Beton br.141
Petak 19. decembar 2014.
Piše: Goran Cvetković

IZBEGLICE IZ NLO

Dnevnik o Čarnojeviću, prema romanu Miloša Crnjanskog; režija: Miloš Lolić

premijera na sceni Ljuba Tadić, JDP, 17. decembar 2014.


Ne bih se upuštao u priču o romanu Miloša Crnjanskog Dnevnik o Čarnojeviću. Prvo, nisam neki stručnjak za Crnjanskog, a o ovom delu je već mnogo rečeno. U godini kada se podsećamo na početak Prvog svetskog rata – na sto godina od sarajevskog atentata, otvaraju se mnoga polja razmatranja i tog i drugih ratova. To je bila godina u kojoj se mnogo govorilo o ispravnosti ili neispravnosti tog kobnog pucnja u nadvojvodu, ali i o smislu tog prvog velikog rata svetskih razmera, pa smo gledali mnoge predstave koje su se bavile tim temama – neke bolje neke lošije. Raspisala se i Srbija i Evropa o tegobnim uslovima života u ratu, o krivicama, o zaverama, političkim ujdurmama, o žrtvama, o herojstvu, o smrti, o potrebi i šteti ratovanja... Naravno, bilo je tu i novih dokaza o Poćorekovim mudrolijama kako da Srbiji nametne krivicu i odmazdu za početak rata, a bilo je mnogo priče o herojstvu srpskog naroda i vojnika i eto prilike da se upumpa novi patriotski zanos u izduvani balon srpskog samoljublja, koji se klatari na vetrometini tranzicije i borbe za lično preživljavanje pojedinca.


Tako je došao na red i mnogo hvaljeni Dnevnik o Čarnojeviću. U ovom delu govori se o jednom različitom vremenu od onog na koji se odnosi ova godina podsećanja na 1914., ali se može tretirati kao jedan trajni opis ratnog i vojnog stanja u kojem učestvuje Srbin, vojnik po zanimanju, ali i po usudu, kako to opisuje autor romana. Roman je pisan u prvom licu kao klasični dnevnik i razmatra mnoga lična i večna pitanja, opisuje i tumači razne filozofsko-poetske teme, značajne za život pojedinca u nekakvom permanentnom ratnom stanju. Sve u svemu, jedna bogata literarna građa i, naravno, prepuna lepog jezika i poetskih nadahnuća. Tu sad dolazi pitanje: šta sa tim knjiiževnim delom uraditi, da bi postalo i scensko delo? Reditelj Miloš Lolić i dramaturg Periša Perišić, odlučili su da od ovog štiva ništa ne otkidaju i da mu ništa ne dodaju, ništa nisu menjali i ništa preoblikovali za scensku upotrebu. Ostali su verni piscu na najgori mogući način: pustili su ga da ispreda svoj monolog, takav kakav je on spremio samo za jednog čitaoca, koji se uživljava u slike složene od slova i slogova na papiru.


Šta smo mi to gledali na sceni Ljuba Tadić Jugoslovenskog dramskog pozorišta u sredu uveče, pod nazivom Dnevnik o Čarnojeviću? Desetoro glumaca – sedam muških i tri ženske, različitih generacija – govore jedan iscepkani monolog, nastavljajući svoje rečenice na mestu gde je prethodnik prestao. Drže se uglavnom u grupi, kao neki omanji buljuk izbeglica, ili kakvih sužanja – što po napadno sirotinjskom kostimu odmah pada u oči – klatare se po ogromnoj, potpuno ogoljenoj, praznoj pozornici tamo-amo, sve dok ne sednu, legnu, ili stanu na sam proscenijum i uglavnom, odatle, spleteni u neraskidive veze tela, govore i govore te reči iz knjige, kao da su rešili da nam sve to pročitaju umesto nas samih – kao javni čitalački čas.


Dnevnik-o-Carnojevicu-foto-Nenad-Petrovic-6

www.jdp.rs


Verujem  da je u nekim oskudnim vremenima, bilo i to potrebno – nema narod ni knjiga ni čitalačkih sposobnosti, pa se nađe neki pismen i onda celoj zajednici, uglavnom na selu, u duge zimske noći, uz slaninicu, vatricu i rakijicu – čita po celu noć, a polubudni slušaoci, šta shvate – shvate, a šta prespavaju – prespavali su, ali – noć prođe! Reditelj je izmišljao kojekakve načine da glumci kažu taj monološki tekst – naročito je bilo smešno kad su mlade glumice izgovarale muški erotski ili ratnički tekst, kao da uopšte nisu žene, ili baš da bi to negirale. Svašta. A stariji, iskusniji glumci, kao i mlađi potpuno nepoznati, bar meni – igrali su kako je kome došlo. Nikola Đuričko stalno nešto odsutno šeretski osmehnut, kao baš ga briga za teške stvari koje mu se dešavaju – njemu lepo. Voja Brajović u teškom dramskom duhu, ulazi u duboke sukobe, Branislav Lečić borbeno proziva ceo svet i hoće odmazdu i pobedu, Vojin Ćetković razmatra teške dileme dubokih unutarnjih neshvatanja i klatari se po sceni, dok mu ne dođe red da se i on prevrće, ili naglo padne i trese se na podu sa ostalima.


I tako bi to moglo da traje dok je sveta i veka, ili dok traju pare od raznih fondacija koje finansiraju podsećanje na Prvi svetski rat, da se iz nepoznatog razloga i ničim izazvana nije počela spuštati sa cugova, malo po malo i sa raznim okretanjem, jedna ogromna platforma koja je pokrila celu scenu, dok su glumci i dalje igrali, na samom proscenijumu. Ta ogromna platforma se onda, kad se jednom spustila jako nislko, tako da su glumci mogli samo da se potrbuške ili valjuckajući se, kotrljaju ispod tog debelog novog patosa – pretvori u sttrašnu skalameriju, poput nekog Nepoznatog Letećeg Objekta, koji je sleteo tiho i upečatljivo, na scenu pozorišta na Cvetnom trgu u Beogradu. Međutim – glumci se uopšte nisu uplašili tog NLO – rad scenografa Jasmine Holbus; ništa oni – ova skalamerija stoji i dominira celom scenom, a gblumci igraju svoje priče i dalje, kao da se ništa nije desilo – kao što i nije. Nikad u životu nisam video veću i skuplju scensku mašineriju, koja je potpuno besmislena i sasvim nefunkcionalna. Ako je to trebalo da bude neka začudna uzaludnost, odraz nezainteresovanosti autora ove scenske igre za ikakav zdrav razum i bilo koju i kakvu logiku – e, pa bilo je, da znate! Puna scena konstrukcije – a kao da je nema – niko ne reaguje na tu masu gvožđurije, koja na kraju po malo i zavatri – na jednoj od gvozdenih greda, zapali se plamen od jedno metar dužine i gori li gori, do kraja predstave... jedno pet šest minuta. Tada smo svi mogli da odahnemo – ja sam se odmah setio kako je devedesetih godina prošlog veka izgorelo ovo pozorište i nije mi bilo sve jedno.


Dnevnik-o-Carnojevicu-foto-Nenad-Petrovic-20


Moram priznati da mi je u toku gledanja ovog scenskog recitala, došla na pamet misao da je u Beogradu konačno otvorena Visoka škola prevare. Jer ovaj rad je na meru prvog doktorata na toj novoj školi. A zašto i ne bi reditelj Lolić doktorirao na toj novoj školi? Može mu se, nadobijao se, za iste takve gluposti i praznine kojima nas zasenjuje, ili pokušava zaseniti, grdnih nagrada, pa je i neke pozorišne radnike u inostranstvu uspeo da opseni, a zašto ne bi i našu publiku i naše pozorišne poslenike. Nema razloga da se jedan mladi reditelj ne opredeli za usavršavanje prevare i zamazivanja očiju, kad to rade mnogo opasniji tipovi od njega, a on im samo potvrđuje pravo prve bračne noći.

Cement arhiva

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.