Već dugo pričam jednu priču kao ilustraciju izbegavanja odgovornosti angažovanog pozorišta. Pre desetak godina upoznao sam izvesnog Antona Adašinskog na jednom međunarodnom Festivalu alternativnog pozorišta u Erlangenu u Nemačkoj. Adašinski je bio ne samo višestruki pobednik dotičnog i sličnih festivala, nego i pravi pozorišni guru mladih glumaca i igrača širom Evrope. I pored svog stalnog tabora u bivšoj istočnoj Nemačkoj, gde se, sve bežeći od Sovjetskog Saveza, odavno bio nastanio u Drezdenu, imao je i neverovatno uticajnu Školu na točkovima (School On Weels), koja je ostavljala sestrinske pozorišne trupe svuda po Evropi. Inače klovn i performer, ovaj pozorišni znalac i entuzijast igrao je jednu laku predstavu o zaljubljivanju dvoje mladih uz elemente vesele šagalovske fantastike, praćene intenzivnom muzikom. Ta jednostavna pričica otkrivala je velikog umetnika ali kao da je radio levom rukom. I kada sam ga pitao zašto u vreme važnih društvenih događaja u svojoj zemlji, sa tako istančanim ukusom i znanjem, ne odgovara pozorištem na akutna društvena pitanja, on mi je odgovorio, navodeći i nekoliko naslova, da je do skora to i radio, ali da je prestao jer ga inače niko ne bi zvao na važne evropske i svetske festivale!
Jer, kaže tada Adašinski, koga je briga za teške probleme u predstavama? Ljudi vole da se malo nasmeju i da se u pozorištu pre svega zabave. Menadžeri i selektori festivala to dobro znaju, a veliki umetnici to brzo shvate i nauče. Te iste godine video sam i jednu izuzetnu trupicu: dvoje vanserijskih plesača, njihov reditelj i direktor putovali su od festivala do festivala, sve bežeći od rodne Moskve i prikazivali nekoliko predstava pozorišta Black Sky White, na ruskom Čarno nebo bjaloje. Izvanredan glumački potencijal i razigranu maštu ova trupica arčila je na programe sastavljene od kratkih petominutnih scena-numera u kojima su u izmaglici suvog leda, uz atraktivnu gustu i tešku muziku izvodili neke neopisive akrobatske veštine. Oni su skakali, lebdeli, premetali se i maltene otkidali delove tela sa sebe, pa ih ponovo vraćali, u virtuoznim pokretima svojih gipkih udova. Neočekivane slike ovog performansa stvarale su specijalnu magiju koja se gledala u pobožnoj koncentraciji i sa zebnjom, kao da igrači nastupaju na trapezu. Ali, tu počinje i završava se svaka veza ili sličnost sa pozorištem. Naime, ta tako neobična forma zapravo je sve što ovi vrsni umetnici imaju i hoće da prikažu svojoj publici na festivalima. To liči na skupu zabavu na bogataškim brodovima kojima ostareli bračni parovi putuju oko sveta pa se posle večere odmaraju uz atraktivan program, jer dug je put oko sveta. Taj osećaj dobro plaćene vrhunske zabave za dokone bogataše, kojima se klanjaju nesrećni umetnici jednog sveta u propadanju, duboko me je pogodio jer sam osetio puno saučešće sa mukama siromašne ruske braće iz jedne takođe raspadnute zemlje kao što je i naša. To je na neki način i poraz i poniženje umetničke veštine.
Mislim da je svet iza bivše Gvozdene zavese otkrio kako da se domogne bolje društvene pozicije na sada već sasvim pristupačnom tržištu umetničkih vrednosti Zapada. Našli su ključ - igraju samo zabavne, ali virtuozne i začudne predstave, koje ne znače ništa a uzbuđuju sva čula. Tako nastaju novi dramski tekstovi i predstave, naravno i stil igre i režija. Glumci su spremni na sve jer moraju biti najbolji, čitaj najatraktivniji, najžovijalniji, najbrži, najdrskiji, najluckastiji, najduhovitiji..., da bi prikazali sve svoje kvalitete što pre jer zapadni konzument umetnosti nema mnogo vremena. Mora biti uslužen brzo i efikasno. To je standard! I naravno, ta velika pozorišna industrija uspeha napreduje i puni baterije mehanizma spektakla a sve u službi proizvodnje kapitala! Grupa iz Vilnusa dobro je savladala ove veštine. To je prava pobednička predstava. Tekst je dovoljno bleskast i neobičan, tema je moderna: odnos prema nacionalnim pitanjima ex-katedra. Glumci su vešti i maštoviti, veseli i neumorni. Prostor je dinamičan i atraktivan, komad nije predug i ne boli mnogo. Ne postavlja zaista ni jedno pitanje, a bavi se i emigracijom i porodicom i ljubavlju i uspehom i takmičenjem. Sve to u prihvatljivoj formine forme formi. Nevolja je jedino što takav pristup pravo i duboko ljudsko pozorište odvodi na estradu modne piste, jer tom duhu pokazivanja novotarija i izazivanja divljenja najprimerenija je ova predstava iz Viljnusa.
Ako je na ovaj način trebalo da se obavestimo o novom pozorištu Evrope, dobro smo se obavestili - da slučajno ne krenemo u te vode. Verujem da naše pozorište na Balkanu ima još uvek dovoljno stvarnosti za inspiraciju i nema nimalo potrebe za tako drastičnim udvaranjem umornom Zapadu. Neka tako bude i dalje.