Beton br.37
Utorak 22. januar 2008.
Piše: Nemanja Mitrović

Kišni čovek

Dragan Stojanović, Poverenje u Bogorodicu,
Dosije, Beograd 2007.

Poslednja knjiga Dragana Stojanovića, Poverenje u Bogorodicu, sastavljena je od sedam ogleda, a osnovni problem predstavlja ispitivanje kompleksnog odnosa između poetske Lepote i Sakralnog. Pišući o ovoj knjizi Srđan Vučinić je istakao kako bitno mesto zauzima završni esej „Umetnost romana“, kao i „Predgovor“, jer sadrže „sažetu poentu ponuđenih analiza i okvir za svojevrsnu filozofiju
književnosti i umetnosti koju Dragan Stojanović zastupa kao univerzitetski profesor, ali i kao esejista i romanopisac (Politika, 4. 8. 2007). Ukoliko se „Umetnost romana“ zaista može shvatiti kao svojevrsna prolegomena za razmatranja različitih književnih dela, onda bi moglo biti korisno da razmišljanje o knjizi profesora Stojanovića počne od pomenutog eseja.
Osnovu ovog kratkog teksta čini binarna opozicija između umetnosti i civilizacije zlatnog teleta, tj. modernog kapitalističkog društva. Umetnost nam, zahvaljujući razumevanju ispričanog, pomaže u preosmišljavanju sopstvenog života. Ukratko, tamo gde su lepota i umetnost - tamo je sloboda, dok je, sa druge strane, „život sveden na klanjanje teletu... pust, isprazan, pornografski, bolestan, ružan, grub, dosadan. Umetnost postoji da ne bi bio takav...“ (Poverenje u Bogorodicu, str. 262). Prvo pitanje koje se postavlja glasi: da li između književnosti i umetnosti, sa jedne, i modernog kapitalističkog društva, njegove ideologije i masovne kulture zaista postoji tako jasna odeljenost?
Prilikom pokušaja da odgovorimo na ovo pitanje od velike koristi može biti tekst Terija Igltona The Rise of English. Definicija književnosti u današnjem smislu ima svoj početak u romantizmu, dok se njeno savremeno značenje učvrstilo krajem 18. veka, u periodu kada Engleska postaje prva industrijsko-kapitalistička zemlja na svetu. Književnost se prvo odnosila na kreativno ili maštovito delo, pri čemu imaginacija označava i nešto izmišljeno, ali i nešto vizionarsko i inventivno - delo je spontano, a ne proračunato; kreativno, a ne mehaničko. Književnost postaje alternativna ideologija sa zadatkom da izmeni kako društvo, tako i pojedinca, preko vrednosti koje su otelovljene u umetnosti. Ova koncepcija odgovara navedenoj tezi iz Poverenja u Bogorodicu.
Međutim, književnost je postala i predmet poučavanja u kolonijama Imperije, od koga se očekivalo da u domoroce usadi osećanje divljenja prema njihovim gospodarima tako što će ih uvesti u proces kulturnog obrazovanja. U domovini, književnost je predstavljena kao protivteža sebičnosti i materijalizmu novog kapitalističkog uređenja (civilizacija zlatnog teleta); ona je trebalo da ponudi građanstvu i aristokratiji alternativne vrednosti, a radnicima omogući učešće u kulturi koja im je dodelila podređen materijalni položaj. U jednom priručniku za nastavnike engleskog jezika i književnosti kaže se kako književnost pomaže u buđenju saosećanja i drugarstva među svim društvenim slojevima i buđenju nacionalnog identiteta, dok jedan viktorijanski pisac govori o književnosti kao predmetu koji nam otvara polje lepote na kome ćemo se svi zajedno susresti i njime vrludati.
Imajući u vidu pomenute proklamacije, jedna od funkcija književnosti je da radnike i domoroce, utonule u razmišljanja o Lepoti i Smislu, natera da zaborave na svoje zahteve. Kako Iglton kaže: „Ne dobaciš li masi nekoliko romana, može se dogoditi da ti masa nabaci nekoliko barikada“. Funkcija književnosti je mnogo konkretnija od „autentičnog suočavanja sa apokalipsom“ (Poverenje u Bogorodicu, str. 264). Zato je tvrdnja profesora Stojanovića „tamo gde su lepota i umetnost, tamo je i sloboda“ - previše jednostavna. Umetnost je i ideološki instrument,
ali i sredstvo kojim se ideologija može razotkriti.
Očigledno je da knjiga Dragana Stojanovića počiva na jednostranom i uprošćenom shvatanju književnosti i postavlja se pitanje: zašto? Bibliografija ne postoji, indeks pojmova takođe, a ukoliko konsultujemo ono malo fusnota što postoje u knjizi primetićemo da je najmlađi teoretičar koji se pominje Roman Ingarden. Pošto autor smatra da se posle hermeneutike nije pojavila nijedna druga teorija vredna pažnje, onda je razumljivo da mit o autonomnosti estetskog objekta i dalje važi u delu Poverenje u Bogorodicu.
Sa druge strane, naslovni tekst nam otkriva Stojanovićevu fascinaciju delom Ivana V. Lalića, Četiri kanona, koju deli sa M. Tešićem, R.P. Nogom, Aleksandrom Jovanovićem i drugim autorima o kojima je već bilo reči u prošlim brojevima Betona. Poput pomenutih, profesor Stojanović se veoma potrudio i oko oneobičavanja književnokritičkog rečnika, zato što sve vrvi od vigilija, blagovesti, astralnog i sakralnog, a propovedni ton dominira celom knjigom.
To nas vodi do osnovne odlike Poverenja u Bogorodicu, do autizma. Ne smatram da autor, koji je i profesor Opšte književnosti i teorije književnosti, nužno mora da posmatra književna dela sa stanovišta feminističke kritike, dekonstrukcije, novog istorizma ili neke druge savremene teorijske pozicije, ali to ne znači da se on može ponašati kao da se u proteklih sedamdeset i više godina ništa vredno pažnje nije desilo. Profesor Stojanović se ne mora slagati sa mišljenjima često potpuno različitih teoretičara ubrojenih u postmodernizam, ali bi to neslaganje trebalo da formuliše kroz dijalog sa njima, a ne kroz sistematsko prećutkivanje.
U jednom od prethodnih tekstova Betona Dejan Ilić je dobro opisao mit o spontanosti stvaralačkog čina, koji je na snazi kako na našoj književnoj tako i na teorijsko-kritičkoj sceni. U najkraćim crtama on glasi: čovek je Talenat, šta ima da zna. Baštinici ovog ovog mita, među kojima je i autor Poverenja u Bogorodicu, oslobođeni su svake obaveze sticanja novih saznanja. Njihov autizam, odsustvo dijaloga sa savremenim teorijama i poetikama, kao i iščezavanje bibliografije i indeksa pojmova očigledno su u funkciji pomenutog mita o spontanom, samozasnovanom saznanju i nadahnutom geniju. Kada se pisanje postavi na ovakve temelje krajnji ishod će naravno biti porazan, a umesto ozbiljnih kritičkih studija rezultat će biti mistifikacije.

Zlatna teletina u samoupravnom sosu

Cement arhiva

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.