Beton br.30
Utorak 16. oktobar 2007.
Piše: Nemanja Mitrović

Kad smo kod puževa...

Biljana Dojčinović-Nešić, Kartograf modernog sveta,
Filološki fakultet, Beograd 2007.

Forma zadivljuje kada više nemamo snage za razumevanje snage u njenoj unutrašnjosti. Odnosno za stvaranje. Zato je književna kritika uvek strukturalistička, esencijom i sudbinom...  Time se objašnjava taj duboki ton, taj melanholični patos koji se nazire u pobedonosnim kricima tehničke ingenioznosti ili matematičke suptilnosti... Poput melanholije za Žida, te su analize moguće jedino nakon izvesnog poraza snage i kroz kretanje splasnulog žara.
 
Žak Derida, Snaga i značenje

U uvodu Kartografa modernog sveta nalazi se jedan, za koncepciju monografije, bitan iskaz: „Cilj ove knjige nije da pokaže da li Džon Apdajk ima šta da kaže, već kako to kaže i kako se značenje ostvaruje u svakom delu posebno, kao sprega postupka i sadržine.“ (str. 7) Ako se značenje ostvaruje kao sprega postupka i sadržine zašto autorku prvenstveno zanima forma, tj. kako Apdajk nešto kaže? Zašto je knjiga prevashodno usmerena na opisivanje narativnih tehnika i pripovednog postupka koje pisac koristi u svojim romanima? Jednu od glavnih odlika Kartografa modernog sveta predstavlja pokušaj pisanja izvan konteksta, jer Biljanu Dojčinović-Nešić ne zanima da li Džon Apdajk ima nešto da kaže i da li je njegova književnost na neki način relevantna za Srbiju danas.
Naravno, kontekst nije nešto od čega se ne može pobeći, ali ovaj pokušaj bekstva smešta Kartografa modernog sveta u akademske konvencije i time ubija predmet istraživanja. Predmet studije je umrtvljen kako bi se njime prividno gospodarilo, ali, putem reverzije, on prodire u knjigu, pa rezultat predstavljaju mrtvi i cirkularni odgovori koji su logičan ishod jednog mrtvog i cirkularnog istraživanja.
U praksi to izgleda tako što se od samog početka potencira nabrajanje: „Do kraja te decenije imao je za sobom zbirku priča, zbirku poezije i jedan roman, a do sada više od šezdeset knjiga u nekoliko žanrova: devet zbirki poezije; deset zbirki eseja i kritičkih tekstova o književnosti i slikarstvu; jednu autobiografsku knjigu, dve drame; pet knjiga za decu, deset zbirki priča i dvadeset pet romana.“ (str. 1) Možda bi na ovom mestu trebalo da se pozabavimo simbolikom brojeva 1, 60, 9, 10, 1, 2, 5, 10, 25? Nekoliko rečenica kasnije sledi: „ ... Džejms Šif zaključuje da je Džon Apdajk pisac koji će stati rame uz rame sa velikanima američke književnosti - Natanijelom Hotornom, Voltom Vitmenom, Hermanom Melvilom, Emili Dikinson, Henrijem Džejmsom, Edit Vorton, Vilijamom Foknerom, Frensisom Ficdžeraldom i Vladimirom Nabokovim.“
Početno nabrajanje ubrzo postaje organizacioni princip knjige u stilu:

        teoretičar br. 1 tvrdi,
        teoretičar br. 2 definiše,
        teoretičar br. 3 smatra,

i tako dalje, sve do, ako možete da izdržite, 176. strane. Zato izgleda kao da profesorka Dojčinović-Nešić zaboravlja da nabrajanje i prepričavanje nisu istovetni sa close reading praksom. Bitna mana ove knjige je u tome što je za autorku „Apdajk“ i dalje ime pisca, a ne problema, a rezultat ovakve koncepcije
je beskorisno ponavljanje. Drugo, pošto autorku ne zanima šta Apdajk ima da kaže iz toga sledi da je njegova književnost nema i onda se čitaocima prepričavaju i opisuju teorijski stavovi Suzan Aphaus, Meri O’Konel, Džeka De Belisa, Džejmsa Plata i drugih.
Kako ne bih vreme koje sam proveo čitajući ovu knjigu smatrao potpuno izgubljenim, upitao sam se kako bi trebalo da izgleda zanimljiv teorijski rad? Možda se rešenje nalazi u primeni drugačijeg modela čitanja od onog koji koristi Biljana Dojčinović-Nešić? U Kako delovati rečima Džon L. Ostin uspostavio je razliku između konstativa i performativa. Dugo su filozofi smatrali kako je jedini zadatak iskaza da opiše neko stanje stvari. U skladu sa tim shvatanjem iskazi su prosuđivani kao istiniti ili lažni. Prema Ostinu, ovaj kriterijum se može primeniti samo na jednu vrstu iskaza i to su konstativi. Pored njih postoje i performativi koji ništa ne opisuju, ni o čemu ne izveštavaju i zato nisu istiniti ili lažni i njihovim izricanjem izvodi se neka radnja. Konstativi su informativni i deklarativni (iskazi-deskripcije), dok su performativi delotvorni (iskazi-radnje).
Zato bi dobra književna kritika trebalo da bude performativna, a takva može biti jedino ako se interpretator osmeli da krene jednom neispitanom stazom, ako se pozicionira unutar a ne izvan teksta i dopusti da se teorijski pristup i književni tekst međusobno izmeštaju i informišu. U razgovoru sa Derekom Etridžom, Žak Derida kaže kako književna kritika, naravno ona koja je vredna pažnje, implicira čin, književni potpis ili kontrapotpis. Ona predstavlja inventivno iskustvo jezika, tj. upisivanje samog čina čitanja u polje teksta koji je čitan.
Zato ću ranije pomenutu rečenicu profesorke Dojčinović-Nešić: „Cilj ove knjige nije da pokaže da li Džon Apdajk ima šta da kaže, već kako to kaže...“ upisati drugačije: „Cilj ovog teksta nije da pokaže kako Biljana Dojčinović-Nešić nešto kaže, već da ona, u stvari, nema šta da kaže...“ Slažem se sa konstatacijom autorke kako su „na našem području Apdajkova dela uglavnom predstavljana u predgovorima i pogovorima prevoda ili u prikazima“ (str. 176), pa je on ostao zanemaren i neistražen pisac. Međutim, prethodno opisane zamerke utiču da planirana popularizacija Apdajka ne samo omane, nego i da traje dugo... dugo... predugo. Ukoliko su pravi ciljevi ove knjige zaista bili podsticanje interesovanja za umetnost Džona Apdajka i iniciranje novih kritičkih čitanja i viđenja, onda ona predstavlja jedan promašaj.

betonbr30_cement

Cement arhiva

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.