Beton br.41
Utorak 18. mart 2008.
Piše: Dejan Ognjanović

Nema zemlje za starce

Naši na FEST-u

Zahvaljujući „aktuelnoj političkoj situaciji“ FEST 2008. prošao je sa manje inostranih zvezda no ikada. Dok se spremamo za još jednu turu (samo)izolacije, okrepili su nas gosti iz Rusije i Kirgistana - kao i nekoliko premijera domaće produkcije. Konkretno, Beograd je najzad video Zavet Emira Kusturice (prikazan bez uspeha u Kanu i na Nacionalnom Festivalu u Novom Sadu, i sa nezapamćenim uspehom na Mokroj Gori); tu je, zatim, novi film Darka Bajića, Na lepom plavom Dunavu; i kao krem - mlada nada, debitant Nebojša Radosavljević sa filmom o Milošu Brankoviću.
„Okrepljenje“ je, naravno, ironično – jer sva tri visokoprofilna srpska filma viđena na FEST-u mogu se podvesti pod devizu „Tuđe nećemo - svoje nemamo!“ Prožimaju ih zadrti autizam, iskreno samosažaljenje i militantna ksenofobija. Sva tri naslova se, takođe, mogu smatrati direktno odgovornim za zahlađenje odnosa sa svim zemljama u kojima eventualno budu prikazani, kao i za proteste ispred naših još neevakuisanih ambasada, a ni neko novo bombardovanje nije sasvim isključeno. Evo zašto.

 

MOJA TURBO PRAVOSLAVNA SVADBA

Kusturičin film je daleko najbolji i najzabavniji u ovom triju! Autor u Zavetu napušta svaku pretencioznost i snima film za svoju dušu ne obazirući se ni na koga. Gotovo autistička samo(za)dovoljnost deo je njegovih ambivalentnih kvaliteta, jer, ako ništa drugo, Zavet barem vrca od sumanute energije i nesputanog ludila koji proizvode grešno zadovoljstvo srpskog pravoslavnog slepstika. Na bizarnoj tromeđi magijskog realizma, novokomponovane komedije i kliničkog kartona RTS-ove „Srbije danas“, to je film koji se gleda izbečenih očiju i razglavljenih vilica jer vas od samog starta (uz hit: „Moje je srce violina - što ga diraš kad ne znaš da sviraš!“) bombarduje prizorima i situacijama kakve možete sanjati samo ako zadremate truckajući se u međugradskom autobusu dok se mešaju zvuci turbo folka koji sluša vozač i Sekuline ženidbe koja igra na malim ekranima „Srbo-Trans“ prevoznika.

„Kod domaćina“: Živiš kao Stanlio, boluješ kao Olio

To je film u kome golobradi dečak silazi s planine u grad da proda kravu i kupi sebi ženu i ikonu (!), u kome razulareni Miki Manojlović hoće da u nekoj palanci podigne nove Kule Bliznakinje ali završi osunećen makazama za štrojenje goveda, u kome ljudi neprestano lete gore-dole i levo-desno, što ispaljeni iz topa, što uz pomoć konopaca, što naduvani poput balona u nekom crtanom filmu Čaka Džonsa... A sve to uz stalnu zvučnu podlogu furiozne turbo-harmonike koja je odavno postala saundtrek naših života. Nemanja Kusturica zaranja u srpsko kolektivno nesvesno i snima kvintesenciju apsurda i haosa: to je orgija iracionalnog, vulgarnog, infantilnog, patrijarhalnopravoslavnog Weltanschauunga koja je tako tipično, prepoznatljivo srpska. Kusta nacionale nam je pomno opipao puls i najzad isporučio film kakav zaslužujemo da gledamo u autobusima „Kosmos - Kosmet tursa“ i o novim godinama i većim verskim praznicima vo vjeki vjekov, amin.

 

BRODOLOM NA DUNAVU

Kusturičin film se kreće utabanom stazom selo-grad-selo, arhetipskom putanjom inicijacije u Srba (nevino seljače ide u Veliki Grad da sa sebe skine mrak provincije, baš kao u Čarlstonu za Ognjenku).
Bajić, međutim, podiže glavu sa te staze i osvrće se na svet kako bi Srbiju sagledao u kontekstu novog globalističkog svetskog poretka. Njegova putanja vodi Dunavom, od srca Germanije do Beograda, sa usputnim zadržavanjima na svim (ne)zamislivim klišeima i nacionalnim stereotipima koji ga čine svojevrsnom Šovinističkom farsom na vodi. Razlika je u tome što se ovde umesto prepucavanja Srba i Hrvata dešava nepravedna borba između čistih, ali gologuzih slovenskih duša (ruske kurve, srpske i češke balerine, poljski žigolo-baletani...) i pokvarenih, dekadentnih, u bogatstvu ogrezlih zapadnjaka (tragikomični nemački biznismeni, beskrupulozni francuski izdavači, neutažive švapske domaćice, pederljivi sinovi grčkih magnata).

Dinar za ozdravljenje domaćeg filma, av!

Bajić tvrdi da je napravio film o nerazumevanju između Istoka i Zapada, ali Na lepom plavom Dunavu pre svega ilustruje njegovo nerazumevanje i Istoka i Zapada, i filma kao medija. Beznadežno izgubljen u tako passe korišćenju kabarea za „društvenu kritiku“ (videti: Cabaret Balkan, Belle Epoque itd.), Bajić je toliko operisan od suptilnosti u plasiranju svojih globalnih metafora da mu se film pretvara u nepregledni haos opštih mesta, a krajni rezultat je jednako patetičan kao i oni nad čijom sudbom reditelj plače. Kartonski „likovi“ su karikature isečene iz Šešeljeve Velike Srbije, a Bajić se njima igra u svom teatru senki uz užasno lošu muziku, neoprostivo banalnu fotografiju, jeftinu scenografiju i eksploataciju ženske golotinje.
Gluma je priča za sebe: ovoliko glumatanja i kreveljenja odavno nije viđeno u nekom srpskom filmu koji pretenduje da bude ozbiljno shvaćen. Najveći bardovi našeg glumišta (Miki Manojlović, Dragan Nikolić, Branislav Lečić...) kao da su svoje smešne akcente i grimase učili od Borata i posetilaca kafea u Alo, alo. Umesto željene tragedije, Bajić isporučuje nenamerno smešan film sa poentom u kojoj se brutalno silovana srpska „balerina“- konkubina vraća silovatelju (bogatom „Karlu iz Švedske“) sa osmehom: „J****u ti mamicu!“ Možda će se poniženi i uvređeni u publici osetiti bolje posle ovog obećanja; na žalost, Bajić propušta da nam dramaturški pokaže kako će, tačno, i čime, naša igračica obaviti željenu radnju.

 

KO JE TAJ J****I MILOŠ BRANKOVIĆ?

Najavljivan kao pripadnik tzv. Novog srpskog filma, ovaj naslov se inostranstvu nudi kao Who the Fuck is Miloš Branković? To je pitanje koje s pravom sebi možete postaviti. Iako je odgovor tek marginalno zanimljiv estetski, ipak jeste sociološki.
Miloš Branković pati od standardne boljke novijeg srpskog filma: on ne želi, ili ne ume, da ispriča jednu priču. Ne, on hoće da nam ispriča šest priča, ali tu zapravo nema supstance za toliko, nego je to šest skica nalepljenih jedna na drugu da bi sve delovalo „kompleksnije“ nego što jeste. Ovde imamo i žanr (neo-noir), i art (film je crno-beo, ako izuzmemo mokraću i krv!), i društvenu kritiku (slom tradicionalnih vrednosti!), i angažman (prokleti NGO!), i ideje (zalepimo slomljenu ikonu!), i eksploataciju (obilje golotinje), i kritiku eksploatacije (skidaju se pretežno negativci u scenama koje treba da nam ih zgroze) i još koješta. Beograd je ovde Grad greha Roberta Rodrigeza ukršten sa njujorškim Novim Vavilonom Ejbela Ferare (još jednog religioznog eksploatatora golotinje), i taj spoj stripovske simplifikacije i artističke stilizacije mestimično čak i funkcioniše, dok ne počne suviše ozbiljno da shvata svoje milijusovsko desničarstvo. M.B. je arhitekta, mladi čovek koji bi samo da pošteno zaradi za život i služi bogu i narodu. On je religiozan momak, što vidimo u sceni u kojoj tokom slave, dok pop blagosilja slavski kolač, on ne može da ga pipne svojim već okrvavljenim prstima. Pošto mu je pun kufer amoralnih nakaza tranzicionog Beograda, on ne okreće drugi obraz kada ga bog stavi na kušnju, već se laća pištolja (zgodno mu ga pozajmi deus ex machina, krimi-prijatelj iz škole!) i umesto Hrista, on sledi - Radovana III i njegovu maksimu: „Da pobijem govna i gotova stvar!“
A „govna“ su, u eksplicitnoj nacional-tradicionalističkoj vizuri reditelja Nebojše Radosavljevića - lezbejke, pederi i ateisti, koje u naše lepo pravoslavlje donosi ološ sa Zapada. „Gledajte šta nam rade ovi stranci!“ vrišti svaki histerični kadar filma. „Razoriše nam patrijarhat i familiju i krsnu slavu! Donesoše nam ateizam i kriminal i droge i ruske kurve i pedere i lezbače sa žbunjem dlaka pod miškama!“ U poređenju sa ovim ksenofobno-homofobičnim pamfletom čak i Bajićeve metafore poprimaju dašak suptilnosti, jer ovo je film u kome NGO „Društvo Ateista“ oblepljuje grad bilbordima s natpisom „Ko veruje - u zabludi je!“, a memorijalnu ploču s imenom M.B.-ovog pretka koji je projektovao zgradu zamenjuju kutijom za kablovsku TV. Članovi tog Društva su lezbejke i SM frikovi (ko ne veruje u boga, taj je degen, sugeriše nam Radosavljević po uzoru na aktuelnu veronauku), a najveću nakazu od svih igra Boris Komnenić kao mentor koji krade rad svog studenta. Da bi se naglasilo koliko je to ogavan čin, zli profesor je prikazan kako se incestuozno guziči sa sopstvenim sestrićem. Zato će, zajedno s momkom, umreti nimalo pravoslavnom smrću...
Kada se ispod ova tri filma podvuče crta, iza naizgled heterogenih estetika i storija dobijamo sliku zastrašujuće uniformnu u svojim idejnim implikacijama: MI smo čisti i duševni i veri naklonjeni, ali dođoše ONI i donesoše Sodomu i Gomoru među nas. Jedini spas: povratak selu, crkvi, grobovima dedova. A svima NJIMA - „j******o mamicu!“ Ako nikako drugačije, a ono – ovakvim filmovima!

Cement arhiva

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.