U prvoj pesmi pod nazivom Utopljenik iz 1984., u knjizi izabranih i novih pesama Zorana Bognara, Lavirint kruga, lirsko ja se legitimiše kao žrtva nekakvog potopa, pominje se i rat, ali mi ne znamo da li se lirsko ja spaslo ili je sve samo varka. Taj manir da se ostane nedorečen autor shvata kao poetičan, često ga koristi ali umesto da otvori mogućnosti i poentira višesmislenošću, njegova nedorečenost snižava napon pesme i poništava njenu moguću snagu. U sledećoj pesmi, Igra senki, lirsko ja je ponovo u opsadnom stanju, ali ovaj put zbog rugobe i nesklada sveta. Obraćajući se bogovima, deklarativno izjavljuje da ta ružna igra senki nema više mesta u svetu.

Zoran Bognar govori o sebi kao o žrtvi vukovarske apokalipse. Smatra da ju je proročki predvideo u svojim ranijim pesmama i da je to trajni pečat njegove poetike, ali nam nikad ne kaže ko je ruinirao njegov Vukovar i zašto. Bognarova blistava karijera počinje ipak u Beogradu. Postaje saradnik nacionalističke Politike, glasila mržnje koja je razorila Vukovar. U Politici je proglašen za mladog pisca koji je obeležio 1993. godinu. Postaje član UNS i UKS, saradnik književnih časopisa i urednik. Dobija nagrade sa svih strana, postaje sekretar Odbora za ljudska prava UKS, objavljuje poeziju, biva prevođen na više jezika..., i sve to u roku od nekoliko godina. O njemu pišu: Jovan Ćirilov, Jelena Marinkov, Draško Ređep, Saša Radojčić, Ljiljana Šop, Mileta Aćimović Ivkov, Nenad Milošević, Tihomir Brajović, Ivan V. Lalić, Divna Vuksanović, Bojana Stojanović Pantović, Jovan Zivlak, Vladislav Bajac, Gojko Božović, Zoran Gluščević, Radivoj Šajtinac i mnogi drugi. Omiljen je gost na mnogim međunarodnim pesničkim susretima kao predstavnik Srbije i počasni član Društva pisaca Bosne i Hercegovine. Posebno mu je draga nagrada iz 1999. godine za najboljeg mladog pesnika Istočne Evrope, na osnovu čega je kasnije bio stipendista u Vili Valdberta. I da ima tri života, kaže Bognar u intervjuu za Politiku, ne može se odužiti Handkeu. U svojoj poeziji on, međutim, na par mesta eksplicitno kritikuje poltronstvo, ali govori i o strahovitoj želji lirskog ja da uđe u elitu.

Bognar se predstavlja kao žrtva jedne apokalipse, a baš sa kreatorima te iste apokalipse doživljava svoje zvezdane trenutke. Nedavno se pojavila njegova, avaj, još jedna, najnovija kompilacija pesama, ovoga puta vezanih baš za rodni Vukovar (Vukovarske elegije, BKG), za koju kaže da ju je posvetio snazi i izdržljivosti grada i građana Vukovara povodom 20 godina od Svetske Sramote koja se nikada nije smela dogoditi...
U pesmi Suton, tužni, usamljeni lirski junak je istovetan s Bogom,/ daleko od istine, daleko od laži... Eto idealne pozicije za srpsku elitu devedesetih, s onu stranu istine i laži, pozicija čiste neprozirnosti. Posle mladalačkog bunta, u pesmama koje su odjek vukovarske strahote još uvek ima trenja između stvarnosti i poezije. U pesmi Noć avetinjske volje čitamo: Na toj zemlji oduvek su živeli Ljudi Čistog/ Srca. Grad je vekovima bezbrižno spavao ispod/ otvorenih prozora. Nije bilo sirena paranoje. ... Ali, jedne večeri, ... je... bila Noć Avetinjske Volje, ... Oni su stigli... rušili su i palili sve pred sobom:/ majke, očeve, braću, sestre, prijatelje, kuće,/ fabrike, škole, biblioteke... I ne rekavši ko su ti koji sve to rade i zašto, pesnik samo želi da probudi Novog Patrijarha Dobre Volje. Rat je, dakle, bio nekakav fatum, koji nije mogao biti izbegnut. Krivci za stradanje se nepoznati krvoločni došljaci, koji dolaze pod demonskim plaštom „avetinjske volje“. Žrtve su svi „na toj zemlji“, bez razlike, jer svi su „Ljudi Čistog Srca“. Budući da su počinioci nepoznati, nema ni odgovornosti, jer nema se od koga tražiti. Ostaje samo žal i nemoć. Kako se to lepo poklapa sa stavom beogradske elite. Krivica je svačija i ničija a Sramota je Svetska. Šta je bilo bilo je, da se nikad ne ponovi, ma šta se desilo. U pesmama „Mrtvi su jedini svedoci“ i „Ako se mrtvi jednog dana vrate“ relativizacija zločina daje se iz pozicije mrtvih: Možda su njihovi noževi bili oštriji, možda su/ naši bili brojniji. Antiratni karakter ove poezije je konfuzan, mlak, nedorečen, infantilan.
Čini se da tek posle ove tzv. vukovarske faze u pevanju autor dobija krila. Može sada da bude štagod hoće; odsustvo odgovornosti prema pevanju povlači svaku drugu neodgovornost. Glumac je u sopstvenom teatru pseudo-samospasenja: Svejedno mi je da li ću biti u mantiji/ ponoćnog monaha s pratnjom lascivnih/ mažoretkinja ili u kostimu raznosača/ mleka... (Strelac). Ukinuta je istorija, svet je nestao, ne postoji više ništa, ni moral ni čast, ni zločin ni greh. Ali ovoliko koketiranje s ništavilom ipak traži jako i, rekao bih, banalno uzemljenje. Posle prethodnih verujem-neverujem stavova, u pesmi iz 2001. godine, Oglas, čitamo samooglašavanje, definitivnu pristupnicu beogradskoj naci eliti: Verujem u porodicu, Boga, kralja i otadžbinu. Niže dalje Bognar svoje mudrosti kao žalopojna opšta mesta (Oduvek sam ljubio poetiku izvrnute rukavice,/ taj volšebni jezik paradoksa) i savetuje Bardolfa, Maestra i koga sve ne, važno je samo da taj neko ima egzotično ime.

Kako Bognar zamišlja poeziju? Ona treba da bude teško čitljiva, nerazumljiva, da se bavi večnim temama života i smrti, Boga i Đavola, Sudbine, da ima što rogobatnije metafore i spojeve reči, mora da bude pompezna do krajnjih granica, uz obavezno velika početna slova za neke reči (Čovek, Ništavilo, Put... ), takorekući vrisak uma koji je upravo otkrio poslednju istinu, pardon, Poslednju Istinu, dakle, Otkrovenje Novoga Potopa, Novo raspeće Čoveka, Alhemije, Albeda, albina, Albinonija... i, naravno, Lavirinta kruga. Dakle, nisu problem loši pesnici, njih ima svuda i uvek, problem je kada tzv. književna elita odabere nekog oskudno talentovanog autora i proglasi ga za jednog od najboljih na sceni. To se desilo i sa provincijalno opskurnim Draganom Jovanovićem Danilovim. To je slučaj i sa njegovim poetskim bratom blizancem, koji je takođe intervenisao na svom prezimenu, Zoranom Bognarom (Ćalićem do polovine 90-ih). Bognar je samo još jedan Špengler iz našeg sokaka, karikaturalni epigon patetike uma jednog drugog, pravog pesnika, onog koji je takođe izašao iz rata ali je pevao ispred svoga vremena. Stihovi Zorana Bognara, ako uspete da ih iščitate, nateruju suze na oči koliko su urnebesno smešni dok, međutim, oni žele biti vrhunsko umovanje. Vatra i ništa, rekao bi Predrag Čudić.