Dobar lekar obično nije pisac, niti mu pada na pamet da to bude. Dobar pisac je samo slučajno lekar. Biti dobar lekar i istovremeno dobar pisac je izuzetak. U srpskoj književnosti postoji samo jedan takav: Laza Lazarević. Pažljiva anamneza lekara i pisca Gorana Milašinovića ukazuje na nekakvo medicinsko znanje iz oblasti kardiologije i veoma uočljivo odsustvo svakog spisateljskog dara. Budući da se kardiolozi visoko kotiraju na listi potražnje lekara, doktor Milašinović se vrtoglavom brzinom uspeo stepenicama tzv. književnog uspeha: piscima, izdavačima, kritičarima i novinarima kad tad će zatrebati kardiološka veza, pa nije zgoreg imati jednog takvog lekara u svojim redovima. Tako se Goran Milašinović, zajedno sa svojim književnim proizvodima, našao među izabranim srpskim piscima (preskočio je SKD i odmah postao član PEN-a, ušao u uži izbor za NIN-ovu nagradu, itd.), a da gotovo niko nije stvarno pročitao ono što je on napisao u svom slobodnom vremenu. Ako kao lekar pruža dobre usluge svojim pacijentima, i ako je jako zgodno imati ga u svojim redovima, to ne znači da od njegovih književnih usluga ne treba zaštiti čitaoce. Naprotiv! I u književnosti je, ovako ili onako, najčešće reč o srcu.
Maske Sofije de Montenj, poslednje delce narečenog lekara-pisca, kao i prethodno Apsint, predstavlja primer nadobudne, naduvane skribomanije. Knjiga poseduje nepotrebno zapetljanu konstrukciju i potpuno nepodnošljivu fabulu. Pripoveda se iz lagodne pozicije sveznajućeg pripovedača. Reč je o nekakvoj ćerci nekog bogatog Srbina Avakumovića i, dabome, neke Francuskinje čije se poreklo vezuje za - ni manje ni više! - porodicu Mišela de Montenja (plemstvo očarava pisca!), a koja će u ime slobodne ljubavi postati profesionalna kurva. Svi junaci ove pripovesti utvare su koje se kreću kroz isto tako utvarne gradove Austro-Ugarske, a njihovi postupci ne poseduju ni minimalno psihološko opravdanje. Prvi deo romana je tugaljiva, meka ili bljak pornografija, a drugi brzopleto razmotavanje klupka nategnute priče i davanje neuverljivih objašnjenja o mističnoj povezanosti svih junaka romana. Reč je, naprosto, o porniću sa dodatim kriminalističkim zapletom i veštački nakačenim tragičnim završetkom.

Osnovna ideja romana trebalo bi da bude zalaganje za ženine seksualne slobode, ali to je samo varka, skrivena ženomrzačka pozicija, jer sasvim je jasno da su kod Gorana Milašinovića sve žene kurve od Eve do danas: „Trebalo ih je (žene!) samo stići okrenuti i saviti u kukovima. Potom slobodno uzeti. U dva poteza. Kako rade primati.“ Veću bljuvotinu nisam skoro pročitala! Dakle, sve žene treba da budu Sofije de Montenj, da nemaju lica već maske, da promovišu „odlučno odbijanje ljubavi“ i postanu „čista razgolićena strast“. Svim slobodnim ženama mesto je u bordelu! Lažno poigravanje sa feminizmom, onim s početka dvadesetog veka kao i današnjim, toliko je providno da ne zaslužuje komentar. Nevešti opisi lezbijske ljubavi vrhunac su ovog svojevrsnog muškog licemerja, jer posle svega ostaju samo muškarci: „Eh, muškarci, kao hrastovi. I kada stare, ostaju u dobrom komadu.“ Žene su, onda, samo drva za potpalu?
Školski naučen da dobro uočen detalj poseduje izvanrednu stilsku moć, Milašinović će ovu činjenicu doslovno shvatiti i pretrpati roman nazivima ulica, ustanova, kafana, napitaka, hrane i ostalih socijalnih i inih potrepština aktuelnih u doba Habzburške monarhije. Međutim, čitava ova zastarela reklamna i toponimska rekvizitarnica nedovoljna je da bi pisac dočarao atmosferu mesta i vremena o kojima piše. Ova prenatrpanost ne pomaže čitaocu da doživi dotično vreme niti mesta događanja, već pre izaziva podsmeh i dosadu jer podvlači piščevu bazičnu neukost i pretencioznost i u nameri i u ostvarenju: zaista, ko mari za to što se na nemačkom policija zove Kriminalpolizei, a Bečka banka Wiener Bankveren? Mnoštvo ovakvih, uglavnom nevažnih podataka, ispisanih na nemačkom, koji treba da doprinesu uverljivosti pripovesti, samo su dodatno zagušili ovu ionako otužnu i zagušljivu prozu.
Slična nevolja nastaje u domenu leksike, i to s upotrebom prideva. U želji (opet pretencioznoj!) da ostvari sliku secesije koja je kič početkom dvadesetog veka uvela u umetnost, pisac uvodi u svoju prozu „braonkaste“ (omiljen pridevčić!), „žućkaste“, „rozikaste“, „beličaste“ itd. tonove. Ova slikarska metoda morala bi vizuelno da dočara otmenu atmosferu eksterijera i enterijera Habzburških gradova kojima se pisac neizmerno divi i klanja. No, Goranu Milašinoviću to ne polazi za rukom i otkriva bazičnu iskompleksiranost jednog provincijalca u odnosu na veličajnu Evropu. „Ba-rok!“ reći će oduševljeno jedna o njegovih junakinja, zagledana u hotelsko zdanje „carskog Zemuna“, oglašavajući tako „pobedu nad Beogradom i njegovim stanovnicima“. I drugi pokušaji nabeđenog pisca Milašinovića da bude stilski ekstravagantan završavaju totalnim fijaskom. Namesto da bude ekstravagantan, on je samo banalan: „Ispusti iz sebe deo tuge“; „Svilene pletenice tvojih ruku uzdisaće na mojoj goloj koži“; „Ima li leka za ranu na srcu?“. A počesto je i smešan: „Njegovo lice kao da je u tom trenutku tresnula besna kobila.“ Ili, još smešnije: „Toliko gusta (magla) da od nje nisi u stanju da vidiš rušenje sopstvenog dostojanstva.“ Što bi piščev alter ego rekao „kakav smešan apsurd“.
Ko nije naviknut na lošu literaturu mora da bude oprezan: može da mu pozli. Od Apsinta do Maski Sofije de Montenj Goran Milašinović je - kako to pokazuju njegovi portreti iz knjiga - promenio samo razdeljak na glavi. Konačna dijagnoza: književna nedarovitost, sklonost ka samoreklamerstvu, pretencioznost i precioznost dostojne Sterijine Feme. I neka mi objasni neko od onih koji su uspeli da pročitaju ovo bljutavo štivo, kako to „koka Aržil de Montenj“ alias Sofija de Montenj, može da „kukuriče“, makar i figurativno? A ako i može, nije li to, kao i cela knjiga, odveć glupavo?