Treba li dodavati so na ranu kritičarskoj branši koja je u Srbiji ionako dovoljno marginalizovana, uostalom kao i sama spisatateljska branša? Pa opet, ima li na ovoj kulturnoj sceni pravog dijaloga o vrednostima, ili je suđenje prepušteno na milost i nemilost nasumice ateriralim ex cathedra tribunima čija je kvalifikovanost upravo srazmerna budžetima što ih dnevne novine još dodeljuju stranicama za kulturu?
Budući da ovo pišem iz uveliko privatnih razloga, ali ne i bez primisli na štetu koja bi nezasluženo mogla u drugoj prilici biti naneta drugome, krenuću bez okolišanja. Iz hrpe logički skrnavih rečenica kojim je Vesna Trijić u „Blicu” od 13. avgusta propratila izdanje moje zbirke priča Citadela („Agora”, 2012), uspeo sam nekako da razaberem da joj se knjiga nije dopala. Nešto teže mi je u prvi mah bilo da ustanovim zašto ju je doživela kao ličnu uvredu. Ali ne uvredu sebe, već uvredu svog premudroga dubokomislenoga roditelja životodavca.
Nije trebalo previše dumati da bi se stiglo do odgovora. Naime, psihološki profil ove časne sestre srpske patrijarhalne književne kritike jasno odaje smernu „taterinu mazu” iza čijih večito neinventivnih domaćih zadataka stoji grčevita potreba da se zaradi još jedna petica, da se ne izneveri Autoritet. Otud će etablirane nabeđene veličine, sa bilo kojeg dela političkog ili poetičkog spektra, uvek kod nje moći da računaju na blagonaklono tetošenje, pod jednim ali važnim uslovom: da dogmatski autoritativno podrazumevaju jasno raspoznatljiv „set vrednosti“, koji neće „manihejski” dovesti u pitanje „izvorna pozitivna načela”. Sve to uprkos jasnoj činjenici da zatvaranje u samozadovoljne ideološke ljušture teško može iznedriti bilo šta izuzev tautoloških intelektualnih etida koje učvršćuju vladajuće ideje svoga kruga i vladajuću strukturu moći koja ih podržava. Čak i onda kad se u njenim zadaćama nasluti tračak iskrenog animoziteta prema ličnosti ili štivu, profil neinventivne prepodobne petičarke izbija na videlo, i od pretećeg krošea nastaje samo trapavo mlataranje muvopičom.
Stvari međutim dospevaju u ravan napada panike kad neko poremeti harmoničnu galaksiju subordinacije, kad se u proznom iskazu detektuje disenterski glas koji se drznuo da ospori svevlast premudroga životvornoga Savaota. Smerna odlikašica to ne može da podnese i smesta postaje razjarena ćerka-leopard. To je onaj psihološki trenutak gubljenja emocionalne ravnoteže, poznat iz izvorne verzije noar klasika Ljudi mačke Žaka Turnijea, koji od časne sestre srpske patrijarhalne kritike pravi nemoralnu kaluđericu.
Uostalom, gore pomenuti „set vrednosti“ namerno je stavljen pod navodnike, jer je to zapravo samozabludna fasada iza koje bi i sama V. T. volela da postoji nekakva sadržina. Nažalost, nema je. Nema ničeg izuzev proizvoljnosti i večito eluzivnih šifrovanih poruka, nepredvidljivih poput valungi. Jednom je to posvemašnja odbojnost prema cinizmu kao svetonazoru i ironiji kao figuri misli, drugi put sarkazam postaje ubojito oruđe jer „ima zube“; poetika rezignacije se u jednom trenutku otpisuje kao blasfemija u društvu koje očajnički vapi za aktivizmom, već u drugom autor dobija pohvalu zato što mu „gorčina dolazi iz srca“. Talasi vrućine zapravo su ovde jedini ustrojitelji estetskih kriterijuma. Kao u Gogoljevom „Dnevniku jednog ludaka“, sve je tu kao u nekoj magli, a problemi nastaju zato što ljudi uobražavaju da im se mozak nalazi u glavi, dok u stvari njega vetar donosi s Kaspijskog mora.
Čak i ako se zanemari amatersko poistovećivanje glasa protagoniste sa autorskom intencijom, ono što je posebno sablaznilo čednu V. T. jeste „bogohulna tirada” u poslednjoj priči zbirke Citadela. Tačno je da glavni lik te pripovesti (ne i pripovedač) ispoljava neku vrstu religioznog protesta zbog ustrojstva sveta, no ne usuđujem se ni da pomislim šta bi prepodobna kritičarka mogla tek da kaže o „religiji protesta” koju je u nekim izjavama propovedao Isak Baševis Singer, ne propuštajući da pomene kako je upravo protest bio vokacija velikih religioznih figura, poput biblijskih proroka ili starozavetnog Jova. Ne, čedna V. T. zamera piscu Citadele što „ljudski život i istoriju čovečanstva neprestano predočava kao klackalicu između nevinosti i zločina, ljubavi i pohote, lepote i užasa, osporavajući mogućnost njihovog objedinjeog poimanja.” Te stvari izgleda da su nešto novo i svetogrdno u memljivim ćelijama kritičarkinog književnog samostana?
Kako se samo usuđuje bogomrski A. B. da poremeti harmoniju sfera i vekovečni poredak u kojem je preosvećeni Babo jednom za svagda rekao da je sve dobro i da će biti dobro, samo ako ćerka dobro upregne i zasluži peticu?
Daljom demontažom otužne pseudokritičarske pisanije V. T. može se zaključiti da su svi preostali vrednosni sudovi o knjizi zapravo dedukcije gore pomenute, traumatično doživljene impresije. Takve su na primer isprazne, ničim nepotkrepljene konstatacije da „autora pripovedanje nikuda ne vodi”, da „niti njegov jezik ne može da iznenadi“ ili da se autor „laički oslanja na nekoliko mističkih tekstova već posredovanih književnošću.” Kao da pisac mora imati doktorat iz teologije da bi citirao stavak iz apokrifnog Jevanđelja po Tomi. Kao da jednom „književnošću posredovan” mistički tekst gubi pravo na svako dalje „posredovanje”. Ima li nečeg više „književno posredovanog” od same Biblije?
Drugi proučavaoci srpske književno-kritičarske scene već su uočili da V. T. dosledno primenjuje grotesknu ad hoc metodu prosuđivanja o delu na osnovu sasvim privatne konstrukcije njegovog etičkog supstrata. Reč je o ekstremnoj verziji moralističke kritike koja u savremenom svetu uspeva, poput plesni, samo još na nekim tamnim i vlažnim mestima.
Crtica o nemoralnoj kaluđerici samo je mali pokazatelj nezavidnog stanja savremene srpske kritičke scene, u kojoj ocenjivači bez sluha i ukusa presuđuju na temelju ličnih psiholoških frustracija („Budući da sam urođeno inferiorna, moram da se snalazim” - priznala je skrušeno V. T. u intervjuu sa Svetolikom Jozićem za portal „Libartes”). Kada se svemu tome doda opaska iz jedne prepiske Pavla Ugrinova, o tome da je pravi problem domaće knjige u tome da „stigne u žižu pažnje razmažene i podeljene, uostalom samožive kritike i istih takvih novinara kulturnih rubrika”, dobija se slika ustajale, učaurene palanke zvane srpska književna scena, u kojoj se nekoliko „uobičajenih sumnjivaca” do iznemoglosti međusobno tapše po ramenu, dok se pravi život odvija negde drugde.
Ne kažem da se odvija u Citadeli, ali jamčim da se ne odvija u domaćim zadaćama prepodobne V. T. Srećom, svaki njen novi sled logički skrnavih rečeničkih konstrukcija već sutradan postaje jučerašnja plesniva nakarada.