Beton br.52
Utorak 19. avgust 2008.
Piše: Dragoljub Stanković

Leti nešto leti

Jasmina Topić, Tiha obnova leta;

Povelja, Kraljevo, 2007

Pošto je Jasmina Topić, kao uspešna pesnikinja i novinarka, dobila 179. pasoš od 204 počasnih, državotvornih, trebalo bi podeliti još toliko za prvih 204 čitalaca njene nove knjige, Tiha obnova leta. Putna isprava bila bi dodeljena svima koji uopšte uspeju da pročitaju ovu knjigu - ne i razumeju, jer je to uzaludno pokušavati sa pesmama koje su fenomen u svojoj besmislenoj pompeznosti. Elem, kakvi su nam državni pesnici takva nam je i država, a ova autorka jedna je od naših najmlađih nada. Neodgovornost za izrečeno, paranoja, autizam, volja za vladanjem svime (samo ne sobom), patetika, samosažaljenje, devalvacija jezika, osobenosti su koje krase ovaj smušeni rukopis.
Šta je to nemuštost u pisanju vidimo već u naslovu prve pesme koji glasi „O plovidbi koja se nije dogodila“. I jeste i nije, i sanjam i ne sanjam, ima me i nema me, stil je koji se provlači kroz sve pesme. (Mladić je tu i nije tu.) Ovde imamo posla sa umnožavanjem jalove metasvesti kojim se autorka hoće prikazati mudra dok u stvari samo anahrono ponavlja jednu jedinu strategiju pisanja, koja jako podseća na onu koju koristi njen zaštitnik na sceni Vasa Pavković, večiti postmodernista. Jasmina Topić ga je, međutim, višestruko prevazišla. Pesme u knjizi toliko su duge koliko malo imaju da nam kažu (a veoma su duge). Nepreciznosti u izrazu su skoro nužna posledica idejne opskurnosti. Stihovi zvuče izveštačeno i degutantno. Šta treba da znači Gasili smo vatru po kiši („Veliko spremanje“), ili da se neko može do duše otrovati („Slutnja zime II“). Kao i kod drugih autora ovog tipa (nagrađivani a isprazni), prisutni su jalova rezignacija, drilovanje sebe da bi se pisalo po svaku cenu i ultra patetika: ... u grad ulazim/ s talogom nestvarnog povetarca uzaludnih/ sanjarenja (pesma „Slutnja zime V“). Nebulozan iskaz koji meša diskurse, skriveni i italik citati deluju komično („Slutnja zime VIII“) jer ništa ne prenose. Radi se o neuspelom pokušaju palimpsestnog dopisivanja tradicije („U prirodi, na jugu“) ili o kvaziintelektualističkom praznoslovlju („O tom prostoru“, „Zamišljeni prostor“).
Na skliskom i osetljivom terenu erotike svaki pesnik mora da upotrebi sav svoj talenat. Zato u ciklusu „U vertikali, u horizontali“ osećamo sav očaj autorke da se izbori sa vlastitim nedostatkom pesničkog dara. Ovi stihovi su na nivou infantilne, pubertetske iritiranosti koja se prazni u devalvaciji jezika, banalnoj metaforičnosti i kreativnoj sterilnosti, upravo u antierotičnosti izraza (kao kod Marije Knežević i Dragana Jovanovića Danilova): Oblaci i oblačići, u pantalonama, pod šuštavom/ suknjicom, ritual koji se ne može podneti dugo,/ jer... uspaljena tela tumaraju gradom ... Orošeno je međunožje („Ritual nesnošaja“). I tek na pedesetoj strani knjige, gle čuda, pesnikinja nam u podnaslovu pesme „Okupljanje“ poručuje: počinjem da se bavim sobom! Šta smo onda čitali do tada?
Sve u svemu, kod u toj meri nepotrebnog pisanja uvek dođe do potpunog razotkrivanja pesničkog metoda: Zapisati prazninu mnogo je lakše nego što se čini./ Dovoljno je potrošiti vreme na to. Ovo i ono („Zapisati prazninu“). Autorka se samo pravi da hoće da otvori vrata sobe bez granica, tog glavnog mesta postmoderne literature, a nemoćna je da uvidi da je ta soba odavno postala gasna komora i logor. Imaginacija joj ne dopire ni do devedesetih godina prošloga veka, i ona se pretvara u malog boga („Gde su granice?“).
Na kraju, ako je ova s-umorna knjiga primer mediteranske literature i dijaloga s tradicijom, kako to rekoše dežurni kritičari, teško si ga i nama i Mediteranu! Nema ovde nikakve pesničke obnove. Obnavlja se samo sterilno pesništvo, na žalost, u jednoj od naših najeminentnijih izdavačkih kuća koja objavljuje savremenu domaću poeziju. Dakle, ova knjiga jeste pasoš, ali za pustu zemlju. Bez metafore. I bez viza.

Cement arhiva

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.