Najnoviji komad Dušana Kovačevića, Hipnoza jedne ljubavi, poseduje storiju koja je neka vrsta melanža sinopsisa s elementima filma Čovek koji je pao na Zemlju Nikolasa Rouga i Kovačevićevih komada Lari Tompson, tragedija jedne mladosti i Urnebesna tragedija. Naime, Mila, devojka koja živi na planini negde u Zapadnoj Srbiji, inače ćerka seoske učiteljice Soje i šumara Ranka, zaljubljuje se u vanzemaljca Maja koji je do Zemlje došao slučajno, tražeći vodu za svoju sušnu planetu. Mila i Maj komuniciraju moždanim talasima, zahvaljujući tome što Maj pripada visoko razvijenoj civilizaciji besmrtnika. Milini roditelji, uz pomoć komšije, doktora Vase, zaključuju da je Mila zapravo hipnotisana od strane čuvenog italijanskog iluzioniste koji je nedavno imao nastup u njihovom kraju.

Zanimljivo je da je od svih lokacija na planeti Zemlji povoljnih za eksploataciju vode Maj izabrao baš Srbiju i to njene planinske izvore. Da li to znači da je naša voda kvalitetnija od, recimo, finske? Da svaka sila, pa bila ona i vanzemaljska, ima pik na  brdoviti Balkan? Šalu na stranu, paradoksalne situacije i zapleti koji prelaze granicu verovatnog su zaštitni znak Kovačevićevih dela, od Pantelije od 150 leta u Maratoncima do vremenskih kapija podzemnih svetova u Sabirnom centru. Maj je pomalo robotizovano i androgino biće (poput Džeroma Njutna iz Čoveka koji je pao na Zemlju) koje je maltene svemoćno: leti kroz svemir prelazeći razdaljine koje se mere milionima svetlosnih godina, otkriva nebesku muziku sfera jednim pokretom ruke, menja vreme, vedreći i oblačeći kao Zevs, isceljuje Soju, Ranka i Vasu (motiv čudotvorca iz Larija Tompsona. Iako tako stoji u naslovu, ljubav Mile i  Maja nije u fokusu same drame. Ono što autora zanima mnogo više, a i publiku samim tim, nije toliko savršenost mladog para, koliko svima nama mnogo bliža nesavršenost roditelja, doktora Vase i njegovog nemog sina Dragog (motiv nemog sina iz Urnebesne tragedije).

Dobar deo komada je, zapravo, ništa drugo do lament nad dobrodušnim „izvornim“ seoskim svetom koji nestaje. Soja je nastavnica u seoskoj školi koja će uskoro ostati bez učenika zbog migracije stanovništva u veće gradove, Ranko je nemoćan pred lovcima, imućnim turistima iz zemlje i inostranstva, Vasa jedva sastavlja kraj s krajem a njihova deca odlaze. Tako Milin brat živi u Kanadi gde se oženio ćerkom indijanskog poglavice a Vasina kći se u Londonu udala za Indusa. Naravno, ovi brakovi su sklopljeni bez znanja porodica i na njihovo opšte čuđenje. Što ne nađoše „naše“ tamo, na kletom Zapadu? I kakva su to smešna imena, običaji i, generalno, ljudi a pritom nisu Srbi? Tužnim roditeljima ostaje da razgovaraju sa sovama (Soja) i vukovima (Ranko) ili drže duge govore svojim komšijama (Vasa). Pritom su Soja, Ranko i Vasa obogaljeni zahvaljujući lokalnim kabadahijama koji su im, s obzirom da su se žalili vlastima na njihovo ponašanje, sabotirali automobil.

No, autor ne objašnjava mnogo proces „odliva mozgova“, unutrašnje migracije i „bele kuge“. Kao da su se spomenuti procesi dogodili ex nihilo, više zbog želje dece da pobegnu od porodičnog ognjišta, nego zbog takozvanih push (korumpirano, besperspektivno društvo) i pull (bolji uslovi života „tamo negde“ – u drugoj zemlji ili na drugoj planeti) faktora. Dolazi do zamene teza – jeste, pomalo su krivi i spoljašnji faktori, ali čini se da je u suštini problema pražnjenja Srbije odnos između dece (modernog, proevropskog)  i roditelja (staromodnog, konzervativnog). Najdrastičniji primer je Dragi koji, čim progovori (uz pomoć vanzemaljca Maja, naravno), odluči da ode u grad i potraži posao. Ovaj zaokret podseća na Mrešćenje šarana Aleksandra Popovića u kojem sin progovori onda kad partizanskim vlastima, denuncira oca „nedićevca“ e da bi, kao nagradu, dobio državnu službu. To ne znači

da je Maj „kriv“ za budući odlazak Dragog iz sela već bi sam Dragi, da je imao moć govora, odavno otišao.

Nema u ovom komadu objašnjenja za ono što je stvorilo eroziju ovog društva: decenije mržnje, ksenofobije, ratova, korupcije. Maj objašnjava da je na njegovoj planeti postojalo pleme gordih brđana koji su želeli da, kao i njihovi časni preci, budu smrtni. Nisu hteli da se „integrišu“ u, nazvaću je tako, „Uniju Besmrtnih“ (svaka sličnost sa EU je namerna) i, kao po svim prognozama domaćih apokaliptičara, to pleme, nazovimo ih „svemirskim  Srbima“, s vremenom je izumrlo zajedno sa svim svojim nesavršenostima koje čine ljudski rod. Ostali su samo oni svemoćni, inteligentni i besmrtni koji nit jedu nit piju. Okreni-obrni – nema pravde za Srbe ni na Zapadu, a ni u vasioni. Iako na prvi pogled ova storija deluje kao primer inaćenja Srba s celim svetom, ona, u stvari, prikazuje snagu i plemenitost „svemirskih Srba“ (a samim tim, preneseno, i onih zemaljskih) koji su odlučili da žive i umru po svojim merilima, kao ljudska bića a ne kao superiorni ali odljuđeni nadljudi.

Neupitna je Kovačevićeva sposobnost da napiše dobro skrojen komad i da nasmeje publiku. Ono što je pod znakom pitanja (i usklika) je zapravo srž ove komedije naških naravi prošarane melodramatičnim elementima. Zavičaj, davno ocenjen od strane Kovačevića kao topos koji krasi „blato do kolena“ u kojem se „seljaci bodu noževima“ (Radovan Treći ), postao je više od tri decenije docnije, u Hipnozi jedne ljubavi, arkadijski topos do kojeg treba sagraditi most „bez kraja“. Tu, u zavičaju, možemo biti  slobodni, zdravi, pomalo ekscentrični ali u suštini blagi i dobronamerni ljudi, daleko od zala i iskušenja spoljašnjeg sveta. Naša deca neće rađati Indijance, Induse ili vanzemaljce već „naše“. Ostaćemo svoji na svome ili nas, ako se nastavi „bela kuga“, neće biti.  U komadu se, u posprdnom tonu, s komentarima a la “gde baš nju/njega nađe” spominju kanadski Indijanci s perjem u kosi i njihov poglavica Veliki Dobri Oblak, Indusi koji nisu poželjni za zetove a o  Englezima se po tom pitanju “misli da se ne misli”.

U ovom našem tradicionalističkom mikrokosmosu ne treba nam ni vazda nezgodni balkanski komšiluk, a kamoli vaseljena. Ne moramo, kao naše čukundede, osim ukoliko ne daj Bože zarati, maknuti dalje od susednog sela. Ako do rata ipak dođe, možemo, kao nekad, lađom francuskom do Soluna, Marselja ili Severne Afrike. A naša politička i kulturna elita? Takvi smo kakvi smo. Ruševni. Nije ni Rim srušen za jedan dan (Vandalima je za tu rabotu trebalo tri dana, prim. aut.) a  Srbi će, po svemu sudeći, izumreti kao narod za par vekova. Ali ćemo otići  s dostojanstvom, kao oni gorštaci s daleke planete, smejući se sebi i svom mentalitetu, ali ne menjajući ni jotu ni od prvog ni od drugog, superiorni u svojim manama i dosledni u svojim zabludama. A zašto? Jer smo tako u (ne)mogućnosti i jer nam tako akademik Kovačević (i dobar deo SANU) sovjetuje.