Beton br.142
Ponedeljak 25. novembar 2013.
Piše: Goran Cvetković

NE MI BUŠIT KONDOME

Svećenikova djeca, reditelj Mario Kovač, Satirično kazalište Kerempuh iz Zagreba, 22. XI 2013.

 

 

Vrlo produktivni i duhoviti zagrebački autor, poznat po svojim društveno kritičkim delima – poduhvatio se da preispita delovanje Katoličke crkve u savremenom hrvatskom društvu. Temom i sadržajem svoje drame, odmah se uklopio u temu ovogodišnjeg 30. Festivala u Brčkom: „Bolest društva“. Naime, selektor: glumac, reditelj i profesor na tuzlanskoj Umetničkoj akdemiji, Vlado Kerošević, smišljeno je birao samo predstave koje provokativno preispituju mnoge žive društvene probleme, o kojima svi razmišljamo, koje pozorište najbolje definiše, ali i pokreće publiku na samostalno razmatranje, pa i delovanje – suočavanje i rešavanje tih teških problema.

 

brćko, pozorišni susreti

 

Vrlo duhovit sadržaj ovog komada, samo je okvir u kome se stvara, složena i preozbiljna, slika jedne nove društvene opasnosti. Posle dugogodišnjeg zvaničnog isključenja iz javnog i državnog života, nastankom novih država na tlu bivše Jugoslavije, crkva postaje važan faktor u rešavanju dilema koje bi trebalo da rešavaju političke strukture, škola, kulturne institucije, lokalna samouprava, društvene i prirodne nauke, u inače ustavom garantovanom  sekularnom društvu. U tom delovanju na raznim poljima, crkva koristi vekovna iskustva manipulacije ljudskim pobudama,  neznanjem koje pothranjuje, urođenom praznovericom, arhetipskim i operativno proizvedenim strahovima, potrebom čoveka da veruje u neke nepromenljive vrednosti koje bi trebalo da garantuju večni život, makar u smislu apstraktnog prevazilaženja ideje konačnosti postojanja. S druge strane, institucija crkve, budući da je izašla iz višegodišnje senke na svetlo javnosti – postala je ranjiva u sopstvenim slabostima. Sveštenici su izloženi budnoj pažnji javnosti i sve njihove mane postaju predmet kritike i izazivaju svakodnevne skandale. Piše se i raspravlja o tajnim ljubavnim avanturama i seksualnim devijacijama u tami crkvenih svodova, preispituju se izvori enormnoh finansijskih sredstava crkve, pa i pojedinih sveštenika u hijerarhiji crkvenih redova, otkrivaju se duboke političke intrige koje crkva vodi na makro-političkom planu već decenijama, otvaraju se tajni dosijei iz daleke, ali nikad zaboravljene nacističke prošlosti Evrope i otkrivaju se mračni kanali kojima je Vatikan prevodio dokazane ratne zločince sa kontinenta na kontinent...

 

kerempuh_svecenikova_djeca_plakat

 

Mate Matišić uzeo je u razmatranje jednu jedinu crkvu i njenog sveštenika, koji je rešio da povede krstaški rat protiv bele kuge u savremenoj Hrvatskoj. Naravno, njegov rat se vodi tajno i prevarantski: on, sa lokalnim prodavcem iz kioska, tajno pravi rupice na zapakovanim kondomima, nadajući se da će kondomi, ovako oštećeni, kad se upotrebe u seksualnom činu, pomoći da se, makar i nevoljko – rodi više dece, da bi se popravio negativni saldo u srazmeri dolaska i odlaska sa ovog sveta. Ta apsurdna situacija, naravno, razvija se dalje sa mnogim komplikacijama – sam sveštenik se na početku svog službovanja, ogrešio o celibat i u ljubavnoj strasti postao otac, ali je nekako ubedio svoju ljubavnicu da izvrši, po osnovnoj dogmi, težak zločin – abortus, oko koga se danas baš i lome ideološka koplja između crkve i slobodnog društva i ponajviše emancipovanih žena, o pravu žene da raspolaže vlastitim telom. Ta se žena kasnije udala za drugoga, ali je ostala u službi crkve kao čistačica – no, iako je želela da ima decu sa svojim mužem, nije mogla – abortus je naravno, urađen tajno, neprofesionalno i opasno, pa je ostala sterilna. I baš njen muž sa svećenikom, ulazi u posao oko bušenja kondoma, nadajući se i sam – ne znajući za tajnu istoriju svog žalosnog razočarenja u najvećoj želji da ima decu. Tu se kasnije i pojavi jedno dete, ostavljeno u kartonskoj kutiji na crkvenom pragu, nesrećna žena ga preuzme i počinju komplikacije tajnog usvajanja, opet na bizarnim osnovama – ona želi da ga prikaže kao svoje i onda glumi trudnoću, sa svim peripetijama koje se, u smislu komedije situacije, tu mogu naći i odigrati.

 

svecenikova_djeca

 

Glumci Satiričkog Kazališta Kerempuh – Željko Konigsknecht, Branka Trlin, Edo Vujić, Velimir Čakljat, Ivan Đuričić i Anita Matić Delić – pod vođstvom  reditelja Maria Kovača, odigrali su ovu društvenu komediju kritičkog apsurda, kao prepoznatljivi vodvilj i lagodnu komediju karaktera i situacije. To je svakako učinilo da su gorke i sarkastične sekvence komada bile lakše primljene i da se uspostavi vedra atmosfera smeha i bezopasnog podsmeha problemima o kojima se govori, pa makar da se o njima zaista i govori, ali se govori sa takvim šaljivim otklonom, da kritička oštrica postaje predmet zabave. Teško je izaći na scenu i pokrenuti tešku borbu za otrežnjenje uspavanih mozgova – ali pisac Mate Matišić, upravo je to hteo da uradi.

 

Šteta, umesto prave društveno kritičke bombe, dobili smo zabavnu petardu. No, ipak, i ovakvo izdanje ove gorke priče, sigurno će bar malo pomeriti neke stavove i podstaći na preispitivanje nekih moralnih pojmova, koji se inače ne preispituju.

Cement arhiva

2019.

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.