Beton br.16
Utorak 03. april 2007.
Piše: Jasmina Vrbavac

Krljušti ljubavi

Mirjana Mitrović, Emilija Leta,

Plato, Beograd 2006.

Kada me prijatelji pitaju kakav je roman Emilija Leta i vredi li ga čitati, ja im pokažem drugi pasus u prvom poglavlju naslovljenom kao Krljušti vode (?!):
    Potrčala je pre nego što je stigla išta da oseti ili pomisli. Njena ljubav bila je od te vrste, ljubav kožom i kostima. U trku se ugledala u ogledalu. Pomisao     da ne izgleda naročito sa neuređenom kosom, bez šminke i u haljini u kojoj je sedela za razbojem, odmah je otresla. Hitala je privučena njegovom     toplotom, kao slepo mače, osećajući je kroz vrata, zrak i zidove.
Nedvosmisleno, potencijalni čitaoci prepoznaju ljubavni roman neveštih opisa blizak najkomercijalnijoj vrsti ovog žanra. Ali problem ovog romana se ne otkriva isključivo u patetičnim opisima erotskih scena i osećanja ljubavi. Kada je u trci za Ninovu nagradu, Basarin roman pobedio Emiliju Letu sa samo jednim glasom prednosti i kada su kritičari veoma pohvalno govorili o njemu, pomislili smo da se u romanu krije odista i nešto više uprkos tradicionalnoj formi istorijsko-ljubavnog romana, pripovedanju sveznajućeg pripovedača (osim poslednjeg poglavlja), hronološkom sledu događaja, klasičnim dijalozima. Pisan po ugledu na hibridni, komercijalni žanr, istorijsko-ljubavni roman kojim su u poslednje vreme zasute i naše i strane knjižare, roman Emilija Leta bi trebalo da daleko prevaziđe pomenuti koncept da bi mogao biti svrstan u najuži izbor za Ninovu nagradu.

Jedan od argumenata je bila i teza da je ovo istorijski roman sa pretenzijama prevazilaženja osnovne priče, njenim sažimanjem i temporalnim nadilaženjem. Ali to je veoma zahtevan poduhvat, često nedostižan i najvećim piscima, a likovi krhkog motivacionog korpusa u ovom romanu ne pružaju savremenom čitaocu previše elementa prepoznavanja, baš kao ni poređenje III - XXI vek koje bi upravo posredstvom likova trebalo da se ostvari.
Patetična teza o večnoj ljubavi „koja je nadživela svoj kraj baš kao i Rimsko carstvo u kome se desila“ je ne samo anahrona i banalna, već njena neodrživost pre svega proizilazi iz zbrkanih i nemotivisanih postupaka same junakinje koja do kraja romana, baš kao i u već navedenom pasusu, ostaje „kao slepo mače“.
Ako je to ljubav

Lik Emilije Lete je u potpunosti statičan, ne menja se bez obzira na događaje koji „tutnje“ romanom i na ličnom i na opštem planu. Iako napuštena i ponižena, Emilija Leta za Maksimusa Galerija veruje da je „dobar“, ne menjajući ni intenzitet ni boju svoje emocije i pošto, već bivši, muž postane jedan od krvoločnijih imperatora, bezočan u progonu hrišćana, a ona sama postane hrišćanka. U romanu je njen prelazak u hrišćanstvo naprosto preskočen, ničim objašnjen i motivisan, pre svega zato što se i dalje insistira na njenoj „zaljubljenosti“ koju autorka opravdava ničim drugim do „snagom navike“! I odnos junakinje prema drugim likovima samo izaziva čuđenje - najbolji prijatelj joj postaje čovek koji je pokušao da je otruje, rob Navis, lik smutljivca i ulizice, koji prelaskom u hrišćanstvo najednom postaje pozitivan junak. Nemotivisanim i neobjašnjenim promenama - nije jasno zašto su neki likovi podložni emotivnim i karakternim promenama, a drugi ne - autorka posredno sugeriše čitaocu idejnu potku romana, još apsurdniju i slabije utemeljenu od teme večne ljubavi iz koje treba da proizađe pseudometafizički fon romana zasnovan na sumnjivim pretpostavkama: večna ljubav, kako smatra autorka, treba da postane metafora i da se proširi i na kompleksan pojam „agape“, pojam hrišćanske ljubavi u biti veoma različit od žensko-muških odnosa kojima inicijalno vlada eros. Kada dodatno još otkrijemo i citat „kada bi ljudi bili dobri, ljubav ne bi bila potrebna“ ostajemo zatečeni činjenicom da autorka poistovećuje dva nespojiva pojma - Boga i Čoveka, odnosno da se sva simbolika koju nosi hrišćanski Bog (apsolutna ljubav i dobro, istovremeno sadržano u jednom) potencijalno pripisuje i Čoveku, kao što su neprimereno poistovećeni pojmovi Ljubav i Agape, koji se uostalom ovom tezom automatski ukidaju.
Pojedinačne zamerke bi se mogle još dugo nabrajati, ali navedimo ponovo samo one najupečatljivije - patetično sentimentalan doživljaj ljubavi potvrđen brojnim pasusima iste stilske provenijencije, nevešti dijalozi, neuspelo prevazilaženje zadate temporalne potke romana, realistički koncipirani likovi neobjašnjive, često čak paradoksalne motivacije, diletantizam na planu ideja i metaforike iz koga sledi pseudometafizički koncept poistovećivanja nesličnih pojmova Ljubav-Agape-Dobro... Sve to ne pruža previše argumenata za svrstavanje ovog romana u sam vrh prošlogodišnje produkcije, čak i ako prenebregnemo činjenicu da je roman tradicionalistički pisan u svakom pogledu, što mu ne mora a priori ukinuti pravo književnog legitimiteta. Veći je problem, kao što smo videli, unutarnja neusaglašenost i manjak prozaističke veštine, no sam poetički koncept. Za domaću prozu je daleko umesnije bilo podržati neki od romana savremenog rukopisa i tematike kao što su to, ako je već o naglašenoj emociji reč, izvanredan Komo Srđana Valjarevića ili, ako je žensko pismo u pitanju, Izlaženje Barbi Marković, romani koji intrigiraju i po mnogo čemu imponuju savremenom čitaocu, što se za roman Emilija Leta svakako ne može reći.

REAKCIJA! ŠTEMOVANJE
Cement arhiva

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.