Beton br.132
Utorak 19. februar 2013.
Piše: Stefan Aleksić

Ko ne razume Anu Karenjinu, ne razume ni Rusiju

Da li sve dobre kritike liče jedna na drugu, to ne znam, ali sam siguran da su sve loše kritike loše na sopstveni način. Očekivao sam da će novi film „Ana Karenjina“ izazvati, u najmanju ruku, zanimljive reakcije. Iako možda rubrika kultura prođe ispod radara prosečnog čitaoca, zainteresovanog za krv iz crne hronike, političku pornografiju (onu bez gaća) ili patetično-utešni reket N. Đ. za koji se, prema rečima Kokana Mladenovića, svi držimo da se ne bismo podavili u sopstvenim govnima, meni nije promakla kritika ovog filma u najstarijem domaćem listu (http://www.politika.rs/rubrike/ Kultura/Iz-supljeg-u-prazno.sr.html). Ako je verovati Dubravki Lakić, koja kritiku potpisuje, film „Ana Karenjina“ je prosipanje iz šupljeg u prazno. Iako autorka dodaje da mu se mora odati priznanje za vizuelnu inventivnost, ovo je ipak holivudski film, koji je, podrazumeva se, uzeo roman i onda ga obradio, prilagodio (prodaji) i time ga upropastio. Naime, prilagođeni scenario nije obratio pažnju na „supstancu“, pri čemu izostaju „tematska širina i esencijalne slike“. Dalje, film nije pokazao obzir i niti trunku razumevanja za „kompleksnu i senzibilnu slovensku dušu“,¹ niti za „rodoljublje i hrabrost Rusa“. Autorka kritike ima objašnjenje koje zahvata sve ove probleme: film je „zapadnjačko“ čitanje istoimenog romana a ono je, po svemu sudeći i samo se po sebi podrazumeva, manjkavo. Treba podsetiti da su u Rusiji film takođe razapeli na krst. Njima se međutim nije svidelo što je glavna glumica bila previše mršava (ruska duša ima malo veći stomak).
Skok sa kritike u „Politici“ na komični detalj sa ruskih patriotskih blogova nije slučajan jer banalni komentar koji ruski blog-kritičari daju filmu i „Politikina“ kritika imaju sličnu epistemološku osnovu.

 

KOMPLEKSNA SLOVENSKA DUŠA

„Kompleksnost slovenske duše“, kako je naziva autorka kritike, je jedna krajnje mistična kategorija. Uostalom, „ruska duša“ danas ne postoji gotovo nigde sem u lamentima nad sudbinom i zlom stvarnošću koja je upropastila „prave vrednosti“. Ruska duša, kao proizvod devetnaestog veka duboko je ukorenjena u slovenski romantizam i nastaje kao jedna od mistifikacija panslovenskog političkog pokreta. Glavna odlika romantičarske paradigme je da ona zajedništvo nacije smatra emanacijom neke unutrašnje istosti pripadnika nacije. Dakle, postoji neko mitsko zajedništvo i neka zajednička „crta“ ili „osobina“. A ukoliko je ona odlika pripadnika jedne grupe, onda je ta osobina tajna i misteriozna za sve ostale. Tajnost te zajedničke osobine zato postaje centralno mesto identitetskih investicija. Kako „to nešto“, poput šifre kojom se dekodiraju značenja, poseduju posvećeni i privilegovani pripadnici, onda su samo oni pozvani i merodavni u tumačenju, recimo, književnog dela kao što je ovo, dok su sva ostala čitanja diskvalifikovana.
Identitetska kriza devedesetih (preciznije: nacionalističko osiromašenje epistemološke osnove identiteta. On je sveden na ontolologiju, nešto sa čim se rađamo i kraj priče) uslovila je učestalo pozivanje upravo na transcedentne i nerazumljive (čitaj: bezsadržajne) kategorije a usput je podstakla i hiperprodukciju novog pan-srpsko-slovensko-ruskog-sve-i-svašta misticizma.² Tako „ruska duša“ i „slojevita slovenska duša“ ne prestaju da budu simbolički pretrpana polja baš zato što omogućavaju ideološku manipulaciju jednom spornom i iznad svega nejasnom kategorijom. „Ko ne razume Guču, ne razume ni Srbiju“ identitetski je trik koji je nekadašnji premijer Srbije upotrebio ne bi li svoje pijane slušaoce prividno privilegovao, pa makar to bilo za neku mitsku tajnu i na nekakvom transcedentnom nivou. (ili to ili ja ne razumem Srbiju) Usput on podcrtava i to da postoji neka „tajna“ koja se da razumeti. Isti ovaj trik, nepotrebno a smatram i nenamerno, koristi Dubravka Lakić kada kaže da u romanu postoji neka „supstanca“ koju zapadnjačko čitanje ne može prokljuviti. Izgleda da našoj famoznoj kritičarki nije pošlo za rukom da izbegne zamku koju je nametnula nacionalističko-mistička strategija koncipiranja zajedništva.

betonbr132_cement

 

RAZUMETI RUSIJU

Ja, sa druge strane, smatram da je film odlično uspeo da opiše predrevolucionarno rusko društvo devetnaestog veka. Baš zato što Rusija devetnaestog veka ima svoje lice i naličje film se odvija u pozorištu koje ima scenu, publiku i kulise, koje su rezervisane za bedu: menjanjem pozicije u pozorištu menja se i društveno okruženje. Granice ove tri sfere su, međutim, do te mere zamagljene da je često nemoguće reći iz koje pozicije se radnja posmatra, što poentira viktorijanski nejasnu granicu privatnog i javnog. Moralizatori guraju svoj nos gde mu nije mesto i osuđuju jedan banalni čin dok ignorišu tuberkuloznu sirotinju na ulici. Drama sa tri lika (aristokratija, seljaštvo i licemerno moraliziranjei³) osnovna je potka i Tolstojevog romana i ovog raskošnog filma. U toj igri Tolstoj očigledno favorizuje telurski subjekt, naivnog i iskrenog seljaka personifikovanog u Ljevinu. Ovako posmatrano, Tolstojev roman kritikuje upravo Rusiju, pa se u ovom smislu može reći da je „Ana Karenjina“ zaista pravi socijalni roman.
A ukoliko je razumevanje „slovenske duše“ merilo, kao što sugeriše Politikina kritičarka, onda je roman „Ana Karenjina“ ništa više do najobičniji larpurlartizam. Nastavimo li da insistiramo na razumevanju mistične dubine, neke misteriozne, kako je Dubravka naziva, „supstance“, nužno ćemo ignorisati kritičku komponentu romana. Mistična i neuhvatljiva supstanca odlično je oružje u imobilizaciji kritičke misli. Namesto društvene angažovanosti, imperativ je razumevanje transcedentnih „suština“!
Ispada da je jedino nerazumevanje „supstance“ na strani onih koji ovaj holivudski film odbacuju zato što je holivudski, nesvesni da možda i Tolstojev roman cene samo zato što ga je napisao jedan Rus.

 

¹ Pretpostavljam da je zapadna načinjena od jednog komada prenapregnutog čelika/betona i da nit je kompleksna nit je slojevita, već je neka, štajaznam, monumentalna, automatska i robotska?
² Naravno, svi ostali etno-nacionalizmi, kao na primer nemački, patili su od sličnih boljki.
³ Seljaštvo je jedini deo filma koji se nema „svoj deo pozorišta“, scene na selu se dešavaju u prirodi.

Cement arhiva

2019.

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.