Pre mnogo godina u Londonu, začudilo me što nema letnje pauze u pozorištu. Mislio sam da je to svuda isto kao i u Beogradu: kako počnu julske, ili čak i junske vrućine, glumci na more ili u planinu a pozorište ključ u bravu. Kasnije sam i u Beogradu video kako se sezona produžava, ili se organizuju i prave letnje pozornice na otvorenom – setite se „Pozorišta igrališta“, Rasovog pozorišta u dvorištu Filozofskog fakulteta koje je kasnije postalo slavno po studentskoj i opštoj društvenoj pobuni u Beogradu 1968. Radomir Stević Ras nekoliko godina je inicirao provokativne fešte u tom senovitom dvorištu, sa obaveznom dodelom Kolajne „za umno korišćenje slobodnog vremena“, koju je, uz poljubac, poklanjala Eva Ras. BELEF je trebalo da bude nastavak tog projekta, i bio je neko vreme kvalitetan i veseo, ali i angažovan letnji festival. Ovogodišnji BELEF se nije ni primetio. Neki kažu da je nekoliko prikazanja i održano, ali niko ne svedoči o tome.

Već treću godinu za redom lučki i turistički grad Rijeka organizuje „Riječke ljetnje večeri“, jedan belefovski događaj od dvadesetak dana, sa pozorišnim i muzičkim predstavama. „Večeri“ uživaju ogromnu podršku grada i, pre svega, gradonačelnika Vojka Obersnela. Predstave, koncerti i performansi su pažljivo birani i postavljeni u nekoliko gradskih prostora, od kojih je najzanimljiviji Trsatska Gradina – lepa tvrđava na vrhu brda iznad samog centra grada. Ali, osvajaju se postepeno i drugi ambijenti, recimo hale i zgrade nekad velikih fabrika po kojima je Rijeka dugo bila poznata: „Hartera“, fabrika odličnog cigaret-papira, „3. maj“, jedno od najvećih brodogradilišta u bivšoj SFRJ i „Torpedo“, nekad najznačajnija fabrika torpeda i brodskih motora. Svi ovi prostori su privredno mrtvi, sem donekle brodogradilišta, koje se upravo prodaje za jednu kunu.
Predstave koje se izvode nikako nisu iz sfere populističkog ukusa i interesa. Kuriozitet je Mirisi, zlato i tamjan, predstava HNK Rijeka koja se izvodi unazad sedam godina, po pet puta svakog leta. Opera Toska izvedena je u jednoj neobičnoj celodnevnoj verziji na Trsatskoj Gradini, sa promenom nekoliko ambijenata i sa obaveznom pauzom za ručak. Jedna neobična internacionalna trupa izvela je u „Harteri“ avangardni performans kakav se teško vidi i na već jako komercijalizovanom BITEF-u. A u gizdavoj baroknoj zgradi Hrvatskog narodnog kazališta, u velikoj dvorani, pred prepunim gledalištem, poznati srpsko-mađarsko-francuski umetnik i performer, pesnik i muzičar, koreograf i dramaturg – Jožef Nađ, izveo je svoju najnoviju predstavu Šo-bo-gen-zo i oduševio publiku. U toj igračkoj predstavi učestvuje sam Nađ, sa jednom odličnom francuskom igračicom, uz kreativnu asistenciju dvoje odličnih muzičara, koji na licu mesta prave neobičnu muziku punu provokativnih asocijacija. Nađeva predstava je, kao i obično, veoma duhovita rasprava o položaju žene u muškom društvu, ali i položaju muškarca u ženinim očima i srcu.

Ipak, glavni događaj Festivala u Rijeci, bio je svakako Molijerov Tvrdica (Škrtac) u režiji već šire poznatog mladog reditelja Olivera Frljića. Ovo je njegov drugi rad u riječkom HNK; prvi je bio Turbofolk, sa kojim je nastupio i na Sterijinom pozorju prošlog juna. Njegovo prvo značajno delo bio je
nastup na „Splitskom ljetu“, gde je izazvao skandal predstavom Bahantkinje ili Bakhe, po Eshilu, u izvođenju Festivalskog ansambla. Direktor Štrljić mu je predstavu zabranio, pa pustio tek na intervenciju tadašnjeg hrvatskog premijera Sanadera. U toj predstavi se Oliver Frljić na sasvim antički način, ali i u stilu najpotresnijih predstava Living Teatra, bavio zločinom hrvatske policije nad zarobljenim srpskim civilima i vojnicima u Ratnoj luci Lora, za vreme rata u Hrvatskoj. Frljić je direktno ukazao na pogubnu vezu podaničke umetnosti i politike zla. On je koristeći autentične citate direktno prozvao najuglednije kulturne radnike za povlađivanje politici Franje Tuđmana, tako da je to postala kultna predstava o potrebi moralnog preispitivanja društava nastalih iz građanskog rata. Turbofolk se takođe na vrlo eksplicitan način bavio problemima rata i krivice, rata za koji optužuje duh turbofolka kao poslednju instancu estetike lakirovske uvertire u nasilje. Tvrdica je zaigrao u dvorištu ispred velike hale riječkog brodogradilišta. Sadržaj Molijerove dramske satire je kabaretski prebačen u aktuelnu sarkastičnu skasku, uz zadržavanje stila baroka. Predstava je skoro pornografski šou o savremenom političkom gang bangu i o perverziji odnosa vlast – građani, gde je sladostrasna vlast ta koja uporno propagira zaštitu. Pored ovog hrabrog i pametnog Festivala u Rijeci, iskoristio sam letovanje u blizini i otišao sam na Brione, na predstavu pozorišta „Ulisis“ da gledam još jednog Molijera, Don Žuana, u režiji zvezde hrvatskog i slovenačkog savremenog pozorišta, koji povremeno gostuje i u Beogradu, Paola Mađelija. Od predstave smo i ja i drugi mnogo očekivali, ali, nažalost, slavni reditelj ništa nije smislio pa se tekst i komad vukao iz scene u scenu uz proizvoljna rešenja, i glumačka i rediteljska. Sve je to praćeno nezaobilaznim skidanjem glavne glumice, Lucije Šerbedžije, u jednom bazenčiću od plastike, gde Don Žuan posle vatrene predigre pokuša da je zadavi, ali mu ne pođe za rukom. Videli smo jednog tradicionalnog Don Žuana, sa mnogo dernjave a malo smišljenih novih rešenja. No, svejedno. Ta fascinantna tvrđava, koja je trebalo da odbrani austrougarsku monarhiju, a nikad nije bila u upotrebi jer je sagrađena prekasno, ta tvrđava je tako inspirativna da publika hrli na svaki pozorišni susret, da bi se obrela u zidinama ove lepotice koja stremi u letnje nebo Mediterana.

Početkom avgusta, u mom selu kod Crikvenice, seo sam u auto i do predveče stigao u Beograd, da bih uveče krenuo na otvaranje novog „Tvrđava teatar festivala“ u Smederevu. Jurio sam da vidim kako se pravi novi Festival, za koji sam već čuo jer pripreme traju nekoliko godina, a hteo sam da vidim i fascinantnu trupu ogromnih tehničkih performansi, „Titanik“, koja je prikazivala komad Odiseja. Ovaj komad je postao i glavni događaj Festivala i imao je podnaslov: Odisej se vraća kući. Predstava je zaista bila velika po dimenzijama samog scenskog tehničkog zahvata: duvaju vetrovi, pomeraju se prostranstva, ljudi skaču i vitlaju okolo, bore se za opstanak... Tu je bio jedan ogroman šleper na rasklapanje, koji je zapravo složena i moćna pozornica, a u visinu od 30 metara diže se originalni kran ovog monster-kamiona. Ceo prostor gori, poliva se vodom, menja se i preoblikuje tehnički i dramaturški, kao da ste u nekom uskomešanom Vavilonu. To je velika predstava i po sadržaju, jer se govori, s jedne strane ironično, o istoriji evropskog klanja kao naličju nastanka Evrope iz duha antičke Helade, a sa druge strane o krajnjim rezultatima te istorije: o propasti pojedinca koji je egzistencijalno prinuđen da se bori protiv te metaforične mašinerije. Veliki i pametan spektakl koji se retko viđa, a trupa „Titanik“ upotpunila nam je sliku svog rada koji smo upoznali pre desetak godina na predstavi Titanik, koja nas je fascinirala na jednom BITEF-u na Tašmajdanu.
„Tvrđava teatar festival“ u Smederevu, ostvario se u lepom ambijentu srednjevekovne tvrđave koja je trebalo da brani srpsko carstvo, ali ga nije odbranila, kao ni ona na Brionima što nije odbranila austrougarsko. Bilo je još nekoliko predstava koje nisu dosegle nivo „Titanika“. Na kraju je prikazano još jedno interesantno ulično zbitije, na atraktivnom centralnom gradskom trgu. Videli smo lebdeće-leteći performans zanimljive trupe iz Australije. Oni su, njih šestoro plesača i veštih žonglera, pola sata leteli nebu pod oblake, na nekim vrlo savitljivim i visokim šipkama i tamo negde, visoko na letnjem nebu, pokretima kazivali o ljubavi, nostalgiji, o traženju i nalaženju i o gubljenju kontakata.