Beton br.141
Petak 29. septembar 2017.
Piše: Saša Ćirić

KANONSKA SUNČANICA


Knjige poput Pištalove Sunce ovog dana umeju da neugodno „snađu“ inače autoru naklonjenog čitaoca, zato što se u njima skriva jedna dijagnoza. Dijagnoza jednog starenja, konformističke adaptacije i posrednog rekonstituisanja značaja nacionalne književnosti. Dakle, svega onog što Pištalovo pismo nije ili nije bilo, mada, s druge strane, još od romana Milenijum u Beogradu iz 2000. godine vidljivo je nastojanje da se postane pisac za sve, ne više generacijski ili postnadrealistički pisac, dakle autor prepoznatljive poetike koja ide više mimo nego nasuprot, ali svakako ne niz struju glavnog toka i kao deo realističkog pisma.


U novom milenijumu Pištalo poseže za biografski rever domaće selebriti persone, Teslu (Tesla, portret među maskama, 2008.) pa sada Andrića, u međuvremenu utiskujući vlastiti vodeni žig na evokativnu post card Venecije (Venecija, 2013.). Ne zanima me da li je to nedostatak inspiracije ili njen novi tok, danak istoričaru u sebi ili slavljenje čuda (kod Tesle), himna u čast locus amoenusa (Venecija) ili sunca (Andrić), u zbiru to je svakako literatura koja je zasnovana na dokumentarno-biografskoj podlozi, putopisnoj esejistici i čitalačkom iskustvu. Ni u jednoj od ovih knjiga Pištalo ne prestaje da bude pesnik u prozi, autor koji nadahnuto sažima misaonu poentu u jezgro iskaza, u rečenicu-stih, dopunjavajući je citatima u težnji da tekst načini tkanjem malarmeovske Knjige. Glavna vrednost njegove nove knjige (izdavač Agora iz 2017.), pitanje je da li će i u kojoj meri to biti primećeno, jeste to što ona predstavlja sasvim novi hibridni žanr, koji će se blasfemično falsifikovati kao roman, iako je reč o osobenom prilogu razumevanja opusa Ive Andrića, nekoj vrsti eruditne poetske interpretacije. Ona je u prvom redu nadahnuti panegirik u epistolarnoj formi, u drugom klasifikacija Andrićevih tematskih ciklusa i skup citata iz njegovih dela i citata drugih autora koji se zgodno uklapaju u ovaj esejističko-poetski kolaž.


To je hod po Andrićevom opusu i biografiji, Pištalova knjiga duboke zahvalnosti nobelovcu i klasiku (nalik onoj Isidore Sekulić koju je posvetila Njegošu) i Pištalova odbrana Andrića od starih i novih obada, izmišljenih, preteranih i zasnovanih, da je Andrić bio suzdržan i povučen, da se ponašao kao oportunist i strašljivac do toga da je u svojoj prozi naružio muslimane. Otuda je neophodno prilikom čitanja hibridne knjige Sunce ovog dana stalno imati na umu predložak Andrićevih pripovedaka, romana, pesama i eseja, jer se Andrićevi likovi i rečenice pretaču po čitalačkoj filiji i asocijacijama u knjigu-hvalospev-apologiju koju ispisuje njegov kolega, strastveni čitalac i zahvalni sustanar u literarnom jeziku. Međutim, Pištalovim postupkom analitički diskurs ne dobija svog takmaca ili korisnu dopunu, jer je analiza zaustavljena na nivou domišljatog koncepta i ushićenih utisaka, dok je kritički pristup, koji podrazumeva osporavanje i problematizaciju, sasvim odstranjen. Na užarenom suncu Pištalovog čitanja ima mesta samo za poklon pokloniku sunčevog diska.


29532-promocija-knjige-sunce-ovog-dana


Autor Priča iz celog sveta (Pištalova knjiga priča iz 1997.) sklon je da sada izmeša lokalno i nacionalno sa univerzalnim, ali i da jasno povuče ili prizna postojeće granice. Andrić je srpski pisac, deo srpske književnosti jer se on sam jasno tako opredelio. I tu već, u pozitivnim emocijama koje vriju iz kotla ponizno-zahvalnog sasluženja klasiku i okasnele advokature, u čitalačkim zanosima bez kritičke analize, dobijamo mumifikaciju nobelovca, kanonizovanog za života i regrutovanog na police školske lektire, osuđenog na interpretativne floskule i frazeološke izlive ljubavi. Utoliko pitanje: čemu ova i ovakva knjiga nije ni nesuvislo ni zlonamerno, već sasvim logično. Iako ne bih imao ništa protiv da mi stoji tik uz Andrićeva dela, kada bi ih posedovao, ali, avaj, nisam potomak familije u kojoj se negovao uzgoj tzv. regalske književnosti ili literature na metar, utonirane sa dizajnom nameštaja. No, to je moja sasvim intimna simpatija i ambiciozna tlapnja o privatnoj biblioteci enormnih razmera koja bi sadržala sve relevantne i atipične knjige savremene „produkcije“.


Suštinski nedostatak knjige Sunce ovog dana jeste njena izlišnost. Jer ako ne produbljuje tumačenje Andrićevih knjiga, već ih citira i poetski parafrazira, ako od biografije spravlja hagiografiju i nečim izazvanu platonovsku odbranu, ako referiše ponajviše na srpsku književnost, izostavljajući ili marginalizujući jugoslovenski i internacionalni kontekst Andrićevog opusa, onda je Pištalova knjiga jedno privatno i analitički redundantno ostvarenje, delo, koje je žanrovski atipično i novo, ali, avaj još jednom, izgubljeno u prevodu i kontekstualnom upisivanju. Još jedan naklon mejnstrimu i srpskoj književnoj tradiciji, jer se književna savremenost Srbije odavno ne može pohvaliti takvim kulturnim prebezima, u redu – izborima po duhovnoj srodnosti, jer ko bi upućen i moralno vitak sa srebrnim umom poželeo da postane deo literature zemlje ratnih zločinaca, političkih konvertita, hordi huligana u rezervi i partijskih tajkuna – sem sarajevskih konvertita i potuljenih velikosrba, ili pak anahronih egzotika poput Handkea, pa i njih je svega nekolicina.


Zato je Sunce ovog dana, kontekstualno gledano, dijagnoza jednog konformizma i naklon do zemlje glavnom toku, poniranje u glavni tok kao u ronjenju na dah, potapanje celom svojom biografijom pa dok pluća izdrže, po cenu gubljenja svojstva nezavisnosti kritičkog intelektualca, što Pištalo, pošteno govoreći, nikada nije bio. Po svoj prilici, u nekom razdoblju života i egzistencijalnim okolnostima, za skriptorskog delatnika postaje najvažnije biti opšteprihvaćen i etabliran, za šta je potrebno svoje novo delo upisati kao zajam (za književni preporod Srbije) ili podneti kao žrtvu paljenicu akademsko-političkim kerberima i ostrakistima iz nacionalne kulture. Ali, još gore od svesnog podilaženja nacionalnom „horizontu očekivanja“ jeste meki šliht kao iskreni odraz duše koja žudi da osigura svoje mesto u književnoj zajednici svoga jezika, bez konflikta i trzavica, veličajući velikane, blagosiljajući posvećene, celivajući književne mošti uz teatralan, ali ništa manje odan naklon osobe u najproduktivnijoj zrelosti.

Cement arhiva

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.