Beton br.141
Nedelja 04. februar 2018.
Piše: Igor Đorđević

KO HOĆE DA ČITA, MORA DA TRPI

Čitalačka beleška povodom romana Srodnici Jovice Aćina


„Da, postoje zagonetke koje su po nas smrtonosne“. Jedna od tih zagonetki namenjena je meni. Pre je to pitanje, a odgovor je zagonetan jer ga ne znam. Zašto čitam brojne knjige koje odmah zaboravim i nakon čijeg čitanja ostaje zapitanost zašto sam toliko dragocenog vremena potrošio. Ponašam se kao da imam vremena na pretek. Pa čitam puno toga što iznedri naše vreme, sve nadajući se da ću pronaći knjigu dostojnu čitanja.


I tako zapitanost po zapitanost postanem dosadan čitaocu ovog zapisa. Pisci današnji to ne primećuju. Oni pišu svojih 150, 200, 250 potrebnih stranica da bi se njihov uradak označio u CIPu romanom i dobio mesto u knjižari. Još ako je izdavač bogat i ima u svom posedu lanac knjižara može da osvane neka i gromopucatelna najava i reklama.


Pročitah roman Jovice Aćina „Srodnici“. On je jedan od onih što ostadoše u 5 poslednjih, u izboru za NINa. Sad izdavač ima prava da odštampa lentu sa natpisom: Uži izbor za NINovu nagradu 2018. Nadograditi početnu reklamu.


Roman koji sam pročitao liči na onu situaciju u životu kada odete u posetu staroj rođaci i ona vam priča o pomrloj familiji i prošlim vremenima sve ističući da je ona pretekla i ona ima pravo da pamti. A pri tom pred vas iznese bajate kolače, koji su davno izgubili ukus. Vi uzmete jedan i kao pojedete ga, sve mukujući u tišini što ste u posetu i otišli.


1200px-Roberto_bolaño

Fantom u tekstu


Tako je i sa ovim romanom. Poznati rad Jovice Aćina, poznate teme iz brojnih njegovih kratkih priča, koje imaju voj manir i svoju prepoznatljivost na oskudnoj pijaci srpske književnosti u ovoj, za njega prvi put korišćenoj dužoj formi, dobijaju još jedno ponavljanje i reprodukciju, koja poznavaoce njegovog dela treba da ostave ravnodušnim, a teško će privući nekog novog čitaoca. Opsesija Kafkom, De Sadom, dvojnicima, fantomima, putovanjima, udvostručavanjima, jereticima i ovde biva još jednom ponovljen manir. Na to se nadograđuje neprekidna potraga za fantomom proisteklim iz književnosti. Fantom je Roberto Bolanjo jedan od autora koji je obeležio književnost kraja XX veka i početka XXI. U pripovedač traga za bliskošću sa sobom, traga za svojom senkom u njima. I prva potraga za svojim istinskim precima, prerasta za potragom za srodnicima u književnosti. Pripovedač bi kao da bude srodnik Bolanjov, ne da bi se okoristio njegovim uspehom, nego da bi potvrdio sebe, kao nekog ko ima isti krvotok sa znanim piscem. I sva ta potraga i susretanja sa samim sobom, željenim i pronalaženim i gde ga nema, čine pripovedačevu opsednutost.


A ja kao čitalac prolazim kroz nju i ona ne ostavlja trag na meni. Nego samo projuri kroz mene kao neki ferari virus. „Od svih katastrofa koje više ne možemo da izbegnemo samo jedno će nas spasti: početak Trećeg svetskog rata, i evo ga, almost guaranteed, pomalja se na horizontu, beskonačno lišen razbora i milosti. Sve mi to prolazi kroz glavu i gubi se u ćorsokacima mozga. I ovo mi je proletelo kao poslednje: sve koji žive dvostrukim životom naposletku vreba i dvostruka smrt.“ Morao sam podvući ove rečenice. Da ih bolje uoči čitalac. I da kada shvati u koji je ćorsokak zapao čitanjem knjige, pokuša sam da se iskobelja iz ćorsokaka ili pustoši zavisi gde sa njom stigne i gde u njoj zastane.

Cement arhiva

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.