Knjiga pesama Radomana Kanjevca Putujem dobila je takvu medijsku podršku i promovisalo je toliko kritičara da su to dovoljni razlozi da se zapitamo čime je ona zaslužila toliku pažnju? Odgovor je vidljiv posle prvog čitanja i on glasi: melanholija. Kakva je, pak, vrsta splina u pitanju, probaćemo da dokučimo.
Ovde, naime, imamo posla ne toliko sa zahtevnom poetikom koliko sa providnom retorikom, o kojoj se može reći da je zatvorena, okrenuta sebi samoj, konstruisana u samosažaljivom tonu, puna želje da se ispadne pametan – umesto da se komunicira sa čitaocem. Ove pesme pre svega su deklamatorske, lako ih izvode autor ili glumci, dok na papiru izgledaju plošno, jer nema ničeg spektakularnog da ih podrži. Kao da čitate stihove nekog šlagera. Izgleda da je zato Kanjevac i sklon javnom izvođenju svojih stihova. Oni su više Reči za pevanje kako se i zove prva knjiga ovog autora, inače pisca tekstova za poznatu grupu Galija, čiju poetiku takođe krasi sladunjava i patetična luzerska nota (Na palubi). Prigodna, deklarativna, melanholična poezija, uz pseudo-samokritiku (Osmeh), ustvari samodopadljiva, nesubverzivna i pomiriteljska u smislu da zamagljuje oštrinu stavova (Oktobar) – zar to nije idealno štivo za naš književni establišment? Nije onda čudno u ovom slučaju, da se želi biti i poučitelan (Kad sam najviše sam), iako navedene osobine mogu da krase samo onu poeziju koja svoju površnost skriva ispod tzv. konzervativnih shvatanja. Ta su shvatanja kod Kanjevca eksplicitno iskazana (Koža).
Ideje ne postoje bez ljudi, živih i aktuelnih, ovde i sada, one su mrtvo slovo u knjigama. Ipak, pesnikova se sujeta zavarava da se kreće u nekakvom svetu ideja koji joj je važniji od savremenog sveta i da tu nalazi nekakvu utehu (Groblje ideja). To je, međutim, upravo beg od tih istih ideja (Koža: Sve bolje se osećam u
prošlosti). Pored toga što su samodopadljive (Kraj poezije), poente su nategnute i previše racionalne, negde i napadno konstruisane (Libro verde: Kao kad usvojeno dete prođe pokraj zamišljenog oca). Pozicija lirskog subjekta često je neuverljiva i smešna, dok autor verovatno misli da je duhovito poentirao (Jesen u Smederevu, Spisak putnika/ Mnogo mrtvih pesnika).Kod Kanjevca se svi smeše u prolazu, vekovi lete i malter opada, sve je sentimentalno do granice čitaočeve izdržljivosti. Sve se vuče, tone u letargiju i beznađe. Literatura bi trebalo da oslobađa, makar i zle ako ne dobre duhove, da otvara novi prostor u imaginaciji i nije mali broj pesnika čija nas je tuga oslobađala za nešto, otvarala nam vrata za koja nismo znali da postoje (Dis, Crnjanski). Nameštena ili ne, melanholija Kanjevca zatvara naša vrata percepcije i pruža samo očaj. Njegova tuga liči na sebično samosažaljenje, žal za mladošću, za još moći i uživanja bez odgovornosti prema sebi i drugima, epohi. U pesmi Perfect day to je opelo/ Našim najboljim, zauvek izgubljenim godinama. Zato se i dopao našoj eliti koja ne želi da se suoči sa sobom, u svetskim razmerama. I ona je otužna. Autor, dakle, sebi jedino važan, putuje, prohodi i obilazi, deklamuje i daje nam opise, štimunge i atmosfere, ne i pesme sa poentom koja bi bila zarađena na poetski način. Ako je nešto nedorečeno, nerazumljivo kao slutnja, ne znači i da je pametno ili tajanstveno. Dokaz tome je što pesme ne traže da ih ponovo pročitamo i produbimo, već posle čitanja ne ostaje ništa kao da i nisu bile pisane da se čitaju, za nas, nego da se negde odrecituju i zaborave. Kao što se kaže već u prvoj pesmi, Jutro: Sve je bilo kao da se nije dogodilo... Možda se rodio pesnik... Možda se rodila pesma a možda i nije. U drugoj pesmi, Zvuk, opet ruralni opis i poenta da nervozni bikovi mukom/ Predosećaju budućnost... i tri tačkice ponovo. U trećoj pesmi, Kukurek, autor već ima veću slobodu i kaže da Visoravan je ravna, bregovi su blago opuštajući, snegovi su fluorescentni, sve je sladunjavo stondirano, i šta, Budi se jedan mali kukurek. Sledeća pesma, Slava, patriotski je duhovita, dok je naredna, Raška, patetično patriotska. Kanjevčeva šlager-poza je u tome što mu je vrlo stalo do publike, populistički joj je okrenut u želji da se dopadne, da se intimizira, dok s druge strane propoveda samotnost i otuđenost od ljudi, kao da samo u nekom svom svetu ideja bludi (Molitva). Potreba da se bude deo književne istorije, dovođenje sebe u blizinu (velikih) pesnika, bez pravog razloga, autorova je aspiracija (U spomen sobi). Vidimo da svi, pa i Njegoš (Golub) i J. S. Bah (Note), mogu biti obrađeni u šemi šlagera, lake pesme. Zato su najuspelije pesme u knjizi one sa ljubavnom tematikom (Susret, Sve mi je ostalo s tobom). Tu imamo autentičnog pisca stihova za pevanje, opravdano patetičnog, ali ne i modernog pesnika. Knjiga se završava u velikom stilu, patriotskom i književno-odustajućem, što je ton cele knjige, sa tri puta ponovljenom sentencom, u istoimenoj pesmi, koja glasi: Večnaja pamjat. Autor je još jednom patetično zavapio da ga se svi sećamo. Može, ali pre svega kao pesnika lakih ljubavnih nota.