Beton br.182
Sreda 19. april 2017.
Piše: Saša Ćirić

KAO PA KAO

Vladimir Tabašević: Pa kao (Laguna, 2016.)

 


Kometa na nebu bez dijamanata


Književna scena u Srbiji je (bila i ostala) konzervativna, radodajna tek istorijsko-biografskim narativima i žanrovskoj prozi, pa ipak, tome uprkos, tu i tamo, zadesi je (strogo kontrolisani) incident, koji, strogo gledano, to baš i nije – poneka žena bude pripuštena u kolo srpske književne braće ili poneki junoša ostane u bubnju NIN-ove nagrade do poslednjeg kola, gde mu pripadne uloga generacijskog dezena u navodnom rogu izobilja neodustajno plodne srpske literarne manufakture. Po pravilu, desi se tako da autorki nataknu cilindar ili šajkaču srpskog spisatelja zabrinutog za rod i nacion, pa je pod kiborg imenom ženskog pisca šetaju po medijima i tribinama da bude Svetlana Velmar Janković, Gordana Ćirjanić, Grozdana Olujić ili Ivana Dimić, da javno raspliće goblene porodičnih odnosa, da bude osećajna i odgovorna, da zasuzi gde treba i proda primeraka koliko treba, da svojim nesebičnim doprinosom učvrsti maskulinu građevinu srpske književnosti, za koju su prefrigani trgovci pod maskama autističnih profesora, što malo čitaju ali puno znaju, i pohlepnih izdavača još 90-ih odlučili da joj utisnu žig, dangu, svu železno satkanu od superlativa.


Ili, da se slaninica književne sinhronije i s druge strane prošara, desi se tako da sezonski zabljesne poneki Daniel Kovač, Ana Vučković, Saša Ilić, Mira Otašević, Srđan Srdić, Barbi Marković ili tako neki pritežalac eksperimenta i korifej inovacije, kao pokvarena novogodišnja prskalica, da zabljesne u medijskom vakuumu i stopi se s pomrčinom iza neonskih reklama sa kojih blješte kandže i konstantini, nemanjići, vreli topovi i izljuspane tavanice, naporedo sa dnevnicima domaćica, gvozdenim rovovima, tajnama tajnih službi i nosača kovčega, noževima đenerala, sionskim protokolima i jezerskim molitvama, carskim blagom radovana prvog, sa kuvaricama i alhemičarima, teslama i ratovima velikim, mirisima balkanskih kiša i književnim moštima svetih petki, a sve to cementirano živ-klanim-nedoklanim biografijama koje se poturaju kao vanserijski romani. I u svoj toj provincijalnoj kaljuzi desi se, eto, da oko slučaja zasuzi, te sine kometa novog čuda od deteta, wunder pisca (wunder u berlinu, wunder iz berlina, ali kritičara ni od korova), sine (ne okreći se nipošto) i opstane pune godinice dve, da iz kaljuge krene, iz anonimnosti blatne i samohodno vine se vaseljeni pod skute, santa misisipi od komovice ljute, da još kao debitant optrči počasni krug od rovinjskih skala do NIN-ovih žiri-, hm, madrigala, da se izvuče iz prezupčije nevinosti, otrgne od samizdata od kartona i blata, bude as i kontrast, te, na kraju balade, što i dalje sreću gudi, krade, postane vinner, vin, kao novi u nizu Lagunin sin, i san neka lak šipči kao pešak-đak. Nije di end, još manje bljak.


IMG_20170323_174710


Kao pa kao (neko je uma kao u Ma kao a neko umočio u ka kao)


Uprkos i u inat sugestivno malicioznom međunaslovu, prozna knjiga Vladimira (Bošnjak) Tabaševića Pa kao jeste solidna knjiga, koliko nedorađena i nepotrebno rasuta knjiga, koju ću za potrebe ove kritike zvati romanom, kao i sav normalni svet. No, međunaslov se ionako ne odnosi na vrednost Tabaševićevog romana, već se i sam priključuje jezičkoj igri koju „pripovedni stil“ ovog romana suvereno demonstrira. Ipak, jezički ludizam, posebno ne onaj sa upisanim komičkim ciljem, nije cilj pa klene naracije. Igre rečima sastavni su deo narativne strategije na jednom bazičnom nivou prozne jezičke imaginacije, kao nagonski poriv i kao egzotični začin, kao jezička akrobatika koja je odustala od toga da bude autonomna i sebi dovoljna. Ta vrsta inovacije u jeziku pripovedanja, impulsivna, vehementna, nepredvidljiva, pa opet fukcionalna, predstavlja za mene najuspeliju dimenziju Tabaševićevog teksta, ujedno signum kontinuiteta sa njegovim (neo)avangardnim pesničkim bekgraundom, koji je pristao ili bio prinuđen da prihvati transfer iz poezije u prozu. Problemi za srpskog Dantea i njegov In ferno počinju od aksioma da jezik naracije nije dovoljan za uspeh prozne konstrukcije, da predstavlja tek jedan element, esencijalan ali jedan, u toj, zadržimo se na istoj figuri, građevini. Roman Pa kao ima problema sa svim ostalim elementima koji tu građevinu čine: sa kompozicijom, likovima, fabulom, poetičkim profilom romana. Krenimo redom.


Leopold-Emil, bez sumnje glavni narator romana Pa kao, mladi je pisac u naletu koga je angažovao pukovnik Frojd da snima njegova biografska sećanja i od tog materijala ispiše panegirički roman o bivšem oficiru JNA siromašnog dinarskog porekla, nasilne prirode prema ženama, ratnom dobrovoljcu iz 90-ih, u neku ruku ljubitelju „pisane reči“ i raspućinovskog libida, neugaslog i u poznim danima starosti. Iz revanšizma prema pukovniku Frojdu, koji je predložio svojoj negovateljici Ani „da mu se poda“, koja postaje ljubavnica i ljubav unajmljenog pisca Leopolda, Leopold-Emil će kriomice napisati nedovršeni roman „Ofsajd zvani ljubav“, jednu naturalističku storiju sa manjkom empatije prema svom poslodavcu. To je noseći temelj romana Pa kao, koji sadrži još dva rukavca, tek neznatno manje važna. Oba su porodična ili genealoška, jedan je Leopoldov-Emilov, drugi Anin. U prvom učestvuju (plove) Emilov otac, Ivan, slikar-vagabund-samoubica i ostavljena majka Zlatica iz siromašnog rudničkog naselja na Fruškoj gori, u drugom Anin otac, doktor istorijskih nauka Bubulj, srpski nacionalista. Posebno su razvijeni likovi dve sestre – žene i svastike pukovnika Frojda, sa kojima je ovaj istovremeno bio u vezi, i treća Frojdova ljubavnica, vikendašica, i njena kćer Marta, odnosno lik Miloša, dunavskog alasa i prijatelja Leopoldovog oca i lik Roberta Petrovića, oficira OZNE, kolege pukovnika Frojda, takođe dobrovoljca iz ratova 90-ih. Ovako, logično sklopljen siže, kao po instrukcijama ruskih formalista, roman Pa kao prokazuje kao roman u kome se ukrštaju narativi porodične traume, mladićkog sazrevanja, te elementi socijalne i ratne proze.


Ipak, nije lako sklopiti ovaj siže, jer je Tabašević posegao za nečim što bismo mogli nazvati mešavinom stilova ili pripovednih postupaka, koji drugačije konstituišu čitalačku percepciju i drugačije formiraju značenje pojedinih delova romana. Naime, prva celina romana, o najamništvu pisca, pisana je u maniru pojačanog hormonalnog maskuliniteta i prepuna je kopulativne opsesije naratora. Osvetnički nedovršeni roman o pukovniku Frojdu napisan je kao stvarnosna proza koja proizvodi efekte zgađenosti nad sebičnim, prevrtljivim i nezasitim švalerom i nasilnikom. Treći deo romana, ničim izazvano, iznova nas vraća na početak storije i na trijadni odnos: unajmljeni mladi pisac koji žudi za Anom – Ana – pukovnik Frojd, samo što je sada ovaj deo ispisan sa viškom sentimentalnog a manjkom sarkastično-kopulativnog pristupa i uz manjak neoavangardnog stila. Naredni segment donosi rasap ionako deluvijalne fabule: pukovnik Frojd umire, pojavljuje se Anin otac nacionalista, Ana se hladi prema piscu, odnekud upada ispovest pukovnika Frojda snimljena na diktafonu, data u najboljem maniru partizanske proze, nakon nje sledi (inače dobra) pesma koju je Emil čitao Frojdu, da bi se iznebuha, u narednom poglavlju, otkrila Anina vezanost za Rusiju i usledio sukob Emila i Aninog oca. Završni deo knjige realizovan je kao lirska novela sa izmenom pripovedača, njih troje (Leopoldova majka, prvo kao devojčica, potom kao devojka koja pripoveda o romansi sa Leopoldovim ocem, Leopold-Emil, na kraju otac Ivan).


U zbiru, ako smo uspeli sve da popišemo i saberemo, jedno nesliveno i ponegde kontradiktorno mnoštvo pastiša kojima se više ne može raspoznati svrha. Tom se mnoštvu mogu pridodati i pisma koje piše ljubavnica pukovnika Frojda, tzv. vikendašica.


IMG_20170323_174651


Seks, smrt, klasna borba


Pored jezika naracije, druga prednost romana Vladimira Tabaševića je ta što za verziranog i senzibilnog čitaoca/čitateljku Pa kao može predstavljati mali brevijar referenci srpske i ine literature, od Oskara Daviča i njegove Pesme, gde, gle, junakinja se zove Ana, o ilegalcima u okupiranom Beogradu, preko crnotalasnog naturalizma s kraja 60-ih, ali i njegove sternovske karikature i parodije (segment o rođenju pukovnika Frojda) do Ranih jada i druge lirske proze o odrastanju.


Pomenutoj kopulativnoj opsesiji, tako mnogo prisutnoj u Tabaševićevom romanu prvencu Tiho teče Misisipi, može se pridružiti izvesna agresivna grubost i sirovost sa kojom tretira seksualnost svojih likova, koja na pojedinim stranicama romana Pa kao deluje kao da ju je pisao Marko Vidojković, istina kada bi naučio da piše i koristi složenije rečenice (možda i otud ime podrške Teofila Pančića na koricama Tabaševićeve knjige). Otkud ta potreba Tabaševićeve imaginacije da svoje ženske likove izlaže preljubama i seksualnoj poliandriji (Ana sa Lepoldom kod pukovnika Frojda, Ana potencijalno sa Frojdom, Ana koju u detinjstvu pipka njen tetak, Frojd sa dve sestre u isto vreme, Zlatičina majka sa mlekarom itd.), odnosno, ređe, da ih izlaže suicidima i neizlečivim bolestima? Opet, s druge strane, naspram Eros-Tanatos klupka tu i tamo izbije betonovski narativ o nacionalizmu i ratu, mada prigušen i nerazrađen, i, još više, potreba za obnovom „klasno osvešćenog“ pripovedanja o ljudima sa socijalne margine.


Dosadne rečenice me ubijaju i kičmu mi lome, pršljen po pršljen“,

piše mladi pisac i zaista se trudi da ih takve, dosadne i kičmolomne, poseje što manje, te bih najsrećniji bio, ako je sreća kritičara moguća i kao pojam, da sam analizirao pregršt takvih rečenica, umesto celine romana, rečenica ljubavnih poput:

Ana mi nikad nije rekla da me voli iako me je volela kao nikad“,

scena nalik onoj u kojoj je bahati oficir OZNE

umeo svoj pištolj da izvadi usred noći i da opali u nebo i da čeka, jer je Robert i jer mu se može, rikošet“,

dosetke da u se u reči kćer vidi ker a očevi u reči očevidnost, da paranojevi jurcaju u mislima, ili da se slavi Kiš inovativnim poređenjima:

I ja sam postao veseo kao pauk koji je proklet a u čiju mrežu iznenada i napokon uleti muva govnara koja se presijava bojama kojima sija kolomast na asfaltu“.

Oprostio bih rado one poput one u kojoj pukovnik Frojd traži da mu pantalone budu „opeglane tako da muva poreže svoju picu“, jer šta je jedna muvlja ženskost prema lascivnom trijumfu imaginacije. I opet, kao da mi kroz svest probija rani Pištalo, iz 80-ih, sa svojom proznom lirikom nežno-začudnom, ili, sa drugog kraja, groteskni satrap Basara, zašto da ne i Matijević sa svojim erotokalamburima iz R. C. Neminovno... Tabašević se upisao na ne tako dugu listu savremenih jezičkih virtuoza srpske književnosti, dodajući svemu tome svoj sloj erotomanske gorčine i fantazmagoriju destrukcije.


Ipak, ovim putem nema dalje, to je taj uroboros bluz, a preteće biti kivan na članove žirija, kritičare i urednike, nesuvislo je. Može li erupcija da postane konstrukcija a opsesije i tendencije građa?

Cement arhiva

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.