Beton br.100
Utorak 13. jul 2010.
Piše: Milica Jovanović

Loša knjiga loših ljudi

Antimemorandum-dum

(V.B.Z. Beograd 2009)

Još je srpski velikan, mučki ubijen hrvatskom rukom (ali tako da izgleda kao da je sam sebe ubio, što je, kako će se pokazati, postala uobičajena praksa, da nas ubijaju tako da izgleda kao da sami sebe ubijamo, podmuklim podsticanjem autošovinizma) rekao: Ubi me prejaka reč.
Nikada namere hrvatske kulturne – ali i globalne! - politike nisu bile tako ogoljene u svom antisrpstvu, kao u trenutku kada se u Srbiji pojavila jedna prejaka knjiga, opasna po život svih Srba, gde god da su, u matici ili rasejanju, u izbegličkim kampovima ili u bolnicama, u kojma leče rane iz poslednjih (ali ne i poslednjih!) progona i srbocida. Ta latinična rafalna paljba po Srbima naziva se Antimemorandum-dum, a objavio ju je prošle godine hrvatski izdavač u Srbiji (eto, i to postoji u ova smutna vremena!). Nišan ove knjige uperen je u srce najmudrijih srpskih glava – od onih koji su postavili temelje srpstva u bezvremenosti neprolaza, do onih koji su se u poslednjim godinama suprotstavili katoličkom globalizmu i islamskim naftnim korporacijama, zbog čega su bačeni u kazamate takozvane međunarodne pravde u Hagu.
Knjiga već svojim naslovom otkriva prave namere njenih autora, uglavnom u narodu nepoznatih, malotiražnih književnih i paraknjiževnih mrsomuda, i njihovih nalogodavaca, atakujući na takozvani Memorandum Srpske akademije nauka i umetnosti, koji su navodno pisali neki naši ponajbolji akademici. Čak i da su ga pisali, što nikada nije niti će biti utvrđeno, taj takozvani memorandum začet je u savestima koje nisu mogle mirno da gledaju stradanje srpskog naroda na Kosovu, u Sloveniji i širom titoističke Jugoslavije. Tako će se pokazati da je Antimemorandum-dum istovremeno i knjiga oružane odbrane najgorih hrvatokomunističkih progona protiv slobode koji su Srbi ikada u svojoj istoriji doživeli. Ako se uzme u obzir da je titoistička Jugoslavija bila uperena protiv svih srpskih interesa, kao produžena ruka hrvatske politike - logika zla postaje neumoljivo očigledna.
Ovom knjigom promovišu se upravo oni pisci koje Zagreb, kao nametnuti staratelj srpske kulture, prepoznaje kao najbolje. Nisu više Ivo Andrić, Meša Selimović – koji će ovih dana dobiti i spomen-ploču u Beogradu, pod pokroviteljstvom našeg najtiražnijeg narodnog lista – ili Njegoš ono najbolje što je srpska kultura ikada porodila na ćirilici, nego Tomislav Marković i Saša Ilić, osvedočeni mrzitelji Srbije i srpskih interesa, kako u književnosti tako i u kulturi. Već pune četiri godine u Danasovom, ili „Danasovom“ podlistku (ili, bolje reći u podlistku koji izlazi u Danasu), oni – uz još dvojicu, Miloša Živanovića i Sašu Ćirića – diriguju betoniranjem najsvetijih srpskih pisaca, kako Dobrice Ćosića tako i Matije Bećkovića, ali i niza drugih koji neguju spajanje modernog i tradicionalnog u srpskoj književnosti, kao što su D. J. Danilov ili Goran Petrović. Opšte je poznato da se jedan narod može ubiti tek kad mu se ubiju jezik i pisci – tako je i jasenovačko klanje, kao i progoni Srba na Kosovu, u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni, pa što da ne i u Makedoniji, ovog puta dobilo svoj konačni, najubistveniji oblik, u vidu progona jezika i pisaca.
Novija istorija je, nažalost, donela mnoga iznenađenja za Srbe. Tako im je nedavno i Crna Gora okrenula leđa, po diktatu iste one tzv. međunarodne pravde, a sve pod izgovorom modernizacije i evropejstva. Zavedena ovozemaljskim lažima iz Brisela, Crna Gora neće više da bude država u kojoj „nema drugog naroda osim srpskog niti druge vere osim pravoslavne“, kako je to u svom zakoniku propisao knjaz Danilo još 1858. godine. Izbrisano je istorijsko pamćenje, uništavaju se pravne tradicije, Crnogorci atakuju na Srbe u Betonu a nazovi Srbi izmišljaju nove jezike i police u bibliotekama za njihove knjige. U knjizi za betoniranje Srba, onih koji su preživeli sva klanja i srboseke, objavljuju se liste za odstrel po ključu propisanom u Zagrebu – što bolji pisac, nadahnut verom pradedovskom i aktuelnim problemima u svetu, to veća opasnost po briselsko-vašingtonske planove.
Jer znaju oni da bi jačanje Srba na Balkanu i konačna odbrana Kosova mogli da ugroze čitav svet, jer bi se desilo da Nemci revidiraju svoju popustljivost, kada su dozvolili da se holandski izdvoji kao zaseban jezik na osnovu one varijante narodnog govora koja se po diktatu zločinačkih Natovaca udaljila od nemačkog; Japanci bi se pokajali što su se povukli iz Mandžurije pod pritiskom svetskih sila, Norveška bi bila potpuno ukinuta kao narod i država, dok bi na osnovu istorijskog i moralnocivilizacijskog prava Afrika bila vraćena svojim kolonijalnim carstvima. Moglo bi se desiti i da bude revidirano glasanje kojim je, pukom slučajnošću, za zvaničan jezik Amerike izabran engleski a ne nemački, u skladu sa totalitarnim interesima velikih sila. Sprečeno je to na vreme, jer znaju oni da bi se prave patriote u Srbiji danas daleko bolje sporazumele sa Nemcima, i da bi Srbi – da nisu bili porobljeni u titoističkoj Jugoslaviji, ustali protiv cepanja ove stare evropske nacije, i da bi, da nisu bili planski ometani konstantnim ugrožavanjem nacionalnih interesa, prvi krenuli u rušenje Berlinskog zida. Sasvim je moguće da ni rezultat čitavog rata za nezavisnost Amerike ne bi izdržao proveru božanske pravde. Strah od Srbije diktira globalne političke tokove, to je još Bizmark primetio. Imajući sve to u vidu, može se sa sigurnošću reći da je Antimemorandum-dum jedna loša knjiga koju su napisali loši ljudi. Ali jedno je sigurno: Ako Beton preživi - srpska književnost sasvim sigurno neće.

betonbr100_cement

Cement arhiva

2019.

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.