Beton br.39
Utorak 19. februar 2008.
Piše: Goran Cvetković

Kabare, zabava posle fašizma

Reditelj i koreograf Čet Voker, dirigent i

aranžer Vojkan Borisavljević, Pozorište na Terazijama

Naravno da se sećamo filma reditelja i koreografa Boba Fosa u kome je briljirala Lajza Mineli, filma u kome smo po prvi put zaista čuli kako se u Nemačkoj tridesetih godina prošlog veka peva nova pesma budnica „The future belongs to me“ („Budućnost pripada meni“). U tom filmu koji nas je umnogome podsetio na Zmijsko jaje, prvi Bergmanov osvrt na nastanak nemačkog nacizma, videli smo kako je u jednom kabareu u Berlinu nastao novi svet smrti i nasilja, koji je iznikao iz atmosfere poroka i nihilizma. Veštinom koju je pokazao Bob Fos u filmu Kabare, prolazilo se kroz zamke dopadljivog ugođaja dekadencije Berlina pred Drugi svetski rat. Dekadencije koja je plenila slikovitošću i erotikom, oslobođenom energijom mekog i vrelog razvrata i transeksualnim obrtima. O tom nihilizmu i o tom krahu vere u sve što se vezuje za ime čovek, o tome govori ovaj film, a trebalo bi, valjda, da o tome govori i ovaj komad. Ali, ne lezi vraže, ovaj komad je pripremljen i prikazan u Beogradu 2007, koji ima mnogo sličnosti sa Berlinom prvih decenija XX veka. Beograd je glavni grad države koja je smanjena posle izgubljenih osvajačkih ratova i države koja doživljava novo smanjenje. Beograd je grad dobre i neuništive zabave kojoj od sveg srca prisustvuju razni stranci koji se toj zabavi dive i u njoj nalaze energiju propadanja i trans samozaborava. Beograd bi mogao da bude opominjuća berlinska metafora i da kao takav bude prirodni ambijent za komad o antisemitizmu, prostakluku i nasilju, spontanoj ksenofobiji i gramzivosti, za sadržaj kome je navučena maska kabaretskog hepeninga.
Ali, ne! Rukovodstvo beogradskog Pozorišta na Terazijama htelo ja da napravi profesionalni spektakl najvišeg estetskog dometa i da uvežba ansambl za autentičan nastup u sferi starog žanra „brodvejski mjuzikl“. Zato su pozvali američku ekipu sa pravog Broadwaya da sklopi profesionalni mjuzikl, a po nesreći izabrali su delo sa nazivom Kabare. Mogli su uzeti i „Moje pesme, moji snovi“. Isto bi bilo što se tiče žanrovske efektnosti, ali bi bilo manje ogrešenja o autentičnost teme i savremeni kontekst. Tako smo umesto brehtovske opomene da nam se istorija može ponoviti, dobili teatarski funkcionalnu bajku sastavljenu od opštih umetničkih veština. Umeće izvođača je bilo zaista vrhunsko. Uvežbanost, raspevanost, ritmičnost, koreografska umeća, baletska veština, brzina smenjivanja tačaka, scenske atrakcije. Sve je bilo fascinantno. Ali pitanje: „Čemu?“, lebdelo je sve vreme. I nekako kao da je cela stvar bila naopako i shvaćena i postavljena. Umesto da nas upozori na naš stvarni lokalni fašizam u naletu, predstava nas je u svakom momentu zabavljala i ushićivala! Tako se desio kobni strukturalni paradoks: vrhunac ushićenja bio je na mestu na kome je trebalo da se uspostavi maksimalna distanca - u momentu dok se na sceni peva opasna nacistička budnica „The future belongs to me“.
Taj pogrešni ključ žanra i stila dominirao je nad svom tom uvežbanom spretnošću ansambla i orkestra. Pored Ivane Knežević kao Seli Bols koja je pokazala zavidnu veštinu i u pesmi o smrti cimerke u Čelziju čak naznačila mogućnost brehtovskog odmaka, predstavljačko znanje visokog nivoa prikazao je mladi Slobodan Stefanović kao ceremonijal-majstor kabarea. Ali najdublje je u problem ipak ušla iskusna i slojevita Elizabeta Đorevska. Ona je sama shvatila šta su nužnosti odmaka, ali je imala premalo prilike da te odmake plasira. Njeni komplikovani songovi najviše su podsećali na stvarne probleme fenomena o kome se govori, i to baš žanrovski pročišćeno a ne melodramski zaslađeno, kako je ideja antifašizma u terazijskom Kabareu bila poluplasirana.
Eto, jedno zabavljačko pozorište visokom veštinom perfekcioniše svoj nastup i podgreva malograđanski ukus i tamo gde je mesto njegovoj dekonstrukciji i nacionalnom otrežnjenju.

Čekajući Isidoru / Foto: FoNet

Cement arhiva

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.