Imao sam za taj petak i poziv za premijeru u Zvezdara Teatru, davali su Sirote male hrčke, ali sam srećno izbegao tu komediju apsurda iz neke zadimljene kancelarije, jednu banalnu skasku dostojnu domaćih TV serija, poznatog pisca istih, Gordana Mihića. Taj kalambur i kad je bio napisan pre dvadesetak godina, nije vredeo ništa. Izbegao sam ga tako što sam se odazvao drugom pozivu i otišao da gledam Nušićev komad Ujež. Znam, gledao sam više puta tu lakrdiju o nadobudnosti ženskog organizovanja u neku, kako bismo danas rekli NGO. Tu se Nušić svojski ispodsmevao savremenim Društvima emancipovanih žena da je verovatno cela tadašnja čaršija beogradska imala materijala za ogovaranja bar dva meseca. Jer komad je ostrašćeno omalovažavao pokušaje ženske emancipacije sa prave palanačke mačističke pozicije, koju je Nušić ovde štedro zastupao.
Iako sam znao i domete i ciljeve tog slabog komada, hteo sam da ga vidim ponovo, ali pre svega zato što je postavljen u Leskovcu i zato što ga je režirala Cisana Murisidze. Ko malo duže pamti, setiće se da se u Leskovcu začelo prvo komunističko pozorište: nisu se naplaćivale karte. To je bio rezultat ideje Dušana Mihajlovića, doktora pozorišnih nauka, koji je kao vrsni šekspirolog u tom pozorištu promovisao ideju umetnosti-bez-para. Uz mnogo protivnika taj koncept je i propao, ali pozorište se održalo (gledao sam jednu njihovu dobru predstavu, Poručnik sa Inišmora, takođe na gostovanju u Beogradu).
Cisane Murisidze se sećam odavno. Kad je došla u Beograd, ja sam još bio student, odmah je počela da radi u Narodnom pozorištu. Bilo mi je čudno i tada i danas: kako i otkud tako iznenada i na velika vrata. A predstave joj nisam gledao, nikad. I tada i kasnije, jako sam birao šta ću gledati, pa me ni njena estetika ni izbor komada nikad nisu privlačili. Ali, ona se proslavila i dobila važne nagrade: predstavom Narodnog pozorišta u Beogradu, Kosovska hronika R. Đurđevića, u dramatizaciji Žarka Komanina. Priznajem, ni tu predstavu nisam gledao, namerno. Ali znam da su je gledali mnogi. To je bila predstava-zastava kojom su mahali svi oni iz kulturnih i umetničkih krugova, političari i borci za prava ugroženih Srba na Kosovu pred samu „Jogurt revoluciju“ i promenu Ustava SFRJ. To je bila predstava srodna Golubnjači Jovana Radulovića, izvedenoj u SNP-u u Novom Sadu, u režiji Dejana Mijača. Od te predstave sam gledao samo prvu polovinu; za drugu nisam imao stomak. U tom komadu otvara se jedna od prvih jama, a lobanje i kosti iz tih jama su na parastosima po Hercegovini i Lici, nosane i pronošene u nekim zakasnelim molebanima i zlokobnim podsećanjima na zločine ustaša u tom kraju.
Te dve predstave, Kosovska hronika i Golubnjača, uz bogat doprinos mnogih kulturnih radnika, bile su kapisle za paljenje opštih nacionalističkih strasti. I dugo nije bilo Cisane Murisidze, bar ne u Narodnom pozorištu u Beogradu. Mijač je daleko antiratno odmakao od tadašnjih svojih radova: od Rodoljubaca do Nevinosti, Prevođenja, kao i do Bernharda. Pisac Golubnjače, dotični Radulović, nije se ostavio ćorava posla, nego je napisao opet jedan lament (kažu, potresan roman), sada o posledicama onih akcija osvete koje je promovisao u Golubnjači – roman o prisilnom preseljenju Srba iz te nekadašnje Republike Srpske Krajine. Žarko Komanin je zamalo dobio NIN-ovu nagradu za roman godine, a jedan od najvatrenijih potpaljivača bosanske vatre, Karadžićev zdušni podržavalac, Rajko Petrov Nogo, ponovo je dobio veliku pesničku nagradu. Nisam čitao novonagrađene pesme, ali sam mu čitao neke ranije za koje je takođe nagrađivan: to je bio čist luk i voda, ili ako hoćete jeftini nacionalizam i koketiranje sa krvlju i tlom.

Kada sam video predstavu Cisane Murisidze Ujež, stav da je kič zlatna podloga nacionalističke umetnosti sasvim mi se potvrdio. Zašto je neko stavio to na repertoar Narodnog pozorišta Leskovac, to mi i može biti jasno, jer imaju nekoliko važnih glumica koje ne rade dovoljno i šta će: Dom Bernarde Albe im se ne igra, a Ujež je prava stvar! Prazno, dosadno, lažno, kičerski – i još treba da bude smešno. Nažalost, bilo je jadno i frivolno. Ni likova, ni fabule, ni odnosa, ni sukoba, ni drame. Loša scenografija (prava provincijska), loši kostimi (pravi šnajderski); mizanscen – takozvani turski: akteri stoje u polukrugu a glavna glumica sedi u centru i pričaju, pričaju, pričaju, pa čak i zapevaju (loše i banalno).
Ne bih ni pisao o ovoj žalosnoj dogodovštini da se ona nije odigrala u Narodnom pozorištu u Beogradu, na mestu gde je Cisana Muriusidze napravila karijeru u borbi za prava Srba na Kosovu. Nova pojava onih istih aktera nacionalističke euforije sa kraja osamdesetih prošlog veka pokazuje da se i pojave čiji su nosioci oni bili, još jednom bude. Brinem se, jer sam dovoljno star i trezven da znam na šta će to izaći, pogotovo ako i političari ponovo budu zdušno udarali u nekadašnje talambase i budili zaspali narod.