Kad god pisac posegne za alternativnom istorijom ili futurističkom distopijom, jasno je da zapravo ima problem sa savremenim društvom. Najšire shvaćeno, distopijski orijentisana književnost se može javiti bilo kada i bilo gde, nikada nije bilo veka dovoljno zlatnog da se pojedinac u njemu ne oseti ugroženim, niti prostora i vremena koje to ne bi moglo da razume. Kada je motivisana anksioznostima specifično lokalnim, ispravno čitanje zahteva aparat kojim se i živa realnost služi. Stimulisana strahom od strašnih posledica savremenog ponašanja, ovakva proza bi trebalo da prepozna nosioce represije, u institucijama mapira glavne pogone i artikuliše nagomilano nezadovoljstvo. U suprotnom nije vredno ni pisanja ni čitanja. Ukoliko pisac u tome ne uspe, nema te skladne sintakse niti ubedljivih likova koji bi mogli da izvuku roman. Ukoliko pisac to ne želi, onda već razgovaramo o ličnim motivima. Neknjiževnog roda, svakako.
Budući da ima dovoljno materijala koji bi mogao da se literarno kapitalizuje, poslednjih godina se na domaćoj književnoj sceni pojavilo nekoliko romana koji se drže distopijskog kursa. Ali među njima ima romana toliko različitih, da nije prepoznatljivo da su pisci fabulirali zajedničku stvarnost. Dva takva antipoda su Leposava Pavla Ćosića (Kornet, 2007.) i Šaht Andrije Matića (Stubovi kulture, 2009).

Leposava je rukopis izrađen po gotovo svim standardima spisateljske discipline. Junakinja i drugari su tipični predstavnici društva koje neupitno pristaje na pravila države, uvereni u ispravnost i dobre namere vlasti. Haksli bi rekao: stanovništvo robova koji se ne moraju primoravati ni na šta, jer vole da služe. Društvo srpske i globalne budućnosti predstavljeno je kao poredak koji građane drži na kratkoj uzici pod izgovorom progresa, bez direktnog terora. Dakle, imamo vrli novi svet, grupu ozloglašenih odmetnika koji odlučuju da žive izvan sistema koji ih ugrožava i junake koji prolaze transformaciju od poslušnih podanika do pobunjenika. Na prvi pogled, Ćosićev roman, postavljen po pouzdanoj žanrovskoj matrici, ne može da omane. U najgorem slučaju može da bude dosadan, ali to ovde nije slučaj, autoru ne nedostaje smisao za humor koji uspešno vodi priču. Međutim, iako kostur romana jeste funkcionalno postavljen, nešto veliko ipak nedostaje. Bilo bi zabavno ali prejednostavno reći da je to kičma.
Preopterećen stereotipima koje neguje većinska Srbija, roman zapravo upire prstom tamo gde se tradicionalno (nekažnjeno) ide đonom i bakljom, a predstavlja ugroženim upravo one institucije čija je pozicija na zavidnom nivou. Ili ih ne konstatuje. Vlast je u Leposavi u rukama Saveza nevladinih organizacija – Nevlade. SPC izdaje nekrštenice kao obavezan dokument za dobijanje viza. Zakon o varanju verenika s pripadnicima istog pola preljubnicima donosi nagradu a „Ravnopravni indoevropski građani jugoistočno-azijskog porekla“ na ime pozitivne diskriminacije lako dobijaju posao u ministarstvima. Na mestu gde se nekad nalazio muzej Dositeja i Vuka grade se kuće za nacionalne manjine. Biljana Srbljanović i Dejan Nebrigić dobijaju ulice u Beogradu, a Sonja Biserko Nobelovu nagradu. A izvan gradova, naturanti žive na zabranjen, tradicionalan način, ne mare za zakone i političku korektnost, ilegalno gaje voće i povrće, spremaju sarme, rakiju i kajmak, a poseduju i zaštitni omotač za slučaj napada. Ukratko, žive život.
Dok koristi onaj dosadni, banalni scenario po kome je gravitiranje ka EU neizostavni gubitak identiteta, sklonost toleranciji službena moda a Veliki brat na putu da prekine veliku narodnjačku razbibrigu, Ćosić usvaja kompletan registar naopakih panika od Druge Srbije. I redovan izbor etiketa koje nemaju veze sa činjenicama, ali se lako pamte. Jedan svet u kome se iz istorije građanskog pokreta uči da je „prvi Мекдоналдс u srednjoj Evropi otvoren u Beogradu 1988.“ naprosto nema zametke u realnosti kojoj se roman podsmeva. Takve okolnosti postoje samo u lošim vicevima i košmarima Slobodana Antonića. Sa umirujućim, ćiriličnim završetkom, na sigurnoj udaljenosti od nekog futurističkog Fakulteta za političku korektnost na kojem se uči kako: „Novu srpsku fašističku misao treba potpuno ignorisati. To je grupa nacionalističkih i mafijaških apologeta i kvazianalitičara, propalih novinara i intelektualaca u pokušaju.“ NSPM analiza može da odahne, budućnost nije obaveza, poručuje poslednja misao romana. Vreme zabave je prošlo.

Dok Leposava Crvić postoji u svetu satirične sapunice, onom koji godi većini i ne sarađuje sa istinom, svet Šahta je svet straha. Straha od države, straha od naroda koji u takvoj državi pristaje da živi, konačno, straha od sopstvenih postupaka – u totalitarnoj strukturi pojedinac koji odstupa nikad neće biti prihvaćen, čak i kada odluči da pristane na pravila, radi svoj posao i ćuti. Bojan Radić, profesor zabranjenog engleskog jezika, najpre žonglira između zdravog razuma i nezdravog zakona. Zatim, kako to već biva, prihvata flert sa mračnom stranom (odličan prikaz lakoće uživanja u čoporu!) koja će mu, na koncu, i doći glave. A unutar te jednostavne strukture – jedan svet više nego poznat.
Vladajuća ideologija u Šahtu je kombinacija dveju već oprobanih, komunizma i nacionalizma. Ujedinjene u manipulaciji masama – radnicima, seljacima, siromašnima, neobrazovanima – kao i u kategoričkom neprijateljstvu prema „spoljnjem svetu“, zalažu se za „zdravu naciju, očišćenu od raznih, tipično zapadnih, društvenih poremećaja kakvi su homoseksualizam ili narkomanija“. Takvi „strani elementi“ likvidiraju se na euforičnim javnim pogubljenjima uz klicanje naroda i prisustvo državnog vrha i zaslužnih građana: „Svečana loža. Ista je kao i uvek. Svi su tu. I sveštenici i političari i vojnici i biznismeni. Eno ga onaj fudbaler. I oni su počeli da dolaze. A evo i narodnog pesnika. Nije se mnogo promenio. Kakav socijalni sklad...“ Dve suštinske razlike, odnos prema religiji i privatnoj svojini, prevaziđene su uključenjem Crkve u politički život i selektivnom dozvolom privatnog posedovanja. Uz Narodnu televiziju, Narodnu policiju, Narodne domove omladine, Vlada narodnog jedinstva brine o narodu, dok se deca političara školuju na neprijateljskom zapadu a popovi neometano siluju dečake. I uspešno neutrališe nemire.
Pisac Šahta ni ne pokušava da pronađe razrešenje konflikta, niti nâs, čitaoce distopije, interesuje kojom će se pripovedačkom veštinom junak spasiti ili propasti. Umesto toga, Šaht ima ono što se u Leposavi nije ni pokušalo da postigne: čist račun sa zbiljom. Snaga romana je u percepciji bistroj kao pogled kroz prozor i jasnom jeziku koji je prenosi: „To je i najgora stvar u ovoj grotesknoj zemlji. Vlast nije savršena. Ona neprestano pravi greške, čime vas navodi na pomisao da je možete pobediti uz minimalan logički napor. Zbog toga svaki vaš neuspeh izgleda kao posledica nedovoljne logičke discipline. I to vas prisiljava da stalno pokušavate nešto novo. Da uvek imate nadu. Vlast ovde nije kao u onoj glupoj Orvelovoj knjizi, gde svemoć totalitarnog društva izaziva strahopoštovanje. Ovde je sve traljavo, jadno, pogrešno, a opet, iz nekog nepoznatog razloga, uvek ste poraženi.“ Ipak se ovaj svet jeste dovoljno prozlio da mu ne treba previše fabulirati.

                                                 * * *

Jer, problem takvog političkog aktivizma, problem našeg političkog aktivizma – onog kog sam slobodno nazvao estetskim – problem političkog aktivizma koji, dakle, mene zanima, ako se izvrgne na tu stranu (žrtveničku), nije samo, nikako nije samo, patrijarhat. Koreni su u nečemu drugom. Bojim se u – fanatizmu. I, valjda, u – utopiji.

Dejan Nebrigić, Lavirintski rečnik Paris – New York