Beton br.105
Utorak 16. novembar 2010.
Piše: Goran Cvetković

Mocartova lakirovka

Kokoška, režija: Jagoš Markovića, JDP

(po tekstu Nikolaja Koljade)

U vreme kad je ova predstava rađena i izvedena, 1999. godine, nisam išao u pozorište iz protesta protiv okupacione vladavine Slobodana Miloševića, pa tako nisam gledao ni premijeru u Budvi na poznatom letnjem, umetničko-turističkom festivalu. Nisam je gledao ni kasnije kad se našla na repertoaru Ateljea 212, pa ni još kasnije, kad je došla u JDP. Desilo se da sam nedavno imao slobodno veče i nekako sam hteo da se odužim ovoj predstavi, ponajviše zbog pisca i teksta, čiju sam postavku video u jednom provincijskom izvođenju u Vršcu prošle godine.
Nikolaj Koljada u naše je pozorište ušao predstavom Murlin Munro u režiji Raleta Milenkovića. Za ulazak svetski poznatog pisca nove ruske dramaturgije, kao i njegovog učenika Sigarjeva i još nekolikih savremenih ruskih pisaca, na velika vrata srpskog pozorišta, zaslužan je i Novica Antić, prevodilac desetak drama objavljenih u knjizi Gvozdeni vek, uz primeren uvod Jovana Ćirilova.

 

RUSKA DUŠA NA TACNI

U svakom slučaju, radi se o egzotičnim ambijentima i o egzotičnim ljudima, kojima se dešavaju bizarne stvari, a oni, tako neobični kakvi jesu – reaguju pozorišno atraktivno i burno. Tako se dobija potvrda one mitologeme o ruskoj duši, punoj strasti i patnje, punoj nerazumnog razumevanja za druge i punoj ljubavi bez razloga, kao i punoj dosade i neverovatne energije maštanja za nečim drugim, koje im se čini bolje. Toga ima, naravno i kod Čehova i kod Gorkog, pa se i Koljada s razlogom vratio tim obrascima dobro skrojenog ruskog komada. Priče o ljudskim sudbinama na dalekim ostrvima, ili u nepreglednim pustinjama, ili u napuštenim rudnicima, ili bivšim poljoprivrednim gigantima i slično, naravno, deluju jako atraktivno i imaju vrlo mnogo poklonika i u pozorištu i u publici. Tako je i moguće da se ovi Novi Rusi pokažu kao jako dobra investicija, tako reći kasa-štih pozorišta koja ih igraju. Tako je i sa ovom predstavom, Kokoška, koja se igra jedanest godina. Velika sala Jugoslovenskog dramskog je puna, a aplauzi na kraju su kao na fudbalskoj utakmici, snažni i dugi.
Povodom rediteljske umetnosti Jagoša Markovića imao sam sukobe sa kolegama, od njegovih prvih režija u Beogradu. Nazivali su ga Mocartom scene, zbog navodne slobode u postavkama i zbog lakoće u komunikaciji sa glumcima, zbog izvikane superiornosti reditelja-početnika nad delima klasika i savremenika. Ta dela je menjao, prepravljao, prilagođavao svojim shvatanjima pozorišta, U svakom slučaju, radi se o egzotičnim ambijentima i o egzotičnim ljudima, kojima se dešavaju bizarne stvari, a oni, tako neobični kakvi jesu – reaguju pozorišno atraktivno i burno. Tako se dobija potvrda one mitologeme o ruskoj duši, punoj strasti i patnje, punoj nerazumnog razumevanja za druge i punoj ljubavi bez razloga, kao i punoj dosade i neverovatne energije maštanja za nečim drugim, koje im se čini bolje. Toga ima, naravno i kod Čehova i kod Gorkog, pa se i Koljada s razlogom vratio tim obrascima dobro skrojenog ruskog komada. Priče o ljudskim sudbinama na dalekim ostrvima, ili u nepreglednim pustinjama, ili u napuštenim rudnicima, ili bivšim poljoprivrednim gigantima i slično, naravno, deluju jako atraktivno i imaju vrlo mnogo poklonika i u pozorištu i u publici. Tako je i moguće da se ovi Novi Rusi pokažu kao jako dobra investicija, tako reći kasa-štih pozorišta koja ih igraju. Tako je i sa ovom predstavom, Kokoška, koja se igra jedanest godina. Velika sala Jugoslovenskog dramskog je puna, a aplauzi na kraju su kao na fudbalskoj utakmici, snažni i dugi.
Povodom rediteljske umetnosti Jagoša Markovića imao sam sukobe sa kolegama, od njegovih prvih režija u Beogradu. Nazivali su ga Mocartom scene, zbog navodne slobode u postavkama i zbog lakoće u komunikaciji sa glumcima, zbog izvikane superiornosti reditelja-početnika nad delima klasika i savremenika. Ta dela je menjao, prepravljao, prilagođavao svojim shvatanjima pozorišta,

Jeleni umiru sami

SELEBRITI VODVILJ DRAMATURGIJA

Predstava Kokoška se igrala pred prilično mladom i novom publikom, koja prati TV zvezde i došla je da NJIH gleda, jer u predstavi igraju Anita Mančić, Jelisaveta Seka Sablić, Voja Brajović i Goran Šušljik. Da napravite predstavu po telefonskom imeniku, publika će doći i pratiće njhove duhovite igre i igrice sa scene, pa taman da, kao reditelj, apsolutno ništa i ne izrežirate. Još kad vam scenogarfiju radi iskusni scenograf Miodrag Tabački, treba samo da pustite Koljadin tekst da sam sobom raspravlja „krive drine“ jednog glumačkog provincijskog vodvilja i nemate čega da se plašite. Ali publika, prilično izoštrenog ukusa, nije skoro nikako reagovala na lažnu ironiju, razne gegove i viceve sa scene. Reditelj Jagoš Marković se s pravom uplašio te mehanike melodrame u ovom komadu, ali je onda odlučio da pobegne od svakog sadržaja i da se posveti glumačkim žongliranjima i eskivažama. Tako je od moguće studije ruske provincije i tužnih gubitnika, ispalih na usputnim stanicama prelaska iz socijalizma u kapitalizam, Jagoš Marković napravio kozeriju i vodvilj.
U ovoj predstavi sve je fejk: od likovno zanimljivog prostora, u kome se, kao u nekoj kotlarnici (zašto, nije jasno) igra komad. U kotlarnicu se ulazi kroz atraktivnu pukotinu na zidu. Unutra se nalaze bračni krevet, naopako postavljeni prozori i razne cevi koje vode svukuda, samo ne u pravom i smislenom pravcu. Glumci koriste ofucane štosove sa zaboravljenih predstava, pa još očekuju da ih publika prati i da reaguje – smehom, aplauzom na otvorenoj sceni, čega je bilo posprdno malo, jedva po neki smešak. Nije publika baš tako naivna, kako misli samoljubivi Jagoš Marković, pa hoće da dokaže onu starostavnu amatersku tvrdnju provincijskih reditelja – publika je ovca. Nije, a to se videlo i u ovom ko-zna-kojem izvođenju Kokoške. Iako su na kraju svi glumci dobili ogromne aplauze, čak i mlada Vanja Milačić koja igra tu nesrećnu glumičicu, Kokošku.
Teško je zaboraviti ovu lekciju iz amaterizma na najvažnijoj sceni u Beogradu. Još je teže objasniti zašto se to tako radi. Ali, najzad, zašto bi pa pozorište bilo profesionalnije i ozbiljnije od sveopšteg diletantizma u našem društvu.

Cement arhiva

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.