Beton br.141
Nedelja 30. jul 2017.
Piše: Saša Ćirić

KIŠNE HRONIKE

Tea Tulić: Maksimum jata (Sandorf, 2017.)


Tea Tulić se usudila da pokuša da iskorači izvan koncepta novele Kosa posvuda i isplatilo se, iako se jasno vidi koliko je taj razrađeni koncept nešto čega se autorka, sve i kad bi htela, ne može sasvim da oslobodi.
Fragmentarnost je osnovni pripovedni modela obe knjige Tee Tulić. Ali fragmentarnost novele Maksimum jata nije više striktno fokusiran monotematski zahvat, već je realizovan kao novela hotimične prozne pluralnosti. I u ovoj noveli razvija se odnos naratorka – majka, pominje se i majčina bolest, ali to predstavlja tek nekoliko kamenčića mozaika, dok zasebne tematske blokove čine: generacijski odnosi (naratorka – njeni prijatelji), intimni odnosi (naratorka – njen muž), širi porodični odnosi (pored majke, „participiraju“ likovi oca, none i dede) i, naročito, kao posebna celina, javlja se grad, čije ime se ne pominje, ali na koji, između ostalog, precizno heraldički upućuje dvoglavi crni orao, čije obe glave gledaju u istu stranu.
Zapravo, ta svakodnevna a mistična osmoza grada, naratorke i ostalih likova, pulsirajuće je srce nove novele Tee Tulić. Deo ovog grada (Rijeke) su i more i reka, kiša koja spira „do skeleta“ kuće koje polako „kreću“ na svoj podlokani put, okolni otoci, ulice čija se imena i položaj gube iz sećanja, kućni ljubimci u koje spadaju i papagaji, neobični pojedinci i bizarne scene koje brzo budu smenjene scenama sa socijalne margine. Jer „junaci i heroine“ Tee Tulić radnici su i primarni proizvođači. Naratorka radi u tvornici gde se šiju i peglaju muška odela, dok njen muž leti ručno sipa so i naliva salamuru na srdele i drugu ribu koja će biti konzervirana, dok zimi radi kao čuvar skladišta.
točak Rijeka, mart 2017. (foto: Beton)
Autorka je u noveli Maksimum jata iskoračila i na drugi način, suzivši stepen naturalističkih efekata iz svoje prve knjige. Na stranicama nove novele ima pokušaja suicida i utapanja u moru, primera neizbežnog fenomena bolesti i pojedinačnog ludila, ali svemu tome, tom destruktivnom licu stvarnosti, suprotstavljena je fina i zrela protivteža koju grade scene naratorkine intime sa mužem, ili odnosi koji naratorka ima sa svojim prijateljicama i njihovim kćerkama. Pa čak su i evokacije na život sa roditeljima u sličnoj funkciji: izmaći suptilnu složenost života prošlog i sadašnjeg iz ralja tragizma i mučnih efekata. Kao i u tematskoj tapiseriji, i u emocionalnoj recepciji naglasak je na nesvodivosti razlika, ne na selekciji i pojačavanju potresnih i tragičnih ishoda. Muževljev neugodni vonj, koji naratorku asocira na očev alkoholizam, da se rešiti jednom mandarinom, a njegovo mesečarenje, tokom kojeg je jednom urinirao u sobi, vid je lakšeg poremećaja, u neku ruku je i simpatičan, koji pojačava stepen naratorkine vezanosti za svog muža.
Pa ipak, i dalje je teško živeti na stranicama proze Tee Tulić, ali nije bezizgledno. To dvojstvo snošljive težine dobro oslikava lik naratorkinog prijatelja Munda. On je lokalni osobenjak koji hrani golubove, piše erotske priče, boravio je i u zatvoru i koji namerno ostavlja sat na javnom mestu, prijavljujući ga vlastima kao eksplozivni mehanizam, što pre nego odbojnu iščašenost ostavlja utisak čudačke komike, koja je u isto vreme deo nevidljive gradske hronike.
Problem sa konceptom koji nudi novela Maksimum jata jeste u tome što nema mere: fragmenata u ovoj knjizi moglo je biti još toliko ili znatno manje i ništa se suštinski ne bi promenilo. Isto važi za posebne tematske komplekse. Tea Tulić je majstor detalja i nijansi, ne kompozicije i prozne celine. Iako celina novele Maksimum jata postiže željeni cilj: „jato“, to singularno ili limitirano mnoštvo porodično-prijateljskih odnosa, dato je kroz autentičnu pluralnost dokumentarističkih fragmenata. Otuda paradoksalni karakter ove prozne knjige: s jedne strane rasuta je na krhotine koje ne teže svom povezivanju, s druge – celina je prinudni spoj šarolikih detalja ili „od svega pomalo“.
Tea Tulić je pripovedno i poetički ostala u onome što najbolje poznaje, napisavši drugačiju knjigu. Ako ne za čitalačko oduševljenje, dovoljno je za pohvalu.
Cement arhiva

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.