto u njoj), ako zanemarimo bizarnost kritike globalizma (U pesmi „Kenijski nacionalizam“ ismeva se engleski autor koji tvrdi da je svet u opasnosti od kenijskog nacionalizma. Time što je kenijski nacionalizam stavljen umesto, recimo, američkog neo-imperijalizma ili globalnog terorizma, kritikuje se licemerje i slepilo intelektualne elite koja od jedne bodlje ne vidi kaktus. Problem je samo u malobrojnosti takvih kenijskih hipokrita. Prejaka kritika za marginalni fenomen zauzima mesto kritici dominantnih problema koje autor nije u stanju da vidi), ostaje nam narativna poezija ispuštene poente, ispraznost opštih mesta iskazana na komplikovan način (ljubav je zgodan način/ da se izgubi ono/ što nikad nismo ni/ imali a i bez ljubavi bismo to/ izgubili) ili primeri neuspešne „mističke poezije“ (pesme „Gnoza“ ili „Uvek ima dovoljno“ iz koje su stihovi: Čovek je najjači kada se/ otvara i kada dopušta/ da ga obmanu) i anahrone alogičnosti (nebeski drum za slepe miševe. Slepi miševi lete nisko, kao i ova sentimentalna parafraza poezije larmoajantnog štimunga).

6. Dobre pesme Nebojše Vasovića su: „Parkdejl“, o gradiću koji odumire; 4. stav „Brazilskih razglednica“: Putevi, misli su/ putevi kamena što puca,/ na dodir starog sunca; „Baba Jela iz San Franciska“, petrijinski skaz o jednoj tragičnoj sudbini; „Gornja Prespa“ o predmetima u napuštenoj kući grnčarskog sela koji godinama/ čekaju svog vlasnika,/ sa mrtvom muvom na dnu/ od dugog čekanja.
Dobre pesme se rađaju u okrilju odumiranja, pucanja, kobi, napuštenosti i mrtve muve na dnu. Da je (p)ostao pesnik odumiranja i nebića, sada bismo ga slavili uprkos antisemitskom projektu Lažnog ... Kiša. Ali, angažovanost globalne ksenofobije i ispraznost stihova pojeli su Vasovićev poetski smrtopis, kao buđ nirvanu.