Kada me prijatelji pitaju kakav je roman Emilija Leta i vredi li ga čitati, ja im pokažem drugi pasus u prvom poglavlju naslovljenom kao Krljušti vode (?!):
    Potrčala je pre nego što je stigla išta da oseti ili pomisli. Njena ljubav bila je od te vrste, ljubav kožom i kostima. U trku se ugledala u ogledalu. Pomisao     da ne izgleda naročito sa neuređenom kosom, bez šminke i u haljini u kojoj je sedela za razbojem, odmah je otresla. Hitala je privučena njegovom     toplotom, kao slepo mače, osećajući je kroz vrata, zrak i zidove.
Nedvosmisleno, potencijalni čitaoci prepoznaju ljubavni roman neveštih opisa blizak najkomercijalnijoj vrsti ovog žanra. Ali problem ovog romana se ne otkriva isključivo u patetičnim opisima erotskih scena i osećanja ljubavi. Kada je u trci za Ninovu nagradu, Basarin roman pobedio Emiliju Letu sa samo jednim glasom prednosti i kada su kritičari veoma pohvalno govorili o njemu, pomislili smo da se u romanu krije odista i nešto više uprkos tradicionalnoj formi istorijsko-ljubavnog romana, pripovedanju sveznajućeg pripovedača (osim poslednjeg poglavlja), hronološkom sledu događaja, klasičnim dijalozima. Pisan po ugledu na hibridni, komercijalni žanr, istorijsko-ljubavni roman kojim su u poslednje vreme zasute i naše i strane knjižare, roman Emilija Leta bi trebalo da daleko prevaziđe pomenuti koncept da bi mogao biti svrstan u najuži izbor za Ninovu nagradu.

Jedan od argumenata je bila i teza da je ovo istorijski roman sa pretenzijama prevazilaženja osnovne priče, njenim sažimanjem i temporalnim nadilaženjem. Ali to je veoma zahtevan poduhvat, često nedostižan i najvećim piscima, a likovi krhkog motivacionog korpusa u ovom romanu ne pružaju savremenom čitaocu previše elementa prepoznavanja, baš kao ni poređenje III - XXI vek koje bi upravo posredstvom likova trebalo da se ostvari.
Patetična teza o večnoj ljubavi „koja je nadživela svoj kraj baš kao i Rimsko carstvo u kome se desila“ je ne samo anahrona i banalna, već njena neodrživost pre svega proizilazi iz zbrkanih i nemotivisanih postupaka same junakinje koja do kraja romana, baš kao i u već navedenom pasusu, ostaje „kao slepo mače“.

Lik Emilije Lete je u potpunosti statičan, ne menja se bez obzira na događaje koji „tutnje“ romanom i na ličnom i na opštem planu. Iako napuštena i ponižena, Emilija Leta za Maksimusa Galerija veruje da je „dobar“, ne menjajući ni intenzitet ni boju svoje emocije i pošto, već bivši, muž postane jedan od krvoločnijih imperatora, bezočan u progonu hrišćana, a ona sama postane hrišćanka. U romanu je njen prelazak u hrišćanstvo naprosto preskočen, ničim objašnjen i motivisan, pre svega zato što se i dalje insistira na njenoj „zaljubljenosti“ koju autorka opravdava ničim drugim do „snagom navike“! I odnos junakinje prema drugim likovima samo izaziva čuđenje - najbolji prijatelj joj postaje čovek koji je pokušao da je otruje, rob Navis, lik smutljivca i ulizice, koji prelaskom u hrišćanstvo najednom postaje pozitivan junak. Nemotivisanim i neobjašnjenim promenama - nije jasno zašto su neki likovi podložni emotivnim i karakternim promenama, a drugi ne - autorka posredno sugeriše čitaocu idejnu potku romana, još apsurdniju i slabije utemeljenu od teme večne ljubavi iz koje treba da proizađe pseudometafizički fon romana zasnovan na sumnjivim pretpostavkama: večna ljubav, kako smatra autorka, treba da postane metafora i da se proširi i na kompleksan pojam „agape“, pojam hrišćanske ljubavi u biti veoma različit od žensko-muških odnosa kojima inicijalno vlada eros. Kada dodatno još otkrijemo i citat „kada bi ljudi bili dobri, ljubav ne bi bila potrebna“ ostajemo zatečeni činjenicom da autorka poistovećuje dva nespojiva pojma - Boga i Čoveka, odnosno da se sva simbolika koju nosi hrišćanski Bog (apsolutna ljubav i dobro, istovremeno sadržano u jednom) potencijalno pripisuje i Čoveku, kao što su neprimereno poistovećeni pojmovi Ljubav i Agape, koji se uostalom ovom tezom automatski ukidaju.
Pojedinačne zamerke bi se mogle još dugo nabrajati, ali navedimo ponovo samo one najupečatljivije - patetično sentimentalan doživljaj ljubavi potvrđen brojnim pasusima iste stilske provenijencije, nevešti dijalozi, neuspelo prevazilaženje zadate temporalne potke romana, realistički koncipirani likovi neobjašnjive, često čak paradoksalne motivacije, diletantizam na planu ideja i metaforike iz koga sledi pseudometafizički koncept poistovećivanja nesličnih pojmova Ljubav-Agape-Dobro... Sve to ne pruža previše argumenata za svrstavanje ovog romana u sam vrh prošlogodišnje produkcije, čak i ako prenebregnemo činjenicu da je roman tradicionalistički pisan u svakom pogledu, što mu ne mora a priori ukinuti pravo književnog legitimiteta. Veći je problem, kao što smo videli, unutarnja neusaglašenost i manjak prozaističke veštine, no sam poetički koncept. Za domaću prozu je daleko umesnije bilo podržati neki od romana savremenog rukopisa i tematike kao što su to, ako je već o naglašenoj emociji reč, izvanredan Komo Srđana Valjarevića ili, ako je žensko pismo u pitanju, Izlaženje Barbi Marković, romani koji intrigiraju i po mnogo čemu imponuju savremenom čitaocu, što se za roman Emilija Leta svakako ne može reći.