Najpre, u romanu Gordana Nuhanovića (1968., Vinkovci) Agenti kulture zbunjuju imena likova. Likovi su nesporno naši, tj. hrvatski, a nose imena neobična i za nadimke: Martini, Sjetka. Ili: Pseudo Čunović i Jung, koja su manje čudna ali ostaje nejasno na šta upućuje Pseudo i zašto je lik afirmisanog pisca i savremenog klasika u romanu dobio naziv (ili nadimak) po još čuvenijem Frojdovom učeniku? Istina, postupak imenovanja likova korespondira sa odabirom miljea: jadransko seoce, Žigmundovo, naše a strano. Zašto je preko očito domaćih literarnih aktera i lokalnog mizanscena prebačen veo nečeg stranog i/ili čudnog? Postupak ni satiričan, ispostaviće se, ni fantastičan, ni alegoričan, tek neplodotvorno zagonetan.

Manje zbunjujuće ali srodno neuspešno predstavlja izbor personalne pripovedačke situacije, kad je očito da je „kamera“ naracije tik do Martinija. Štaviše, jedan njen čip je ugrađen i u njegovu glavu te se katkad predočava šta je ovaj lik pomislio, pa je stoga bilo logičnije da je pripovedač sam glavni lik. Iz nekog razloga Nuhanović se opredelio da malo zakomplikuje svoj roman, te je klasičnoj naraciji pridodao, uz snove, i nešto originalnije, Martinijevu „prekogniciju“. Tako čitamo kako glavni lik zamišlja da stvari teku u njegovom odsustvu, dakle, čitamo neku vrstu njegove psihološke projekcije ili predviđanja. Ova uslovna prekognicija je kao narativni postupak za nijansu uspešnija jer njen cilj nije bio da uputi na parapsihološke sposobnosti ovog lika, niti (u realističkom registru) da potvrdi njegovu razvijenu psihološku analitiku, već da posredno ilustruje njegov marginalan položaj u kome zamišljanje događaja kojima ne prisustvuje funkcioniše kao lažna uteha.

Tako, tu nedoumicu roman obrazuje od početka: čitamo li blago-satirički sken primorsko provincijalne sredine i vašarskog angažmana letnjih kultur-prosvetitelja, ili čitamo roman ni o čemu ispunjen svakovrsnim trivijalnostima, ili romantičnu komediju o naličju visokih nakana i pobedi puti nad duhom i zabave nad umetnošću, ili komprimovanu melodramu o neuslišenoj ljubavnoj žudnji i relaksacionoj erotici...?

Martini, sredovečni pisac koji se nalazi u stvaralačkoj krizi, zaista predstavlja tip suvišnog čoveka ili rezigniranog intelektualca, kako veli i recenzent knjige sa njenih zadnjih korica, tip uzet na revers iz prepunog fundusa likova domaćih književnosti od realizma do modernizma. Prepun zakrpa i na silu naguranih šarenih motivacionih krpica: uslužni umetnički savetnik 15 godina mlađoj direktorki festivala, menadžerki u kulturi, navodno zadivljenoj njegovom prozom; pronicljiv čitalac koji ne podnosi pretencioznost Jungove poetike dok u Jungu prepoznaje sindrom očeve opresije; rezervisani ljubavnik, ustručljiv i neostvaren, u stvari, tek voajer tuđih preduzimljivosti.

S druge strane, srozavanje nekih likova, posebno Martinijevih nesuđenih partnerki - Lejdi, nabrijane levičarske aktivistkinje, koja pada na zavodničke trikove uspaljenog vremešnog slikara i Sjetke, isprva uštogljene, beskompromisne, dogmatski trezvene i nervozne urednice festivala, koja pristaje na truli programski kompromis (na pritisak lokalnih vlasti i na komercijalizaciju kulture) i neznano zašto spava sa slovačkim umetnikom, gostom festivala, da bi se na kraju, pripita, na partiju popela na sto - više vuče na satiričku lakrdiju nego na šamar malograđanskom ukusu i uhodanoj festivalskoj praksi. Jedini neupitno dobar momenat predstavlja kraj romana: Martinijev iznenadni odlazak iz primorskog mestašca pre zvaničnog otvaranja festivala, ako ne baš srušenih iluzija ono zatečen trijumfom banalnosti i erotske raspojasanosti. Eskapistički Martini završava kao doslovno zapišan lik, tačnije kao samozapišan, pokušavajući da se na svom autobuskom sedištu tokom vožnje olakša u praznu limenku piva.

Ipak, kao da Nuhanović nije znao za koji poetički registar da se opredeli, nekako zbrzano je odlučio da roman privede kraju, ni ne pokušavajući da gradi i razvija niti festivalske storije koja bi ljuštila slojeve složenijih psiholoških priroda, predočavajući njihove neugodne dileme, predvidljive izbore i odsustvo kuraži, te prosečne umetničke kapacitete selebriti klovnova, sezonski prodanih manufakturi lake zabave ili etički poraz pojedinca osuđenog na adaptaciju ritualima samoobmane ili na kukavički beg. Tako „turističko-psihološki roman“ Gordana Nuhanović Agenti kulture nije ni jedno ni drugo: to je poturanje notorne dramaturgije i epigonstvo jedne moćne prozne tradicije koja je nekad tresla trošne stubove društva a njegovim promoterima kačila magareće uši iznad vučjih čeljusti i prijapovske agresivnosti.