Beton br.83
Utorak 03. novembar 2009.
Piše: Goran Cvetković

Kulise za nesrećnog Pirandela

Luiđi Pirandelo: Šest lica traži pisca,

adaptacija i režija Zlatko Paković,

premijera u Malom pozorištu Duško Radović

Sećam se da je u jednoj improvizovanoj biblioteci, u kući u kojoj sam odrastao, među par stotina knjiga različitih opredeljenja, stajao i roman Pokojni Marija Paskal, Luiđija Pirandela. Gledao sam Ljubu Tadića kako igra Henrika IV, pa sam taj komad gledao i u Ateljeu 212, u jednom baš lošem izdanju. Znam da je Mađeli radio Divove sa planine, gde je valjda poslednju ulogu na sceni odigrala Mira Stupica, davnih osamdesetih godina prošlog veka. Gledao sam jednu verziju Večeras improvizujemo u Sloveniji. I to je ceo moj kontakt sa ovim autorom - Pirandelom. Svaki put kad pokušam da se udubim u njegovo pisanje, dođem do istog utiska - da me to uopšte ne interesuje. To kako on zamišlja život, šta očekuje od umetnosti, kako traži estetiku u raznim odsjajima raznih prepričavanja... Sve mi to izgleda kao takvo gubljenje vremena, takvo prepričavanje prepričanog, da me prosto odgurne od sebe i ja tu literaturu odbacujem kao nepotrebnu.
Jednom me je jedna beogradska rediteljka, posle negativne kritike njene predstave, prozivala da pišem kritike samo i isključivo po svom vidjenju i iskustvu, a da - zaboga, na pratim savremene teorijske domete pozorišnih stručnjaka, koji, biva, određuju šta se ima kako primati i u čemu se sme i može uživati, a šta se ima odbaciti. Priznajem i ovog puta - ne čitam savremene teoretičare, ni drame ni pozorišta. Tačno je - pišem isključivo po sopstvenom poznavanju pozorišta i po sopstvenom utisku i opisujem ono što sam i lično iskusio na predstavi, a sve to stavljam u kontekst društva i pozorišta, kako ga ja lično vidim i poznajem.
Verujem da delim mišljenje mnogih, i u publici i među stvaraocima, da u pozorištu treba da se prikazuju one predstave koje će publika, makar ona to i ne znala unapred, prihvatiti i gledati rado. Breht, za koga neki kažu da pravi suvoparno pozorište, opterećeno teorijom i podučavanjem, što niko ne voli, Breht kaže da umetnost mora da bude privlačna! Stoga smatram da je bitno da se privlačno prikazuju predstave, ali smatram i da predstave treba da se tiču društva i trenutka i da odgovaraju na postojeća i važna društvena pitanja, na pitanja koja lebde u vazduhu i mnogi ih prepoznaju i mnoge ta pitanja tište i na njih neuspešno traže odgovor. Uzeti danas nesrećnog Pirandela, sa jednim tako oveštalim komadom, koji je u Beogradu pedesetih ili šezdesetih godina prošlog veka mogao izazivati pažnju razbijanjem mita o jednoj istini, pa ga igrati u sklopu njegovih aktuelnih primedaba na sukob života i umetnosti - to mi se čini potpuno nedgovorno, što se repertoara tiče. Kada uzmete Šest lica... i neki nepostojeći komad koji sprema neka nepostojeća trupa, ubacite neku potpuno proizvoljnu porodicu, koja treba da predstavlja lica sa ulice i lica sa problemom koja traže da pisac odgovori na njena egzistencijalna pitanja - vi se neodgovorno igrate pozorišta.
Za Pirandela je pitanje sukoba jednog formalizovanog pozorišta i presnog života, stvar traženja neke nove istine. Zato on, kao stari ljubitelj i poznavalac melodrame, poseže za nekom problematičnom porodicom iz svog okruženja i svog vremena. Tako vidimo jednu recimo malograđansku porodicu, koja se bavi za nas danas potpuno nerazumljivim pitanjima neke vrste vernosti i nekog nakardnog iskustva. Ta porodica, već jako teatralizovana, traži od pisca, odnosno reditelja/rediteljke, da njih uzme u razmatranje, kao tobože životne, a da odbaci one neke izanđale karaktere, koji tobože u nekoj stilskoj odeći hoće da probaju, valjda, Hamleta. Tu nastaje pravi haos, jer jedna nerealnost hoće da se ubaci i da zameni drugu nerealnost. To je i izeneveravanje pozorišta i izneveravanje i tog jadnog pisca, jer mu se stavlja u usta tekst i na scenu se stavljaju njegove ideje, koje su potpuno lažno protumačene. To se zove falsifikat, a sve prateći doslovnost njegove dramaturgije. Šta je tu adaptirao reditelj Zlatko Paković i zašto je to adaptirao u pogrešnom pravcu, suprotno od ideje pisca da presan i stvarni život sadašnjeg trenutka treba da uđe na scenu i da zameni, već ispražnjeno od sadržaja, pozorište?
Pa zar nema danas stvarnih porodica sa stvarnim problemima koje bi tražile da se stave na scenu i da se na njihova stvarna pitanja odgovori? Zar nema izbeglica iz drugih država bivše Jugoslavije, koje dovoljno pate da zasluže da se njima bavi naše pozorište danas? A da ne govorimo o onim, recimo romskim, porodicama koje žive na ulici od skupljanja i prodaje đubreta? Pa penzionerski parovi koji se ubijaju, da skrate muke gladovanja i bede. Pa učesnici u ratu u kome niko nije učestvovao. Pa studenti koji rade po beogradskim kafićima za mizerne ili nikakve plate. Pa seoska domaćinstva i porodice radnika - kako oni žive i šta je sa njihovim problemima?
Ja razumem ideju reditelja da se pozabavi vezom pozorišta i života, ali onda očekujem da vidim bar pozorište i bar život, koji se sukobljavaju. Ovako je to bila jedna dosadna igrarija, sama sebi svrha. Stvorio se jedan zatvoren sistem znakova koji nije pozivao na komunikaciju, ni publiku, ni glumce, pa su se jadni snalazili kako je ko znao i umeo, a sve je bilo toliko dosadno i nekomunikativno, da su glumci izgleda rešili da ne izađu na poklon. Tako su valjda pokazali da se stide onoga što su uradili. Baš mi ih je bilo žao.
Ali jedna stvar je bila odlična u ovom nekomunikativnom i pogrešno postavljenom delu - scenografija Igora Vasiljeva! Zidovi koji su se pretvarli u sobe i u biblioteke, svetla iz lampi koje su nikle niotkuda, novi prolazi i prelazi iz prostora u prostor - sve je bilo fascinantno, na toj inače premaloj sceni pozorišta Radović. I sve lako izvodljivo i svrsishodno, potpuno razumljivo i potrebno. Sve suprotno od predstave Šest lica traže pisca po Pirandelu, u režiji Zlatka Pakovića.

betonbr83_cement

Cement arhiva

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.