Može li se iko snaći u onome što nam vodeći kritičari nude kao najbolju savremenu srpsku poeziju? Kako napisati genijalno prosečnu kritiku o genijalno prosečnom pesniku na dve i po strane za kulturni dodatak Politike? Tako što nećeš reći ništa. Biti i za ovoga i za onoga, napraviti par paralela obavezno uključivši Helderlina ili nekoliko drugih imena o čijoj veličini nema diskusije. Srpskog polupesnika, koji se grči da porodi jedan odsto poezije u svojoj pevaniji, potom nadovezati i na naše veličine, iracionalne ali i tradicionalističke i modernističke orijentacije, time zbrisati sve razlike i nametnuti se kao trendseter jedne bljutave čorbe kojoj ne možemo otkriti ukus ni posle desetog čitanja, jer kritičarka Politike brka sve i nema tog kriterijuma koji nam može biti vodilja doli osrednjost ukusa same Bojane Stojanović Pantović, ograničenost njene lektire i čudno uopštavajuća, neutralna senzibilnost. U ustima ostane tvrd i metalan ukus i nikako ne možemo da se setimo šta smo to upravo pročitali, niti nam se čini da to ima suštinske veze s knjigom o kojoj se piše. Iako je kritika po pravilu uvek pohvalna, uspešno nas odvraća od svake prikazane knjige.
U literaturi je sve dopušteno sem proseka, a samo to nam nudi Bojana Stojanović Pantović. Bez kriterijuma, ona luta od Tešića do Tadića, od Danilova do Karanovića, od Rakitića do Noga, jer to je lavirint u kojem se kreće i nameće se zaključak kako više nema vrhunskog nego samo puno osrednjeg:
Danas je, čini se, potpuno nepotrebno reći ili napisati: ovo je veliki ili, ne daj Bože, najveći pesnik, zbog toga što on jednostavno više ne postoji. Nigde, pa ni kod nas. Jer, više nema one vrhovne metafizičke instance, pa samim tim ni pesničke, ali ni kritičke - u smislu Jedne i Jedine. (Kritička pisma) Me đutim, vrhovna instanca je uvek tu, posebno u literaturi, hijerarhija vrednosti postoji, pre i posle nas, i svako ko to negira samo želi sebi da napravi prostor u sivoj zoni moći i manipulacije.
Zaglavljena u uskom i tamnom međuprostoru između autora i knjige, kritičarka objašnjava autoru šta je, kako i zbog čega napisao, ulazi u njegove dihotomije pokušavajući jalovo da ga dopisuje. Ona daje nejasne i nezrele formulacije u neostvarenom dosluhu s pesnikom (označeni i skriveni citati - sintagme, uz obavezno patetičan kraj teksta), koji se u takvom izdanju čini sirov, tvrd i suv. On je samo izmrcvaren, ne i promišljen. I ovo i ono, i biće i ništavilo, i Bog i Satana, ređaju se opšte fraze i krute akademske formulacije. I onda, u pretposlednjoj rečenici teksta, blago zameri na nečemu, ali već u poslednjoj daje oprost greha (Karanović, Jelenković, Komadina). To ona zove kritikom, ili čak kraćim esejem.
Loše prepričavanje neprepričljivog - poezije - nudi kao profesorsku kritiku. Kod Novice Tadića, ona je stigla do Neimenovanog to kao do zida, ili do neizrecivog kod Bore Radovića. Tadićeva ironija, humor i užas su negativno ispovedanje vere, poznato u srpskom srednjevekovlju, a ne nihilizam, ateizam i sl. Njegova poezija okrepljuje, ne rastužuje. U tumačenju pesničkog teksta treba zaći s onu stranu teksta i videti šta on sve jeste i može da bude za čitaoca, bez obzira na to šta je bila autorova namera. Tadićevo pevanje je oslobađanje u imenovanju zla, a ne žalopojka. Osobito je simptomatična njena deklarisanost da je bliska iracionalnoj, tamnoj tradiciji pevanja. Ako i jeste, ona ne koristi svoj racionalni i intuitivni aparat da tu tradiciju učini bližom, već pokazuje znake da ni sama ne zna o čemu je tu reč. Ova kritičarka se javlja (uz Ljubomira Simovića i dr), kao promoter tipično slabe knjige, Tamnava, Miljka Mitrovića (Prosveta, 2004, drugo izdanje). Iako se predstavlja kao protivnik obe krajnosti u srpskoj poeziji devedesetih, a to su epsko ništavilo s jedne (Tešićeva obesmišljenost, ksenofobija i nacionalizam S. Rakitića, R. P. Noga i drugih), i jalovo imitiranje moderne anglosaksonske poezije s druge strane (M. Knežević), promoter je obe vrste devalviranog pesničkog jezika. Koliko onda vekova kasni njena percepcija duha u sadašnjosti? Koliko je njen postupak daleko od identifikacije i kritičke ekspanzije jednog Bože Koprivice?
Poput Zorana Bognara krasi je nepodnošljiva lakoća pravljenja loših antologija i panorama. Namera može biti dobra, ali bez visokih, ličnih i nedvosmislenih kriterijuma u književnosti nema dobrih antologija. Ta užurbanost da se određuju kanoni u jednoj literaturi kao što je naša - groteskna je. Ali tu su posredi sasvim opipljivi interesi, jer kako ispasti žrtva tuđih nacionalista, i srpski nacionalni radnik, i ekskluzivni promoter, i zaraditi, a u sve to, prema sopstvenom priznanju, ne uložiti mnogo truda? To je Bojana Stojanović Pantović postigla svojom panoramom srpskog pesništva Nebolomstvo, rađenoj za hrvatsko tržište. Darivala nas je ove godine i svojom prvom knjigom poezije Beskrajna. Ona i jeste beskrajna u uravnilovci, uprosečavanju srpske pesničke scene i nedostatku kritičke svesti.