Da bih objasnio naslov, treba se vratiti u prošlost, i moju i našu. Moja izgleda ovako.

Nisam pasionirani sakupljač po buvljacima, ponekad ih obiđem - možda iz razloga što tamo uglavnom nema onoga što tražim, a to su mašine, čudni sklopovi i industrijski dizajn. Svaka mašina ima u sebi lepotu sklopova i pojedinačnih delova od  kojih je nastala. Skladnost tih delova govori o njenoj  funkcionalnosti.

U tim mojim potragama, nastala je i moja borba za industrijsko nasleđe. U eri deindustrijalizacije naše zemlje.

Napisao sam jedan članak o DMB Rakovica koja je isečena na komade i nestala, iz njega je nastao video rad prikazivan na izložbama. 

Duga je to priča sa tužnim krajem.

Zapravo, mislio sam da je to jedan i jedini  nivo ove borbe.

I tako, nekih dana odlazim na vojni buvljak ili prodavnicu rashodovane vojne opreme. Tamo sam retko šta kupio, ali nekako volim da odem, pogledam poneki polupani klavir ili operacione instrumente, telefon sa natpisom: Pažnja! Neprijatelj sluša.

Ovog puta unutar prodavnice nema skoro ničega.

Posle nekoliko minuta krećem kući. U dvorištu gomila krša elektronskog otpada.

Pažnju mi privlači velika crna kutija. Vidim da može da se odšrafi poklopac i to činim, ispod haube: sam biser industrijskog dizajna. Na prednjoj strani neki točkići koji se pomeraju. Pitam vojnika koji se tu muva da li možda zna šta je ovo i koja je cena. Ukazuje mi na tablicu: Proizvedeno 1942. Bila je u nekoj centrali. 120 dinara po kilogramu. Pored nje je neka naizgled kucaća mašina iz iste godine. Mašina koja izgleda kao kucaća, samo što na čekićima nema alfabeta, nego neki brojevi i znakovi.

U trenutku shvatam da se nalazim u rasklopljenoj telegrafskoj centrali.

Javlja mi se misao enigma mašine. Ali, znam kako izgleda enigma, ovo nije to. Odlazim, nisam je kupio, molio sam da mi je ostave ali to ne može. Odlazim kući,  doći ću sutra, kupiću je. Usput razmišljam o savršenosti izrade zupčanika u njoj. Posle svih godina vreme ih nije ni dotaklo. Savršeni su kao da su dijamantima obrađivani. Čelik izgleda kao titan. Sve radi, elektromotor vrti, čeka da bude ponovo pokrenuta.

Uključujem kompjuter, pretražujem WW 2 teleprinter, enigma mašina. Svašta izlazi, nervozno gledam slike i konačno pronalazim podudarnost.

Lorens mašina.

Da, ona je.

Nemoguće, ali jeste.

Trošim sate gledajući i čitajući članke. Napravljeno je 50 komada. Služile su za komunikaciju između Hitlera i oblasnih generala.  Mnogo su savršenije od poznatih enigmi.

Tako dolazimo i do generala Lera.

Lorens generala Lera.

Lorens je kripto mašina koja ima 1,6x10*150 kombinacija. Prvi kompjuter nastao u Vesli parku konstruisan je da probije šifre Lorensa.

Sutradan kada sam se vratio, ništa nisam našao.

Po priči, došao je neki Rus i sve kupio i verovatno je sada Lorens već prešao granicu i hita prema Nemačkoj ili Austriji gde će ga prodati kolekcionaru.

Neutešan, hteo sam da ga poklonim Muzeju nauke i tehnike gde bi neki mladi matematičari/ke mogli nalaziti inspiraciju za nova istraživanja.

Ili neko drugi ko bi u tome prepoznao borbu naših naroda protiv okupatora i zla koje se sada negira.

Ostaje i pitanje kako se takva mašina našla na vojnom otpadu umesto u muzeju.

Svakako, industrijsko istorijsko nasleđe ili drugi nivo deindustrijalizacije.

Mašine koje sam video na vojnom otpadu i prepoznao u Internet pretrazi bile su u sklopu rasturene telegrafske centrale. To su retke kripto mašine ili šifrantske mašine.

Njihova pređašnja namena je bila za tajnu komunikaciju na svim nivoima, vojnim i političkim.

Nestale su zajedno sa Lorensom.

Spisak nestalih mašina koje su bile na otpadu:

Lorenz SZ40 - elektro-mašina za šifriranje za telepinter signale. Razvio ga je Lorenz, a tokom Drugog svetskog rata koristila ga je nemačka vojska za komunikaciju na najvišem nivou. Mašina je dva puta poboljšavana (СЗ-42а и СЗ-42б). Šifre su slomljene tokom Drugog svetskog rata u Blečli parku u Londonu, uz pomoć Kolosa, prvog elektronskog digitalnog računara. 

Siemens t37h (1933.) - tokom Drugog svetskog rata, nemačka vojska je ovu Siemens mašinu intenzivno koristila za komunikaciju na svim delovima fronta, uglavnom putem telefonskih linija, a povremeno i putem radija.

Tu je bio i Fernschreiber SEL LO 133 Automatik, teleprinter i još neke druge, koje nisam uspeo da zapamtim.

Bila je to još jedna moja bezuspešna misija spasavanja industrijskog nasleđa u eri deindustrijalizacije i brisanja istorije naše zemlje. Još jedno nelogično mesto na kojem završava industrijsko nasleđe.

Imam osećaj da ovo nije kraj.

Nikako da mi iz glave izađe refren: Proklet bio izdajica naše domovine!