Peva: Saša Ćirić

KUD ALTERNATIVA
Imponuje podrška literarnom prvencu Barbi Marković. Od Milana Vlajčića (koji bi glasao za Barbi da nije glasao za Basaru pošto je glasao za Komo) do Sretena Ugričića (zakletog neprijatelja zavičajnih pisaca, svejedno onih sa Trošarine, dekirikovski mađijskih ili onih iz Ustaničke, mizožurnalnih šetača što pišu kako dišu), Jasmine Vrbavac (klabing iznad Viminacijuma i smor iznad večne ljubavi) do Slobodana Vladušića (u po glasa sugeriše nagradu za šarm autentičnosti), od Miće Vujičića (sve što je novo nije mi strano) preko Svetlane Gavrilović (Hemon u mome srcu) do patrijarha kanonski nepriznate B(eton)PC, sa moje desne strane, cement-davljenika, koji onako laički pruža podršku.
Nije važno šta povezuje (ako je uopšte ispredeno to klupko crvenih niti) ovu ni tako disonatnu ni baš preko-brojnu grupu barbofila (ne ljubitelja dlakavih bradoizraslina, već štovalaca mlađahne Barbi Em (1980)). Najverovatnije ništa, sem nekoliko bitnih stvari. Recepcijsko jednodušje, kao sen verne ljube, prati dela ne nacionalnih bardova, već alternativni mejnstrim i nepročitane knjige. Nacionalne bardove čeka razapeta mišolovka: salve slaninice selektovane izdavačko-medijske podrške i navijena opruga čitalaca sa dužim pamćenjem i nešto ukusa. Alternativi, pak, nema ko da piše. Alternativa je retki ures anualne proizvodnje isprintane i ukoričene ’artije; jednokratni performans i eksperiment; zmijuljak koji je uspeo da se gricne za rep, a time i da se otruje i nestane; bogomdano štivo za taze magisatrske teze; schlag ili witz za naučne skupove; i najzad (i zasluženo na kraju), lozinka posvećenih - kružić rafinmana u kružiću prkosa u kružnici ekskluzive unutar čitalačkog kruga dvojke. Svejedno čija će figurica biti porinuta u embrionalnu tečnost olimpijskih kružića posebnosti Alternative: Borhes ili Bernhard, Kiš ili Kovač, Derida ili Lakan, Sloterdijk ili Nikola Milošević. Alternativa neće biti mrtva sve dok je anketnih čitalaca sa imenom omiljenih pisaca na usnama i kulture koja je uspela da objedini i pomiri svetske komercijalne trice i domestikalnu ksenofobnu samozagledanost.

LASTIŠ-PASTIŠ
Kako se Barbi uklapa u ovu grubu prolet-kult skicu? Pa, lepo. Barbi piše o izlaženju, pardon klabingu. Zato joj se i roman zove Exit (ne, Guča), pardon Izlaženje. Poenta: bgd klubovi su šajze, klaberi su šajze (vip-klaberi su mnogo šajze), bgd lajf je naj-šajze, tj. Šajzelize. To je sve? Uglavnom. A sad malo magistri. Roman Izlaženje Barbi Marković vešto kompilirajući Bernhardov narativni predložak Hodanje (znade li netko je l’ to prevedeno?), na nov i dovitljiv način, pod a) razgolićuje ispraznost bgd klabing provoda i njegovu suicidnu reverzibilnost koja od zdravih hetero jedinki proizvodi gejove, te pod b) umešno transponuje repetitivne semplove tehno muzike u bernhardovske konstrukcije rečenica, čija je glavna odlika da vas direktno inficiraju onim virusima od kojih boluje glavni lik ili narator. Pa, nije da jeste sasvim, bubnji iz kiničkog bureta. Kao što su se Borhesove sitne secikese promitarile u Kišove revolucionarne akcione heroje&marionete i epohalne Gulažnike (a sve pod titlom Opšte istorije beščašća), tako su se Bernhardovi psihotični solilokvijumi i malograđanski embrioni fašizma preobratili u zombi-klabere na tromeđi Idiota, Bejsmenta i Plastikmena.
Kako Barbi piše? Različito. Barbi piše: boldom, obično i sitno (manjim fontom). Boldom kadšto poentira (da li je bold onaj pravi remix Bernharda ili je sav txt Izlaženja rezultat remiksa, ne znademo, tek u boldu se krije nekoliko istinski snažnih poetskih mesta). Obično piše: ...kaže Milica, reče Bojana..., reče Milica..., kaže Bojana... (Da li je autorka čitala Ulogu moje porodice u svetskoj revoluciji?). Dakako, i Milica i Bojana, docnije i Miloš i Bane, zbore sve same trivijalnosti. Sitno se pišu spiskovi numera DJ mixtura između fragmenata običnog kaže-ova-kaže-ona teksta i obilato u pogovoru.
Evo malo i o mogućnostima remiks-tehnike romana: Ne smemo, kada izlazimo, da razmišljamo o tome, zašto, i s kim, i gde, izlazimo, kaže Milica, jer bi nam odjednom postalo nemoguće da izlazimo (iz kuće). Naš rmx: Ne smemo, kada čitamo i kritikujemo, da razmišljamo o tome, zašto, o kome, šta, i koga, čitamo i kritikujemo, jer bi nam odjednom postalo nemoguće da čitamo i kritikujemo (u kući, ali i van nje). Nije teško, a i fino se uklapa.
Znam štovani Beton-čitaoci, soglasan sam s Vašim cenjenim mnenijem, lahko je sardonično otpuhivati na prvenac koji retki samo prigrliše u nedra svoja. Pa šta ako je to prozni/prazni pokus samo, omaž Tomasu Austrijancu milom, kome se u pohode ode, pa šta ako snifovasmo samolepljivo gluvarenje bgd-gradsko i bez Izlaženja?
                Oprosti, alternativo sveta, što tvojih goleti pokudih sad,
                izaći neću, doma ću stat,
                ko oči ima - nek čita Fabriku, LOM, Rende i Rad

Peva: Saša Ilić

                           U ovom gradu ti je snaga već toliko oslabila da

                                    nema smisla čak ni da pokušaš da odeš.

                                                                                             B.M.

Interesantna je pozicija ove kratke knjige, koju su joj dodelili kritičarski glasovi u širokom dijapazonu od Politikinog donedavnog arbitra elegancije Slobodana Vladušića, preko poznavaoca jugoslovenskog poznog modernizma Milana Vlajčića, sve do kritičara istančanijeg senzibiliteta Tihomira Brajovića i nekih mlađih komentatora koji su u ovoj knjizi prepoznali autentičan glas mlađe generacije. Takva pozicija nalaže da se ova knjiga odmah po svom izlaženju mora zaboraviti.
U svakom slučaju, Barbara Marković se poduhvatila ozbiljnog književnog eksperimenta koji bi se mogao protumačiti i kao važna tačka aproprijacije književne prakse Tomasa Bernharda, koji je poslednjih godina počeo da zadobija status kultnog pisca savremenog Beograda. Nakon Trga heroja u Ateljeu 212 i postavke drame Pred penzijom u JDP-u, pa i samog pokretanja podlistka Beton, naša književna scena je dobila i remix Bernhardove novele Hodanje.
Da ovde nije samo reč o književnoj adaptaciji Hodanja, svedoči i postupak specijalizacije novonastalog beogradskog teksta, koji je pomerio temataski registar arhiteksta ka beogradskom klabingu i noćnom životu. Moglo bi se reći da kratki roman Barbare Marković, i temtski i intelektualno, nastavlja jednu liniju koja je na beogradskoj sceni prekinuta sa poslednjim brojem časopisa Delo (avgust 1992), kada je objavljen temat pod naslovom „Beograd noću“. Sama sintagma je preuzeta iz teksta Marka Ristića, kome je Slobodan Blagojević, urednik Dela, dopisao post festum u kome kaže da ga je objavio kao „kontrapunkt epskom zatamnjenju grada“.
Pokušaj rekonstrukcije noćnog grada koji je, nakon „odlaska u noć“ početkom devedesetih pa sve do naših dana, postao siva zona oslabljenih i tamponiranih egzistencija, predstavlja glavnu intenciju pripovedačice Barbare Marković, koja opisujući punktove (Bejsment, Idiot) i dane izlaženja (uglavnom dane vikenda), karakterišući autfit mladih klabera (fensi i treš) i njihovog ponašanja (dovoljno kul i dovoljno šarp) u stvari dolazi do poražavajućih činjenica o životu jedne subkulturne zajednice, koja neprestano kruži unutar zatvorene zdele grada, verujući da će novi „izlazak“ konačno prestati da funkcioniše kao metafora, tj. konotat. S tim u vezi je i jezik Barbare Marković koji ne boluje od hromih metafora, već pogađa direktno u centar, u samu suštinu problema, odnosno ne-izlaženja koje njene junakinje sebi pokušavaju da predstave kao izlaženje i zabavu. Čitav taj proces traganja za izlazom ona definiše kao nastojanje da se nešto nepodnošljivo učini podnošljivim, dok se u realnosti događa upravo suprotno. Retro play-liste, koje perforiraju narativ, predstavljaju dodatnu hronotopsku izolaciju junaka, iako na prvi pogled funkcionišu kao osveženje. Stoga glas jedne junakinje (Bojane) zadobija povlašćeni status na početku i kraju priče, gde se decidirano govori o stanju zasićenja (tj. smrti), o overdouzu, kada čovek više ne veruje da izlaz iz beogradskog zena postoji i kada se egzistencijalno degradira na nivo bića koje više ne misli, već samo menja televizijske kanale.

To je stanje koje omeđuje priču Barbare Marković. Između tih tačaka strašne spoznaje odvija se radnja, odnosno realizuje se kritička (bernhardovska, hejterska) naracija, kojom pripovedačica iz rezervoara noćnog života zahvata slike i situacije beogradskog klabinga. Pre i posle tih tačaka egzistira realan svet koji junaci preko play-lista mogu samo da osluškuju - sa zakašnjenjem.

Nasuprot dobrim dnevnim knjigama o Beogradu (kojih takođe ima malo usled inflacije metafore i korumpirane kritike), noćne knjige su još ređe, a kada se pojave, i pored klimanja glavom, oficijelna kritika uglavnom nema nameru da otvara gradsku zdelu u kojoj ključa underground, forsirajući svoje strategije otpora.