Vrlo je lepa ideja da se pozorišne predstave igraju i van uobičajenih pozorišnih prostora. Na taj način medij, nekako sam postaje poruka. Već pri odabiru prostora, autor šalje osnovne informacije o predstavi koju prikazuje i obrazuje nekakvu indikaciju društvenog konteksta, pa i stila igre i cilja kome teži. Predstava Glad Andreja Nosova igra se u bivšem Beoizlogu, ili je to bila knjižara kafić, a publika zaista sedi u izlogu za velikim stolom i u kasno zimsko veče izložena je zajedno sa glumcima, pogledima slučajnih prolaznika koji zaista zastaju pred izlogom i kratko prate šta se u tom prostoru, kao u nekom akvarijumu, dešava. Vrlo dobar odabir mesta za igru, nema šta. Zatim fingirana situacija pozivnica i natpisa na stolu – ispred svake stolice napisano je ime zaista pozvanog gosta-gledaoca! Svega 20 mesta za velikim stolom a nekoliko mesta je ostavljeno za glumce: Mirjanu Kranović, Branka Cvejića, Vladimira Aleksića, Aleksandru Janković, Hristinu Popović, Milana Marića, Jovanu Gavrilović i Draška Adžića – od zvezda do početnika, od starijih do najmlađih. Pedstava počinje u pretprostoru proverom pozivnica po spisku i služenjem pravog, odličnog crnog i belog vina, kao na pravom koktelu. Zatim uz zaglušujuću muziku kao u nekoj diskoteci, glumci počinju da plešu među malobrojnom publikom, kao da su zaista na nekoj žurci, pa čak i prilaze gledaocima pojedinačno sa jednostavnim, nemaštovitim pitanjima: kako vam se sviđa. Šta da nam se svidi kad još ništa nije ni počelo!?

Predstava zapravo, počinje sedanjem za sto po strogom protokolu, svako na svoje obeleženo mesto i uvodnim govorom Branka Cvejića, obučenog u skupoceno, pravo

večernje odelo sa kravatom. On drži neku vrstu zdravice, otrcane fraze dobrodošlice, tako da dalji tok obećava neku vrstu rasprave o malograđanskom, ili velikograđanskom, načinu komunikacije – na slavama, na koktelima, na sedeljkama... Međutim, počinju da se ređaju scene gneva nevoljene kćerke prema svemoćnom ocu, ali bez otklona. Mlada glumica uzbuđeno viče, trese se od gneva, dok izgovara nekoliko toliko banalnih rečenica o nekoj toliko sitnoj temi svog nevažnog života, a otac Branko Cvejić, tolerantan i miran, obećava joj veliku finansijsku pomoć ako ostavi svog sadašnjeg dečka, nekog huligana za koga ona tvrdi sva u suzama da je jedina njena ljubav, do kraja života. Svašta!

I to nije sve, počinju razni dijalozi Mirjane Karanović i jednog mladog glumca, o prvim ljubavnim iskustvima, o sastancima i rastancima..., sve to na nivou rekla-kazala i još gore od same Mir-Jam. Tamo bar ima nekog stila, pa se može igrati i igralo se sa otklonom, a ovde se te najbanalnije malograđanske brbljarije, bez stila i otklona, igraju kao iskreni susret.

Skoro do kraja ove predugačke predstave, očekivao sam da konačno vidim distancu od ovog neverovatno ispražnjenog sadržaja, na nivou TV serije Seks i grad, kad ono – glumci to sve najozbiljnije igraju i tobože se uživljavaju u ovakve gluposti, koje su, kažu u programu, vežbali 6 meseci i koje, da su prikazane u nekom provincijskom amaterskom pozorištu, pa ni po jada – ali u Kulturnom Centru Beograda, na Trgu Republike, pa to stvarno nisam mogao ni da sanjam da ću ikad gledati. Neverovatno! Kuku Todore!