Beton br.21
Utorak 12. jun 2007.
Pišu: Dejan Ognjanović & Marija Nenezić

Karaoke obračun

Željko Obrenović i Aleksandar Ilić,

Srpski psiho, Laguna, 2007.

Muzička podloga:

Psycho Killer, Talking Heads

Peva: Dejan Ognjanović

 

BUBULJIČAVA FILOZOFIJA SRPSKOG PSIHA

Ako verujete svemu što pročitate na koricama knjiga, onda će vas omot Srpskog psiha uveriti da u rukama imate „Najbrutalniji srpski roman trećeg milenijuma!“ koji, ni manje ni više nego lupa „šamar učmaloj i staromodnoj srpskoj savremenoj književnosti.“
Ako, pak, naivno nasednete gromopucatelnom marketingu i zavirite između odlično dizajniranih korica, otkrićete da je jedina brutalnost zapravo usmerena ka čitaocu. Šamari su namenjeni onima koji od knjiga još uvek očekuju dobro pisanje. Šta reći na razmetljivo-apsurdna poređenja poput ovih:
„Iz njenih usta izlaze rečenice i dave me kao dva udava Laokoona“ (str. 13). „Vučem je po sobi, ukrug, kao Ahilej mrtvog Hektora oko Troje“ (str. 126). „Zagazio sam u masu, dok mi je strob umivao lice kao Jovan Krstitelj Isusu u reci Jordanu“ (str. 61). „Okrećem se kao Orfej da još jednom pogledam suze i patnju Paola Grimaldija - moju Euridiku“ (str. 114). „Lenjo se budim iz dremeža, osećajući se kao Tom Sojer uhvaćen sa rukom do lakata u tegli sa džemom“ (str. 133)...
Teško je odrediti da li je roman ovih (pre)mladih autora infantilniji u napadnoj razmetljivosti prilikom razbacivanja latinskim („Tada bi na scenu stupao moj opus arcanum, parazit na mojoj volji, moj gospodar,“ str. 9, ili: „Ona je genus proximum moje elastičnosti...“ str. 11), ili u citiranju Hajdegera na nemačkom (str. 123.), stihova Leopardija na italijanskom (str. 129) i apsurdnih tekstova iz hevi-metal pesama tokom čitave knjige. Sve je to urađeno bez primetnog ironijskog odmaka, bez koncepta - sem ako anything goes nije koncept. Roman je zapravo hipertrofirana ilustracija sindroma prvog romana u kome autori svaku bogovetnu stranicu zatrpavaju referencama na imena i naslove knjiga koje su čitali („Pustio sam Biohazard ’Waiting to Die’ i nastavio da čitam Sartrovu ’Mučninu’.“ str. 26) i filmova koje su gledali („Nasmejao sam se glasno kao Džoker /Džek Nikolson/ u filmu Betmen /Majkl Kiton/ Tima Bartona.“ str. 51). Površan čitalac će u toj pre-eklektičnoj gomili nabacanih naslova prepoznati postmoderni postupak samo pod uslovom da mu promakne njihova nesvrhovitost, privatni karakter, i odsustvo ukusa (koje se ogleda i u kič-rečenicama i u kič-aluzijama, kao npr. „Okupani muzikom dodira. Utkani u ritam večnosti. U puls... Slušamo ‘Enigmu’.“ str. 179).
Tekst dodatno opterećuju inkongruentne metafore: „...progovorio sam, presekavši njen monolog na dva dela, kao glistu,“ (str. 14) ili ova, u kojoj se žrtva poredi sa biljkom muholovkom, umesto sa muvom: „Moja dijagnoza bila je zaljubljenost, pretvorila me u puki refleks, u biljku mesožderku koja se zatvara na dodir.“ (str. 10) Ili, recimo, automobili opisani kao: „Moderne zveri. U svom trbuhu nose ko zna koliko proždranih konja“ (str. 188).
Od njih su gore jedino deonice u kojima nam autori, kroz usta psiho-naratora (i dalje bez ikakvog odmaka), plasiraju svoju detinjastu egoističku filozofiju: „Najviše mrzim ljude koji ova idiotska pitanja shvataju ozbiljno, pa onda počinju svoju tužnu priču. U takvim situacijama, po automatizmu, preporučujem da čitaju Vitgenštajna, zbog teze o terapeutskoj funkciji filozofije“ (str. 74).
Najzabavniji su, ipak, kada u razmaku od samo par stranica uskoče sebi u usta, kao ovde: „Još od puberteta nisam pitao zašto, niti tražio smisao. To i jesu pubertetska pitanja. Ili ih tada preležiš ili si bubuljičav celog života.“ Tako na strani 150; samo četiri strane dalje, psiho zaboravlja svoju maksimu, i bubuljičavo filozofira: „Da li postoji svrha ljudskog delovanja? Ako postoji, onda je ona važnija od samog čoveka. A kako da nečem drugom dam prioritet? Kako da se odreknem sebe? Ili još bolje: zašto bih to uradio? I da li zaista postoji nešto važnije od mene?“
Na mikro-planu – (nenamernog) smeha u izobilju. Avaj, roman slabo stoji i na makro-planu: za nešto što se reklamira kao žanrovski roman, ovom pisaniju nedostaje i najelementarnija struktura, odnosno zaplet. Površni likovi se slučajno sreću i upuštaju u irelevantna naklapanja, izolovane epizode se gomilaju jedne preko drugih bez ikakvog privida reda, toka ili svrhe, a rascepkana dramaturgija je proizvoljna kao i poređenja i metafore kojima je tekst nabijen do prskanja. Narativni ton je identičan od prve do poslednje strane, bez ikakvog variranja, bez smisla za gradaciju ili saspens koji bi trebalo da su elementarni kvaliteti jednog triler-horora. Pokušaji „šoka“ (u naivno-pornografskim i neuzbudljivo-kasapskim deonicama) površni su i nedelotvorni u svom infantilnom insistiranju na eksplicitnosti, a bez adekvatnog konteksta koji bi ih zaista učinio nadražujućim ili bolnim. Ravan ton čini knjigu vanredno monotonom, dok je „zaplet“ sa „tajanstvenim“ kasetama koje stižu naratoru toliko skrajnut i potopljen pod naslagama ispraznih anegdota da ga autori raspliću jeftinim i neubedljivim deus ex machina krajem.
Iz ovoga sledi da Srpski psiho, na žalost, ne donosi nikakvu „svežu krv“, i „srpski“ je samo po tome što se glatko uklapa u opšti čemer naše književnosti: senzacionalizam na prvu loptu iza sebe krije samo šupljinu, te elementarnu zanatsku i žanrovsku nepismenost.

betonbr21_cement

Peva: Marija Nenezić

 

BUKA I BES, NORMALNO

Kako je nastao Srpski psiho? Normalno, normalnije, najnormalnije, bio je odgovor koji sam dobila od dvojice studenata, koautora ovog romana. Tako su mi bar rekli kada sam ih pitala kako je sve počelo i nemam razloga da im ne verujem. Normalno je da su se jednog dana našli i uz pivo doneli odluku da napišu roman. Naravno da nisu zapalili žito, to mi nisu rekli i o tome nismo pričali. Kasnije sam čula da njih i ne interesuje ko je to učinio i ko je prvi počeo. Ne znam da li su u pravu (to što ih ne zanima kako je u stvari bilo), ali to sada i nije predmet ovog teksta. Biće to pre opravdanost njihove ideje da se ovdašnjoj književnosti ponudi nešto drugačije. Naime, kada je ova knjiga u pitanju, interpretativni zaključci se kreću od stava da su Željko Obrenović i Aleksandar Ilić zaista uspeli da pokrenu onu Kafkinu sekiru što „razbija zaleđeno more u nama“ do toga da su se momci malo zaigrali, a da su slike i prizori koje nam nudi Srpski psiho u svojoj (s)likovnosti odraz, u najmanju ruku, problematične podsvesti. Dakle, nečeg što nije baš normalno.
Una stoji na vrhovima prstiju, desna ruka visi, levom steže žicu namotanu oko svoje glave i tako se opire gušenju. U levo oko zabola joj se jedna bodlja, pocepala plavu zenicu, rastrgla je. Oko polako curi niz lice, ispunjava pore na koži, čineći je glatkom i sjajnom. Una se njiše na vrhovima prstiju trudeći se da održi ravnotežu, menjajući naizmenično noge na koje se oslanja, kao roda. Uzimam čekić i polako joj prilazim...
Dalje, sve je u sličnom ili još slikovitijem tonu.
Međutim, tu vrstu slikovnosti autori su na jednom mestu u romanu motivisali željom junaka da stvarnost kakva jeste, ona koju mi vidimo, prihvatajući euklidovski obrazac razmišljanja, može da nam prikaže i svoje drugo lice. To što su za ilustraciju takvog stava izabrali jednu porno situaciju kada kamera treba da dočara i ono što je unutra, korespondira sa sveobuhvatnom težnjom da se, poput onog Manifesta ruskog futurizma, Šamar dobrom ukusu, udari po elementarnim postavkama opšteprihvaćene predstave o ljubavi, pravu na život i smrti. Dakle, ovo sveto trojstvo kojim su se od antike do danas poigravali odlični ali i loši pisci, dopalo je ruku dvojice studenata i pokrenulo čitav lanac događaja. A šamara i to žestokih, ima u Srpskom psihu na sve strane. Istina, obrazlažući svoju želju da je vreme za demontažu okoštale literarne slike, autori nisu propustili da naglase kako njih ne zanima nikakav katarzični efekat. U fokusu njihovog interesovanja su buka i bes u akauzalnom sledu događaja koje prati samo jedna pojava - ubistvo. Može se raspravljati o tome u kojoj meri su se autori posvetili žanrovskom obrascu horora, radi li se ovde uopšte o trileru ili, možda, psihodrami u formi romana.
A može se raspravljati i o tome koliko je Srpski psiho stvarno knjiga koja je u popriličnoj meri uzdrmala plačljivu konstrukciju srpske savremene književnosti i licemerno horsko pevanje o normalnosti i zdravlju (ne samo u književnosti), normalno! Od Ko plače poetika do rehabilitovanog epskog deseterca, gde imamo, sa jedne strane, notorni manirizam pa se ne zna imaju li likovi uopšte bilo kakav karakter, makar on bio i nenormalan, i sa druge, notorni retrogradni istoricizam sa uvek istim zaključcima, jave se povremeno knjige sa jasnom intencijom da je vreme unisone zanesenosti isteklo i da bi mogli, normalno, da se pozabavimo drugačijim rakursom, ali, normalno, u sadašnjem poretku stvari teško da mogu da budu ozbiljno shvaćene. Jer, ovde je sve toliko normalno da bilo kakva osobenost može biti samo blasfemična. Normalno, u odnosu na društvo, poredak i pre svega naciju.
A Obrenović i Ilić, ne interesujući se za to ko je zapalio žito, uspeli su da malko potpale popriličan književni stog sena.
Književno teorijsko čistunstvo može štošta da im zameri, možda poneki strukturni propust, žanrovsku neodređenost ili nedoslednost u planskom razvoju radnje, ali je istina i to da se slike i prizori kojima nas dočekuje Srpski psiho, pamte i da su naturalistički opisi ipak produkt talentovanog baratanja rečima.
Opaske koje im dobacuju moralni čistunci koji vode računa, pre svega, o psihičkom zdravlju daleko su simptomatičniji. Studenti su, bez namere da zapale žito, ipak nešto zapalili. A to je, normalno, veoma dobro bez obzira što su hteli samo malko da se poigraju.
Kao sa Unom, Rebekom ili gospodinom Žakom. Ako hoćete da saznate šta je sa njima bilo, počnite da čitate Srpski psiho. Ne bojte se, nećete u njemu naći ništa što je nenormalnije od svakodnevice koju upravo živite.

Cement arhiva

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.