Socijalistička imperija SSSR stvorila je moćnu propagandnu mašineriju u kojoj su u početku istorije ove prve zemlje socijalizma vredno radili najbolji umetnici sa najmodernijim idejama i, uz svesrdnu podršku države, stvarali neverovatno bogata i neočekivano složena dela, u kojima se projektovao taj, zaista revolucionarni društveni poredak opšte pravde za sve potlačene. Da ne nabrajamo sad već svima poznata imena pesnika, reditelja – pozorišnih i filmskih, slikara, pisaca, glumaca... koji su radili u tom znamenitom Agit-prop odeljenju, koje je imalo za cilj da, visokom, modernom umetnošću – preobrazi i dotadašnji ukus svih slojeva naroda – od onih okoštalih građanskih i malograđanskih ljubitelja lepih umetnosti, i da dopre do miliona nepismene sirotinje, koja nikad ni jednu knjigu niti jednu pozorišnu predstavu nije videla, da i njih uvede u umetničke sfere novog duha. Formirane su putujuće kulturne čete – ma šta čete, brigade – i to od vrsnih umetnika, koje su danononoćno obilazile gradove i sela po celoj ogromnoj državi i prosvećivale narod – predstavama, recitalima, filmovima, kružocima, masovnim spektaklima.

Radilo se i radilo – a onda je umro Lenjin i došao je Staljin, koji je, kao okoreli tradicionalista, sa raznim saradnicima – mislim da je tu Plehanov bio najvažniji – odredio da će se u SSSR-u izvoditi samo jedna vrsta umetnosti – socijalistički realizam. To je zapravo bio državni romantizam. I polako su svi ostali umetnički pravci bili ugušeni, nametnute su varijante novog umetničkog pravca – dogmatskog, skoro sasvim crkvenog stila i načina prikazivanja ulepšane stvarnosti, istorije, pa i budućnosti, i to u svakom segmentu pojavnosti. Tako je nastalo mnoštvo suštinski kičerskog materijala, koji je preplavio sve sfere umetničkog života i kasnije se proširio na sve osvojene zemlje pod komandom ove imperijalne sile. Borba protiv tog državnog umetničkog pravca mnoge umetnike je u mnogim okupiranim zemljama, takozvane narodne demokratije, koštala sredstava za život, slobode istupanja, pa i samog života. Razrađen je bio do u tančine sistem birokratske prinude na jedno-te-jedno gledanje na stvarnost i prikazivanje te stvarnosti – ukratko, ozakonjen je jedan monstruozni slogan – subjektivni izraz objektivne stvarnosti, što je u suštini značilo opštu, doslednu i u kaznenoj politici potvrđenu – lakirovku.

Ta istorijska i društvena, umetnička, estetska i moralna – prevara, postala je opšti i isključivi način umetničkog izražavanja, u toj velikoj sovjetskoj imperiji u kojoj sunce ne zalazi – od Istočne Nemačke i Poljske do Vladivostoka. U Jugoslaviji, koja je nekoliko godina bila deo te imperije oslobođenog naroda – posle istorijskog Titovog ne Staljinu i umetnost se polako opuštala i, malo po malo, došlo se do slobodne i kritičke umetnosti u raznim oblicima – do crnog talasa u filmu i u književnosti, koji je, iako osuđivan na raznim plenumima i komisijama Centralnog komiteta – ipak opstao i ostavio trajnog traga na svest o drugačijem od propisanog načina razmišljanja i stvaranja. Država nije bila tako striktna, a ideologija Saveza komunista, jedine partije na vlasti – nije bila tako čvrsta i moćna, da se ne bi u raznim pozorištima i u raznim filmskim kućama, prikazivali vrlo kritički programi – od alternativne scene do glavnih ustanova kulture u zemlji. Jeste – predstave su zabranjivane, da ih sada ne nabrajamo – ali, pored njih su mnoge i prolazile ideološko sito i rešeto birokratskog pogleda na stvari, pa su i najveći pisci tog vremena, kad bi napisali knjige koje otvoreno ili uvijeno kritkuju sistem i državu – bili nagrađivani državnim, prestižnim nagradama. U svakom slučaju – već od ranih 50-tih godina prošlog veka, odmah posle oslobođenja od sovjetskog pritiska – počeli su da deluju mlađi i stariji umetnici sasvim suprotnog iskustva i opredeljenja od zvaničnog i jednoumnog i nisu bili odstranjeni – Makavejev, Žika Pavlović, Žilnik, Aleksandar Petrović i mnogi drugi.

Narodnjačka lakirovka

Danas se u Srbiji i u njenoj kulturi sprovodi jedna, kao nekad isključiva, narodnjačka lakirovka. Pegla se istorija i koristi se za podsticanje nacionalističkih emocija i samoljubive, megalomanske, nekritičke isključivosti. Tradicionalizam se nameće prostim mehanizmom finansiranja projekata i to bez pogovora i bez ikakve tolerancije. Država, preko Ministarstva kulture i ostalih mehanizama vlasti – isključivo favorizuje ideologiju tradicionalističkih, istorijski prevaziđenih i populističkih propagandnih sadržaja, dok se sve ostale akcije temeljno guše i to prostim mehanizmom: ukidanjem finansijskih sredstava u sistemu u kome država zapravo jedina ima – iz poreza koji plaćaju svi građani – mogućnost da određuje šta će se finansirati, i tako opstati, a šta ne.

Tako smo gledali – u pripremi za obeležavanje godišnjice početka Prvog svetskog rata –  dramatizaciju Nušićevog romana Devetstopetnaesta – tragedija jednog naroda. Dramatizator Spasoje Ž. Milovanović i reditelj Milan Nešković su sa glumcima kruševačkog i niškog Narodnog pozorišta priredili jednu slikovnicu koja formalno prati nekoliko događaja iz te druge, kobne ratne godine u Srbiji u Velikom ratu. Sličice su prikazane u maniru u kome se inače igraju komadi Berolta Brehta sa kritičkim otklonom od uvreženih stavova o temama ideološki podobnim za homogenizaciju naroda – kako je rađena Majka Hrabrost na primer, ali je sadržaj bio praktično kičersko-emotivan i potpuno lišen kritičkog duha. Pa čak i oni delovi, koji su kod samog Nušića jako gorki i kritični prema tom istom ratu i politici koja je uvalila narod i državu u suicidalni poduhvat, sa velikodržavničkim programom bez faktičke snage – na krilima pobede u Balkanskim ratovima – čak i ta mesta su prikazana samo kao minorna iskliznuća, a ne kao ključni faktori za političku analizu i eventualno otrežnjenje od te i takve politike.

Zapravo – videli smo falsifikat i stila i žanra, zloupotrebu kritičkog teatra u svrhu jeftine narodnjačke, populističke apologije svenarodnog jedinstva i tradicionalizma. Da ne govorim o provincijalnom, ne po geografiji nego po ukusu i neobaveštenosti, radu – od opskurne dramaturgije, ružne i netalentovane scenografije, neukusne kostimografije, diletantske glume i surovo amaterske režije. Banalnost sadržaja, kao i kičerska izražajna sredstva, sve je to trebalo da bude pokriveno i opravdano dinamikom i rastrzanom slikovitošću, a zapravo je bila jedna nepovezana i naivna priča – pravi kinder-teatar o ratnim zgodama neke nebulozne grupe, u nebulozno vreme i u nebuloznim okolnostima.

Dokle ćemo prolaziti uvek istim, dosadnim i loše popločanim putem nadmene vlasti, koja se ne obazire ni na stvarnost, ni na istinu, ni na zdrav razum, a o mentalnom zdravlju tom toliko podilaženom narodu da i ne govorimo?