Beton br.75
Utorak 14. jul 2009.
Piše: Marjan Čakarević

Ispovesti uživaoca ''Pravde''

Zdravko Krstanović, Pesme o nakazama,
Srpsko kulturno društvo „Zora”, Beograd, 2009.

Da nije zapevao, očigledno po nekom višem pozivu, o Armagedonu koji se približava srpskoj naciji i civilizaciji, Zdravko Krstanović bi ostao sasvim daleko od očiju književne javnosti. U ovome bi svakako bilo više pesničke pravde, budući da je otužni prosek srpske poezije snažnim centripetalnim silama privlačio najveći deo Krstanovićevih stihova. U sređenijim kulturnim prilikama možda bi neki prilježni čitalac uspeo da po koju Krstanovićevu pesmu izvuče iz tavorenja u fusnotici šireg pregleda srpske posleratne poezije, kao što bi, kao nesumnjivo važan, bio primećen i njegov rad na objavljivanju sabranih pesama Pavla Solarića. Nažalost, u datim nacionalno-istorijskim okolnostima Krstanović je morao da pribegne drugačijim poetsko-psihološkim zahvatima kako bi svoje ime iščupao iz izmaglice napomena uz tekst. Tako je nastala, u nedostatku boljeg termina za ovaj paranormalni fenomen – knjiga Pesme o nakazama, koja je postavila potpuno nove standarde na srpskoj intelektualno-umetničkoj sceni u napadima na sve što srpski- pravoslavno ne misli i ne diše, ostavivši daleko iza sebe čak i takvu perjanicu ovog veselog žanra kakva je sam Vojislav Šešelj. Naime, dok je Šešelj uglavnom forsirao poetiku hedlajnova, dočim je u knjigama isporučivao mahom pres-kliping svojih tema, dotle je Krstanović jednim metafizičko-simboličkim zamahom uspeo da desetine vojvodinih dela svede na pesničku esenciju. Taj postupak je vidljiv već od prvih stihova; pošto je devizom iz Getea („Budi učtiv!“ – Učtiv prema smeću? /Gete) sebe situirao unutar pesničke tradicije, Krstanović je u pesmi Nakaza Bil Klinton otvoreno zapevao: „Mnogo je đubreta u njegovoj priči./ Voleo je muškarčiće, kad beše na pravu,/ A sad mu Monika Levinski puši gornju glavu,/ Koja na plastični kurac liči.// U glavi šuškaju dolari,/ Daju mu ih Satanini bankari.// Zbog kurcolikog, zbog felacija,/ Uzbudila se cela od Amera nacija,/ I dobar deo planete,/ O jadni svete!“ Lična i nacionalna patnja se u brojnim Krstanovićevim pesmama uzdiže na razinu svetskog bola. Međutim, ovde postoji otklon od romantičarske poetike utoliko što su krivci za svetski bol pesničkog subjekta sasvim konkretno imenovani.
Prvi ciklus pesama tako je posvećen svetskim moćnicima: osim Klintona tu su Vesli Klark, Zvijer Solana, Holbruk, Ahtisari, Karla Del Ponte, američki ambasadori u Beogradu. Od domaćih nakaza čast da uđu u prvi ciklus dostigle su samo „nakaza Serko na čelu Odbora za ljudska prava“ i „nakaza Njonja Niht“. Korišćenje neapdejtovanih informacija o američkoj administraciji jedna je osnovnih odlika pesničkog postupka: ne samo što se zamrzava istorijski fokus, nego se ideološko-psihološki ostaje u periodu do 2000. godine, što je od suštinske važnosti za razumevanje Krstanovićeve poetike. Ovaj uradak se u celini i može čitati kao ustihovani mlađi brat konferencija za štampu Gorana Matića, Ivana Markovića i srodnih duša iz njihovog zlatnog perioda 1999 - 5.10.2000. Spisak izdajnika je suštinski isti: pored pomenutih dama tu su, u centralnom, domaćem ciklusu Besna Lešić, bivši gradonačelnici Gadan Gadanović i Živogad komunista liberalče), advokat Grđa Zlopopović, Drljub (Dragoljub Mićunović), Gadan Blatić, Sran Satanović (Goran Svilanović) pisac Mirko Trovač, Nakaza Kandžić itd. Ovom, kanonskom spisku izdajnika pridružen je, u vidu trećeg ciklusa, poluapokrifni spisak na kojem su pisci i intelektualci. Zanimljivo je da se na njemu nalazi pesnik Ljubomir Simović (pesma Ljubožbir Brljsimović piše baladu o braći Karić), akademik kojeg bi malo koji Antonić targetirao kao drugosrbijanca.
Pesma London jeste mali iskorak u odnosu na ostatak zbirke, u njoj se sa ličnosti prelazi na grad: „U Londonu ljudi se boje Osame/ Bin Ladena./ Zaudara nafta iz Adena,/ Grad u vlasti Satanine tame.// Londonu se bliži kraj,/ Još samo koji tren/ I nestaće Big Ben./ Vreme je za: baj, baj!“ Ovo malo remek delo inventivnosti u rimovanju i korišćenju opkoračenja, kao i pripitomljavanje engleskog jezika srpskom pravopisu divno je uobličenje zanosa romantičara sa radija Fokus, srbstvujuščih novinara Pravde i Pečata i sličnih slobodoljubivih mislilaca.U tom kontekstu i završni stihovi iz odjavne pesme Pederi vode zemlje i gradove mogu zazvučati kao proročki: „Gde na vlasti nisu pederi – biće./ A onda, s viškom pedera, manjkom ljubavi,/ Otićeš u kurac, svete ubavi!“ Krstanović se njima, uprkos slaboj pismenosti ili upravo zbog nje, kandidovao za čuvara velikosrpske plaže u postmoderno-liberalnom periodu, preuzimajući na pleća svog nejakog talenta teret koji su mu ostavili gorostasi poput Ćosića, Bećkovića ili Kapora.
Jedna od karakteristika nove Krstanovićeve poezije ipak baca drugačije svetlo na ovo preuzimanje štafete, a to je narečje. Njegov prelazak sa ijekavice na ekavicu, uprkos ponosu i borbenosti koji pokušava u stihovima da uobliči, moguće je iščitati kao težak lični i nacionalni poraz. U doba velikog nacionalističkog zanosa s kraja osamdesetih i početka devedesetih ijekavica je zvučala junačkije, nacionalnije, srpskije od ekavice, da bi danas, posle nacionalnih poraza i presabiranja, njen status bio itekako uzdrman, ona sada predstavlja nečistu srpsku savest koja ječi iz devedesetih. Ovo napuštanje ijekavice može se pratiti ne samo kod Krstanovića, ono je još upečatljivije recimo kod Noga ili prozaista Vuksanovića i Radulovića. Reklo bi se da nije u pitanju puki prelazak sa jedne na drugu od jednakih mogućnosti srpskog jezika, nego da ovo fino i neupadljivo apgrejdovanje znači tihu defanzivu srpske ideje, kao da se opraštanjem od ijekavice dešava opraštanje od prostora na kojima su nekada živeli Srbi ijekavskog narečja.
Nacionalni porazi i mentalna pometnja izazvana višedecenijskim medijskim trovanjem odjeknuli su kroz Krstanovićeve stihove u punom zamahu svoje bede, neprikriveno i bolno, kao ni kod jednog novijeg srpskog pesnika. U svojoj opskurnosti i mukama sa rimovanjem, Pesme o nakazama teško da mogu koga da ostave ravnodušnim, malo koga da nasmeju, a nikoga da uplaše. One su tužna činjenica srpske poezije.

Cement arhiva

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.