Beton br.142
Petak 06. decembar 2013.
Piše: Goran Cvetković

KO SE BOJI MIR-JAM

Glad, reditelj Andrej Nosov, produkcija Kulturni centar Beograda, Pop-up prostor KCB, premijera, četvrtak 5. decembar 2013.

 

 

 

Vrlo je lepa ideja da se pozorišne predstave igraju i van uobičajenih pozorišnih prostora. Na taj način medij, nekako sam postaje poruka. Već pri odabiru prostora, autor šalje osnovne informacije o predstavi koju prikazuje i obrazuje nekakvu indikaciju društvenog konteksta, pa i stila igre i cilja kome teži. Predstava Glad Andreja Nosova igra se u bivšem Beoizlogu, ili je to bila knjižara kafić, a publika zaista sedi u izlogu za velikim stolom i u kasno zimsko veče izložena je zajedno sa glumcima, pogledima slučajnih prolaznika koji zaista zastaju pred izlogom i kratko prate šta se u tom prostoru, kao u nekom akvarijumu, dešava. Vrlo dobar odabir mesta za igru, nema šta. Zatim fingirana situacija pozivnica i natpisa na stolu – ispred svake stolice napisano je ime zaista pozvanog gosta-gledaoca! Svega 20 mesta za velikim stolom a nekoliko mesta je ostavljeno za glumce: Mirjanu Kranović, Branka Cvejića, Vladimira Aleksića, Aleksandru Janković, Hristinu Popović, Milana Marića, Jovanu Gavrilović i Draška Adžića – od zvezda do početnika, od starijih do najmlađih. Pedstava počinje u pretprostoru proverom pozivnica po spisku i služenjem pravog, odličnog crnog i belog vina, kao na pravom koktelu. Zatim uz zaglušujuću muziku kao u nekoj diskoteci, glumci počinju da plešu među malobrojnom publikom, kao da su zaista na nekoj žurci, pa čak i prilaze gledaocima pojedinačno sa jednostavnim, nemaštovitim pitanjima: kako vam se sviđa. Šta da nam se svidi kad još ništa nije ni počelo!?

 

32968526529ca36f36f7b774471644_640x426

 

Predstava zapravo, počinje sedanjem za sto po strogom protokolu, svako na svoje obeleženo mesto i uvodnim govorom Branka Cvejića, obučenog u skupoceno, pravo

večernje odelo sa kravatom. On drži neku vrstu zdravice, otrcane fraze dobrodošlice, tako da dalji tok obećava neku vrstu rasprave o malograđanskom, ili velikograđanskom, načinu komunikacije – na slavama, na koktelima, na sedeljkama... Međutim, počinju da se ređaju scene gneva nevoljene kćerke prema svemoćnom ocu, ali bez otklona. Mlada glumica uzbuđeno viče, trese se od gneva, dok izgovara nekoliko toliko banalnih rečenica o nekoj toliko sitnoj temi svog nevažnog života, a otac Branko Cvejić, tolerantan i miran, obećava joj veliku finansijsku pomoć ako ostavi svog sadašnjeg dečka, nekog huligana za koga ona tvrdi sva u suzama da je jedina njena ljubav, do kraja života. Svašta!

 

I to nije sve, počinju razni dijalozi Mirjane Karanović i jednog mladog glumca, o prvim ljubavnim iskustvima, o sastancima i rastancima..., sve to na nivou rekla-kazala i još gore od same Mir-Jam. Tamo bar ima nekog stila, pa se može igrati i igralo se sa otklonom, a ovde se te najbanalnije malograđanske brbljarije, bez stila i otklona, igraju kao iskreni susret.

 

Skoro do kraja ove predugačke predstave, očekivao sam da konačno vidim distancu od ovog neverovatno ispražnjenog sadržaja, na nivou TV serije Seks i grad, kad ono – glumci to sve najozbiljnije igraju i tobože se uživljavaju u ovakve gluposti, koje su, kažu u programu, vežbali 6 meseci i koje, da su prikazane u nekom provincijskom amaterskom pozorištu, pa ni po jada – ali u Kulturnom Centru Beograda, na Trgu Republike, pa to stvarno nisam mogao ni da sanjam da ću ikad gledati. Neverovatno! Kuku Todore!

Cement arhiva

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.