Beton br.141
Utorak 18. novembar 2014.
Piše: Goran Cvetković

LUDA NUŠIĆ U DOBA JUBILEJA

Ožalošćena porodica, komedija Branislava Nušiča u režiji Marka Manojlovića

premijera u Ateljeu 212, 15. novembar 2014.

 



Bila je davno jedna predstava Kafanica-Sudnica-Ludnica u Ateljeu 212, tada kultnom i subverzivnom beogradskom pozorištu, na čijem je čelu hrabro i vešto stajala Mira Trailović, a pomagali su joj Borislav Mihajlović Mihiz i Ljubomir Muci Draškić da pravi repertoar, da pravi predstave, da bira druge saradnike, da angažuje glumce i, uopšte – uspešno vodi pozorište u teškim uslovima, prilično isključive političke vlasti. Sećam se i te predstave i celog tog slavnog perioda ovog Velikog Malog Pozorišta, a baš ovog naslova komada autora Brane Crnčevića sam se setio jer mi se ukazao kao nekakav udaljeni i daleki predznak današnje pozorišne situacije u Beogradu. Nije to zato što bi Atelje danas, to važi i za  druga beogradska pozorišta, išao za tim da obnovi slavnu atmosferu i repertoar, stil igre i ciljeve tog vremena, kad je Kafanica-Sudnica-Ludnica bila mera satiričnog pozorišta, u koju je stao ceo društveni i politički život, izložen kritičkoj oštrici pisca, pesnika i aforističara Brane Crnčevića, kralja kafanskih doskočica i vickastih, brzih rasprava, koje su se vodile u nadaleko čuvenom, skučenom i zadimljenom, glumačkom bifeu Atelja 212 pre poslednje rekonstrukcije zgrade.


atelje-212-ozaloscena-porodica-branislav-nusic-foto-damir-dervisagic-1416094282-590581


Beograd ima šest repertoarskih, kako ih zovemo – državnih, pozorišta za odrasle i tri za decu i omladinu. Od svih ovih pozorišta, u pet su upravnici glumci: Jugoslovensko Dramsko, Beogradsko Dramsko, Duško Radović, Boško Buha i Atelje 212; neki su tu odskora, a neki već neko vreme. Čini mi se da to ima jasan društveni temelj. Gluma je profesija reproduktivne umetnosti a glumci su prvi u kontaktu sa javnošću i svakodnevnicom; oni se i najbolje prilagođavaju svakoj promeni. To što u većoj polovini državnih pozorišta u Beogradu na mestima upravnika sede glumci, čini mi se da se nikad do sada nije događalo. Jeste, bili su glumci na čelu putujućih pozorišta: oni su režirali, igrali glavne uloge, bili vlasnici svog pozorišta i plaćali državi porez, a postojao je i poseban Zakon o putujućim pozorištima... Ali u stabilnim pozorišnim kućama obično su bili upravnici pisci ili reditelji, koji su se prethodno dokazali u svojim oblicima stvaralaštva. I sam Branislav Nušić više puta je bio upravnik ili dramaturg u velikim pozorištima, od kojih je neka i osnivao i vodio sa velikim uspehom.


No, bili oni upravnici ili samo članovi ansambala državnih pozorišta, glumci su postali najznačajniji faktor bar u beogradskim pozorištima – o njima se priča, o njima pišu i ozbiljne i neozbiljne novine, prave se TV emisije, učestvuju u reklamnim spotovima, stavljaju se komadi  na repertoar pozorišta da bi se ovom ili onom glumcu zadovoljila sujeta, da odigra ovu ili onu ulogu, ili da ga se uopšte privuče da na matičnoj sceni odigra ulogu, ili da uopšte dođe na nekoliko proba... Reditelji se biraju za te komade tako da budu što skromniji, što podatniji, da ne smetaju glumcima da razviju svoju igru. Takvih reditelja puni su pozorišni bifei, ili nazovi saloni, u kojima se kroji kulturna politika u ovoj našoj savremenoj kafanici, sudnici, ludnici. Takvi reditelji su tu da što bolje smisle što više nepotrebnih gluposti, koje se jako važnim glumcima učine zanosnima, jer već vide sebe kako će te zavrzlame izvesti u stvaralačkom zanosu: ačenja, bečenja, kreveljenja, mucanja, dubokog preživljavanja, sa suzama u očima, duboko potreseni, gromko vičući ili tiho cijučući, da ih se što slabije čuje. Jednom rečju, pozorište je postalo platforma neodgovornog i sasvim neodmerenog iživljavanja glumačkih zamisli, što gotovo uvek dovodi do potpunog promašaja. Naravno i srećom, postoji nekoliko predstava na ukupnom beogradskom repertoaru koje nisu takve, ali ovi izuzeci samo potvrđuju pravilo.


atelje-212-ozaloscena-porodica-branislav-nusic-foto-nebojsa-mandic-1416084038-590528


Ožalošćena porodica po delu Branislava Nušića, u tobožnjoj režiji nikad goreg Marka Manojlovića, ispala je šetnja po cirkuskim i prostorima nekakvih ludnica. Na sceni je vladao opšti diletantizam u svim oblastima scenskog izraza. Rediteljske ideje bile su toliko isprazne i lažne, kao da smo sedeli u nekom obdaništu, ili u nekom azilu za ometene u razvoju i gledali kako oni zamišljaju da se pravi pozorište. Slučajna fascinacija nekim gegom, nekom ujdurmom, nekim lažnim kostimografskim rešenjem, scenografskim gafom i, naročito, glumačkim izmišljotinama sa nepotrebnim razvlačenjem sadržaja, mlaćenjem prazne slame u mizanscenu i koreografiji, tišinama i pauzama, dernjavom i seksualnim nasrtajima jednih na druge po sceni..., sve je to delovalo kao poslednja predstava na svetu. Kao da nikad nije bilo pozorišta u Srba, nego sad se tu okupilo nešto bleskastih karaktera pa se prenemaže, viče, šapuće, trči i grči se po sceni, a mi treba da verujemo da je to napisao Branislav Nušić, od koga u istoriji domaćeg pozorišta boljeg komediografa nemamo, a ovo mu je ponajbolje delo, na kome su Mata Milošević i Soja Jovanović, davno, davno, gradili novo pozorište, sa autentičnim domaćim stilom. Da, baš na tom, istom Nušiću, koji nije bio ni lud, ni cirkuzant, ni lik iz stripova nedotupavnih početnika, kakvim su nam ga pokazali Marko Manojlović, nazovi reditelj i opasno posrnuli glumci još opasnije posrnulog Ateljea 212.


Da čovek ne poveruje, nego da se stidi što je to uošte gledao i video!

Cement arhiva

2019.

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.