Beton br.55
Utorak 30. septembar 2008.
Piše: Marjan Čakarević

Kritika sopstvenog uma

Matija Bećković, Kad budem mlađi,

Matica Srpska, 2007.

Onog trenutka kad počne da peva i misli za određenu ciljnu grupu, ideološku ili bilo koju drugu, pesnik prestaje da peva za svet, i tada i svoju poeziju i jezik na kojem peva izopštava iz sveta, iz svetske istorije. U svojoj poslednjoj knjizi, poemi Kad budem mlađi, Bećković je u ideološko-političkoj akciji poništavanja poezije kao poništavanja rada, došao do zadivljujuće praznine, do čiste duhovne meta-impotencije. Nijedna od pesama koje pripadaju ovoj poemi ničim ne opravdava svoje postojanje, bilo koja i bilo koliko da ih se izbaci iz knjige, ili da ih se dopiše još ovoliko, niko ne bi primetio. Tako se dolazi do prividnog paradoksa da onaj ko od poezije i preneseno i bukvalno živi, zapravo poništava bilo kakav smisao i potrebu za poezijom.
U stotinak pesama Bećković preko najjeftinije ironije, koja je osnovni (i jedini) umetnički sastojak ove knjige, pokušava da uobliči antiglobalizacijski stav, ali budući da o tome ne zna mnogo, i da ga ovaj pokret ustvari uopšte ni ne interesuje, tema mu iz pesme u pesmu izmiče, a o problemu peva na nivou duha prigradskih kafanskih preklapanja: „Na testo ću staviti veto/ Palačinke gledati popreko/ Kao da nisam onoliko kružio oko njih/ Kad su mi dali do znanja/ Da mi se i glas omastio/ Ljutio sam se na želudac/ Što mi nije nagovestio/ U kakve se nevolje uvaljujem/ Uostalom standardi EU su jasni/ U pogledu stoke i domaće rakije“. Infantilnost kojom se pesnički subjekat ogrće preko hiperbolizovano-groteskizovane odgovornosti prema svom telu, znači zapravo podilaženje sopstvenoj epohalnoj neodgovornosti. Bećkoviću nedostaje makar i zrnce provokativnosti koje postoji u Kusturičinim kulturno-političkim akcijama, a to je ideološka matrica koja mu je najbliža i na kojoj bi želeo da izgradi svoju poemu: „Kad budem mlađi/ Nikad zaludan/ Znajući za meru/ Skratiću ime i prezime/ čemu toliki slogovi/ I tako dugačka imena/ U tako maloj i mizernoj zemlji/ S tom dužinom/ Ne možemo u svet/ Insistirati na ić/ Koje svi čitaju ik/ A ne treba ti nickname/ Politički je nekorektno/ Važno je za koju firmu radiš/ A ne kako se zoveš/ Nikoga to u svetu ne zanima/ I nije realno očekivati/ Da se iko smara/ I ikad igde/ Pravilno izgovori/ Tvoje deplasirano/ Ime i prezime“.
Odsustvo bilo kakvog dodira između duha koji peva i sveta koji pokušava da opeva znači ontološku neutemeljenost tog duha; pojmovi Cosmo i Man’s health ideologije koji se ovde nabrajaju ispražnjeni su od smisla i sadržaja, čime ovaj duh ni ne može, kao što želi tokom cele poeme, da ih vrednuje, jer tu gde nema dodira ne može da bude ni vrednovanja; oni, pojmovi, lebde iznad njega nedohvatni, kao što on želi da lebdi iznad njih. Ovo se najbolje vidi u aljkavosti sa kojom se izrazi i fraze iz engleskog ili drugih jezika uključuju u tekst. Polovina tih reči koje se navode imaju greške što u pravopisu, što u značenju: str. 14 Angelina Jollie umesto Jolie, str. 27 Collours umesto Colors, str. 72 suport umesto support str. 133 fast dead umesto fast death. Bećković takođe greši i kad su u pitanju uskostručne odrednice, pa na str. 83 umesto Hemingway, piše Hamingway, a na str. 135 umesto weltanschauung piše weltanschaung, što se ipak ne očekuje od nekog ko je rekao da je Gete njegov pretpostavljeni. VIP napisano je na ćirilici na kojoj ta skraćenica ne znači ništa, u nizu skraćenica koje su date na originalu, a pri kraju kojeg niza stoji na engleskom Very important person; ili nejasno pominjanje zanimanja DJ u istom tom nizu gde se navode sinonimi za osobu od ugleda; ili meteoseksualac umesto metroseksualac (ovo sve sa strane 80), kao i main stream umesto mainstream str. 135 ili semperidem umesto semper idem, str. 120 – sve to spada u sitnije značenjske i pravopisne nepreciznosti. Malo veću zabunu izaziva Grandwation hat sa strane 134, jer tom kontekstu odgovara „graduation hat“, ali moguće je da pesnik koristi neke ozbiljnije rečnike. Očigledna je štamparska greška Rersonal, umesto personal, ili pravopisni propust sa strane 70 gde piše mailom, na engleskom, potencirano italikom, a ta reč, napisana bez crtice između, ne znači ništa. Poslednji navodi mogu izgledati kao sitničarenje, međutim, ova vrsta grešaka u jezički osetljivoj delatnosti kakva je književnost, a poezija ponajviše, velike su kao Kosovo, dok u ovakvoj poeziji one predstavljaju mnogo više od običnih lektorskih propusta. Jer ako pesnički subjekt kroz ironično prenaglašavanje napora koje ulaže da se modernizuje, pri čemu, u drugom planu želi da se predstavi kao neko ko je modernizaciji doskočio i ko je odavno provalio šta ustvari znače novi trendovi, a pri tom nije savladao ono što na neki način simbolizuje taj proces, a to je engleski jezik, onda iz tog nesklada progovara nešto suštinski lažno, mnogo više lažno nego što je to lažna država Kosovo.
Pokušaj da se kritikuje imperativ modernizacije, koji se u srpskom društvu pojavljuje sa Đinđićem kao simbolom na prelazu vekova, svodi se, pre svega, na problem dijete. On Đinđićevo nasleđe, sasvim na određenoj ideološkoj liniji, dovodi u pitanje, između ostalog, u pesmi u kojoj kaže „da se prvi srpski đak/ Usudio da ode u toalet/ Tek posle 5. oktobra 2000“. U ovim i nekolicini stihova iz poslednje pesme, koja je neka vrsta poente, i treba tražiti ključna značenjska i ideološka usmerenja Bećkovićeve poeme. Jer dok je čitava knjiga nizanjem stihova bez ikakvog stvarnog pozvanja samo otužna i dosadna, pominjanje Svetog Save, Njegoša, Obilića, Principa i, razume se, Kosova, predstavlja kritiku antitradicijskih, dakle antisrpskih društvenih trendova. Međutim, nijedno od ovih imena ne znači konkretan lik i delo, ili oblast, to su pseudosimboli banalizovani od strane Bećkovića i sledbenika do te mere da ne znače gotovo ništa, ponajmanje ono što stvarno znače.
A upravo je odnos prema tradiciji od vanrednog značaja ne samo za razumevanje ove poeme ili Bećkovićevog dela uopšte, nego i vladajućeg kulturno-političkog modela naše javne scene prethodnih dvadesetak godina. Predstavljajući sebe, sa nizom netalentovanih podražavalaca, kao jedine istinske čuvare srpske kulture i tradicije, on je čitavu tu kulturu zapravo poništavao, budući neuključen u bilo koje pesničko i, što je važnije, egzistencijalno iskustvo koje nije epsko-patrijarhalno. Prizivanje pojedinih pesnika nije kod Bećkovića reaktuelizacija njihovog iskustva u novom epohalnom kontekstu, a taj je postupak vrlo uspešno ostvaren kod raznih pesnika njegove i bliskih mu generacija, nego uglavnom predstavlja paravan za promovisanje retrogradne ideologije.
Prividno paradoksalno, ali u stvari razumljivo, onaj na koga je svojom poezijom, još od poznatog Mihizovog teksta, najviše ukazivano da liči, najveći klasični srpski pisac – Njegoš, želeći da bude promovisan u nekakvog Njegoša posle Njegoša, ostao mu je pesnički potpuno stran i to iz najmanje dva razloga: Njegoš se sveta nikad nije plašio, niti je bežao od odmeravanja sa njim, naprotiv, on se i sa plemenom i sa svetom muški suočavao. I drugo, za pesničko iskustvo važnije, Njegoš nikada nije lako pevao i od svoje poezije pravio panađure i posela, znajući već tada, na počecima nove srpske kulture, da tamo gde ima vašara i sabora – nema poezije. Njegoševo suočavanje sa svetom, nasuprot Bećkovićevom, pre svega znači sposobnost da se u poeziji svet imenuje, a ne da sebe i pleme skriva u lažne zamenice i nepostojeće zagonetke, kojima se na ideološkoj ravni prikrivaju negativne plemenske pojave i trendovi i kojima se, tom lažnom i kukavičkom saosećajnošću, povlađuje. Zanimljivo je u ovom kontekstu zašto se kao nacionalni simboli nikad ne navode npr. Sterija, Laza Kostić, Vinaver, kamoli Rastko Petrović, Ljubomir Micić ili Laza Pačuo.
Tako prizivanje Svetog Save ili Njegoša na kraju poeme ne znači poziv na ponovno čitanje i promišljanje njihovog dela, ono znači opravdanje i izuzimanje od odgovornosti čitanja i promišljanja tih dela od strane Bećkovićeve ciljne čitalačke grupe, a to izuzimanje od odgovornosti upravo i jeste poništavanje srpske tradicije. Cinično bi se moglo primetiti da ovo izuzimanje od odgovornosti ima i svoju tarifu, a ona je oko 20.000 dinara u proseku za književno veče u lokalnom Domu kulture. A ovim je, valjda, utvrđena i tržišna vrednost najskuplje srpske reči.

Pevanje i mišljenje

Cement arhiva

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.